Legenda o ljubavi

Ðunićiro Tanizaki, po mnogima najveći japanski pisac moderne epohe, još je za života postao klasik i jedan od najprevođenijih pisaca posle Drugog svetskog rata. U godini njegove smrti, davne 1965, ustanovljena je književna nagrada nazvana po njemu – Tanizakijeva, koja je i danas među najprestižnijima u Japanu.

Najpoznatija dela su mu „Majstor tetoviranja“, „Strah“, „Lopov“, „Pupoljak“, „Slepčeva priča“, „Sestre Makioka“, njegovo najobimnije i najznačajnije delo, „Ukus koprive“, „Most snova“, „Ključ“, „Šunkinin portret“ i mnoga druga.

Rođen u bogatoj trgovačkoj porodici, u centru Tokija, u kvartu Ningjoćo, prekinuo je krutu porodičnu tradiciju esnafskog školovanja i započeo lični prevrat studijama književnosti na elitnom fakultetu. Pošto mu je porodica bankrotirala i osiromašila, umesto da napusti studije, jer ih više nije mogao plaćati, preselio se u skromniji kvart, postavši privatni učitelj dece u čijoj je kući stanovao, samostalno obezbedivši sebi neophodne finansije.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Groblje živih

U početku, Đunićiro Tanizaki bio je opsednut stranim uticajima, kulturom Evrope i Zapada uopšte. Bio je pod uticajem Edgara Alana Poa, Šarla Bodlera i Oskara Vajlda, živeo boemskim načinom života, rušeći tabue.

U mladosti, dvadesetih godina prošlog veka ga je ta fascinacija modernošću odvela u Jokohamu, internacionalnu luku sa kosmopolitskim duhom. Kobni zemljotres 1923. uništio je ne samo ovo mesto već i rodni Tokio, tako da se Tanizaki premešta na jugozapad, u Kjoto, gde duh tradicionalnog Japana preovladava, a drevni hramovi tihuju vekovima.

U Tanizakijevom pripovedanju nastaje kopernikanski obrt. Dao je drugi život drevnom romanu „Povest o princu Genđiju“ s kraja X veka, prepevavši ga na moderan jezik.

Oženio se 1915. godine, ali taj brak nije bio srećan, a završio se tako što je Tanizaki bukvalno naveo svoju ženu Ćijoko da stupi u ljubavnu vezu sa njegovim prijateljem, poznatim piscem Haruom Satoom.

Fatalna i okrutna Ćijoko bila je opčinjena Zapadom kao i njen suprug. Nakon razvoda, ostala mu je najomiljenija muza, inspirišući ga da napiše između ostalog maestralni roman „Ključ“, kao i druga autobiografska dela.

Đunićiro Tanizaki pisao je o tabuima svog vremena, erotskim opsesijama, razotkrivajući intimu, neprozirnu opnu seksualnosti. Odškrinuo je vrata dugo „zaključane zemlje“ svetu, i dopustio strancima da zavire u odnose u japanskoj porodici XX veka, u vreme kada je zemlja prolazila kroz industrijalizaciju i nagle promene u društvu. Tanizaki je bio kandidat za Nobela 1964. godine, godinu dana pre svoje smrti, ali poput Danila Kiša, nije uspeo da je dočeka. Podlegao je bolesti.

Kao voda koja nađe svoj put, tako i ljubavnici predodređeni za večnost u kratkom ali intenzivnom romanu „Šunkinin portret“ pronalaze način da se spoje, iako je sve protiv njih, okolnosti, društveni stalež, celokupan tradicionalni poredak. Oni, iverje nespojivih svetova, kada se jednom pronađu, više se neće nijednom razdvojiti. Čak ni činjenica smrti, nije ponor, crna rupa u koju upada preostali ljubavnik, pretvarajući svoje sećanje u antimateriju. Naprotiv. On je hrani večnošću.

Povezane vesti - KNJIŽEVNI GURU: Jidiš – mastilo pogroma

Era Meiđi, era prosvećene vladavine, koja traje od XIX veka do dve godine pred  Veliki rat, bila je utočište dušama besmrtnih, legendarnih ljubavnika. Njihovo gnezdo svili su u Osaki, centru trgovine u Japanu. Porodica Šunkinina bila je prebogata kuća Mozuja, u sedmoj i osmoj generaciji, kod koje je mladi Sasuke došao da bude šegrt.

Šunkin se rodila u dvanaestoj godini perioda Bunsei, kao majsko dete, oličenje ljupkosti i talenta.

Sudbina je Sasukea odvela u sasvim drugom pravcu od utabanog puta koji mu je bio predodređen. Odvojila ga je od porodice i budističke sekte Ničiren kojoj su generacijama pripadali. Sahranjen je pored svoje ljubavnice, bukvalno ispod njenih nogu, na uzvišici budističkog hrama, koji pripada sekti Čista zemlja, iznad Osake, u četvrti Šitadera.

Tanizaki svojim čitaocima rekonstruiše život slavnog umetničkog para, učiteljice i njenog učenika, oboje virtuoza na tradicionalnom instrumentu šamisenu.

Kako su se okrutna i lepa bogataška kći i njen sluga i očev šegrt zavoleli i sjedinili za ceo život i duže, nakon smrti? Koje su dve nesreće zadesile Šunkin i time je sudbonosno vezale za njenog vernog učenika i pratioca?

Roman se čita u jednom dahu. Umnogome podseća, po količini emocija, tajni koja se razotkriva, na roman „Za Izabel“ koji je potpisao Antonio Tabuki. Pisci različitih senzibiliteta, iz dijametralno suprotnih kultura, iz različitih epoha i vremena, opisali su ljubav u njenoj suštini i misteriji. Dotakli su istinu raskriljenog srca.

Rekonstrukcija Šunkinine lepote i Sasukijeve posvećenosti, jina i janga, muškog i ženskog principa, u jednom trenutku napušta poznate činjenice i svet realnosti, postajući nova stvarnost, tačnija od pamćenja i fotografija. To više nisu predeli ljudskog već božanskog. Muzika sfera, poj slavuja i ševa. Instrumenti legendarne ljubavi.