KNJIŽEVNI GURU: Groblje živih

KNJIŽEVNI GURU: Groblje živih

V. G. Zebald


V. G. Zebald: „Campo santo“; prevodilac: Sanja Karanović; izdavači: „Agora“ i Kulturni centar Novog Sada

Pisac koga su njegovi prijatelji u Engleskoj i Americi zvali Maks ili Bil rođen je 1944. godine u alpskom selu Vertah u Algoju, na jugu Bavarske. To rodno mesto Zebald će uvek pominjati samo kao „V“, neće ni puno ime hteti da mu izgovori, kao što će i svoje romane potpisivati inicijalima V. G., Vinfrid Georg. U jednom intervjuu kaže da je njegovo ime Vinfrid „pravo nacističko ime“, i kad god se, u prozi, vraća detinjstvu i odrastanju, uvek ga stavlja u mučnu atmosferu posleratne Nemačke, kojom je u svom književnom poslu opsednut.

V. G. Zebald

V. G. Zebald

Vinfrid Georg Zebald bio je nemački pesnik, romanopisac, esejista i profesor književnosti poznat po svojim romanima: „Vrtoglavica“, „Iseljenici“, „Saturnovi prstenovi“ i „Austerlic“. Smatra se jednim od najvažnijih svetskih pisaca sa kraja dvadesetog i na početku dvadeset prvog veka. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada, među kojima su najznačajnije: Eduard Merike, Hajnrih Bel, Hajnrih Hajne, Jozef Brajtbah. U martu 2002. posthumno mu je dodeljena nagrada Nacionalnog udruženja književnih kritičara. Predviđali su mu i Nobelovu nagradu za književnost, ali je nije dočekao jer je stradao u saobraćajnoj nesreći u pedeset sedmoj godini života. Bio je za volanom kad je doživeo fatalni srčani udar. Pored njega je sedela njegova ćerka, koja je preživela nesreću.

Povezane vestiKNJIŽEVNI GURU: Jidiš – mastilo pogroma

U svoju književnu porodicu srodnih duša ubrajao je Roberta Valzara, Tomasa Bernharda, Franca Kafku, Adalberta Štiftera, Jozefa Rota i Alfreda Deblina, o kome je odbranio doktorat 1973. Suzan Zontag i Dž. M. Kuci otkrili su Zebalda i postali njegovi verni poštovaoci, prevodioci, promoteri, tumači i recenzenti.

Zebald je sa dvadeset i dve godine, 1966, napustio Nemačku i preselio se u Englesku, zaposlivši se prvo kao lektor u Mančesteru, kasnije kao profesor nemačke književnosti na univerzitetu Ist Anglija u Noriču. Odabrao je sudbinu dobrovoljnog izgnanika, ali pisao je na nemačkom jeziku. Njegova dela odišu melanholijom. Pitanje je kojim tonom bi njegovo stvaralaštvo bilo začinjeno da je ostao u posleratnoj Nemačkoj. Da li bi bio ciničan i opor kao Tomas Bernhard? Da li bi uopšte pisao, jer njegova zvanična književna karijera trajala je samo desetak godina.

V. G. Zebald

V. G. Zebald

Njegovi romani-kanoni se čitaju kao unutarnji putopisi protkani asocijacijama i digresijama utemljeni na impresionističkom sećanju. Kritičari ih svrstavaju u dokumentarnu prozu. U same knjige su često uključene i fotografije. Likovi u Zebaldovom stvaralaštvu su pretežno melanholici i izgnaninci čiji je životni ton određen teško izrazivim osećanjem nepripadnosti ovom svetu.

Zebaldov otac bio je podoficir Vermahta pre početka rata. Zebald sa cinizmom i rezignacijom kaže da su se njegovi otac i majka upoznali tokom priprema za napad na Poljsku 1939, pa stoga njega samog, Zebalda, treba smatrati „pravim proizvodom fašizma“. Retrospektivno gađenje prema sopstvenim korenima i okruženju tipično je za čitavu generaciju koja je odrastala posle rata i morala da se, iako biografski nevina, suoči sa zverstvima koja su počinili njeni očevi.

Povezane vestiKNJIŽEVNI GURU: Gradovi i himere

„Campo santo“ priča nam o Korzici, gotovo kroz apoteozu, u prvom delu knjige izdate posthumno, o drevnim šumama i džinovskim stablima, rodnom gradu Napoleona Bonaparte, o sezoni lova, Svetom Julijanu koga su duhovi životinja koje je ubio, odan razornoj strasti, nemo pratili i u njegovom surovom podvigu, kao i o poseti groblju Pjane. Nakon završenog romana „Saturnovi prstenovi“, Zebald je imao nameru da napiše roman o Korzici, ali je zbog pisanja dela „Austerlic“ napustio ovo nastojanje. U drugom delu knjige, priče zamenjuju eseji koji se bave temom posleratne Nemačke, o kojoj Hajnrih Bel kaže da je „zemlja sa previše ubica“ koji nekažnjeni šetaju okolo.

Razaranje nemačkih gradova, vazdušni napadi pred kraj Drugog svetskog rata nisu bili književna tema. Izuzeci su bili prozaisti Herman Kazak, Hans Erik Nosak i Aleksander Kluge. Zebald se bavi rekonstrukcijom kolektivne, opštenarodne nesreće i „nesposobnošću za tugovanje“ nemačkog posleratnog društva.

Povezane vestiKNJIŽEVNI GURU: Od sufija do Rumijevih derviša

Može li se društvo bez preuzimanja krivice i pokajanja uopšte oporaviti? Može li primiti nove političke ideje i težiti društvu socijalne pravde? Zebald kroz Handkea, Gintera Grasa, Nabokova, Volfganga Hildeshajmera, Petera Vajsa, Ernesta Herbeka, pokušava da dođe do odgovora.

A onda nam pripoveda, peva o operama, orguljama i klarinetima koji se čuvaju i nose u staroj čarapi.

Glumac Hans Cišler, miljenik Šabrola, Godara i Vendersa, istražio je Kafkin odnos prema filmu. Zebald je otišao korak dalje i pronašao Kafku i Maksa Broda u Milanu, gde se zbog kolere u Italiji odlučuju da otputuju u Pariz. U Gradu svetlosti završavaju u bordelu. U pozadini bubnji Malerova muzika, kao nagoveštaj smrti.

Dan Zebaldovog rođenja i Malerove smrti se poklapa, kao i njihova ambicija, oličena u Osmoj simfoniji, za koju je nesrećni kompozitor predvideo hiljadu izvođača. Legije nekažnjenih krivaca. Živih mrtvaca. Iz groblja živih.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar