Orfej

Njegovi dnevnički zapisi, eseji, politički i sportski komentari objavljivani su na portalima i u časopisima širom regiona.

Autor je 16 zbirki pesama, među kojima su “Crni molitvenik“, “Regata papirnih brodova“, “Trideset deveti maj“, “Skratimo priču za glavu“ i “Stihovi iz automata“. Objavio je i zbirku pesama i priča “Odrastanje melanholije“, roman “Nemoj me buditi“, biografiju “Ivica Osim – utakmice života“, zbirku izabranih kolumni “Kolodvor i paranoja“, zbirku eseja “Pisma s juga“ i dramu “Noć s Aleksom“. “Knjiga za Maju“ njegov je poslednji roman.

Pesme su mu prevedene na desetak svetskih jezika. Dobitnik je nagrade “Farah Tahirbegović“ 2014. i nagrade “Pincom“ za kratku priču 2004. Po motivima njegovih pesama Hrvatsko narodno kazalište Mostar postavilo je višestruko nagrađivanu predstavu “Gnijezdo“, a 2022. godine dramu “Noć s Aleksom“.

U romanu “Knjiga za Maju“ Tomaš piše o sebi, svojim strahovima, damarima, ravnodušnostima, odustajanjima, usamljenosti, neukorenjenosti i pripadnosti. Želi objasniti sebi ili Maji, ali opet više sebi, ko je on zapravo. Kako je njegov život neko izvan ljudi i podneblja krojio srčom i gelerima, pretvorivši ga u jedan lokalni rat, stvorivši univerzalne posledice – zbrku u glavi, uništene domove, masakre, rasejanje i stradanje. U carstvu slobode na tron se uzdiglo carstvo smrti.

Posledice su bile gotovo predvidljive. Jedna od njih je da ne pripada nigde, nikome, i istovremeno svugde, svakome.

Crna kutija

Preporuka za čitanje

Preporuka za čitanje

Scena 29.02.2024. 23:25

Crna kutija

Ne pripada ni ocu i pripada ocu, vojnom licu, njegovoj krutoj ideologiji. Ne pripada ni očuhu i pripada očuhu, više nego ocu, koji je u Kljajićevu držao kafanu. Ni babi, dedi, daidži, tetki, sestri i majci i pripada svima njima zajedno, a njih više u kući u Mostaru sa pet soba u koje se ulazi direktno iz avlije – nema. Kuća je prazna kao mehur. A opet, on ih sve vidi kao da su još uvek tu, na okupu. Ni mostu ne pripada ni Neretvi, a srastao je s mostom i Neretvom, čak i onda kad mosta fizički nije bilo. Ne pripada ni kafanama i deo je inventara u njima, kao karirani stolnjak. Ni republikama koje su postale zemlje – Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, ni lepim gradovima od kojih su neki postali glavni, a neki nisu – Ljubljani, Mostaru, Splitu, Zagrebu, Somboru, Beogradu.

O svemu tome piše svojoj voljenoj koja ne želi da bude u njegovoj prozi, kao ni u pesmi. Traži od njega da bude odsutna. Zato on, govoreći o sebi, portretiše nju, jer je ona deo njega, možda najbolji deo. Osvetljava ćoškove koji nisu toliko vidljivi, ali s lakoćom pričaju o njemu, njegovoj ranjivosti, raspadanju, izolaciji, usamljenosti, pogubljenosti. Pišući o sebi, govori o njoj, polazeći od onog što je uzdizalo njihov zajednički život daleko od našeg bodljikavog predela u visine anđela i o prozaičnosti koja ih je gurnula u zapećak, zbog koje je aterirao pravo na glavu. E to je Tomaš, kad krene po zlu, on preuzima krivicu. On je odgovoran. Jer on je izdanak tla, ovog našeg, koje nam je izmicalo pod nogama. Zbog koga smo gazili kroz kamenjar, vatru, vodu, a najviše blato. Živo blato našeg postojanja.

Lisabon je zato metafora. Mesto koje može učvrstiti njihovu ljubav. Nestvarno mesto poput Atlantide. Njemu se čini da ga nije dostojan. Da će ga razrušiti, gumicom izbrisati. Ma koliko drevan, stvaran i utvrđen bio.

Tomaš je pripovedač čije reči krvare i eksplodiraju istovremeno. Orfej bez Euridike.

Red za umiranje

Preporuka za čitanje

Preporuka za čitanje

Scena 01.02.2024. 22:00

Red za umiranje