Scena
10.10.2024. 22:15
Scena
16.10.2024. 22:20
Nebojša Jevrić
Kolumna Nebojše Jevrića
Urbane legende: Život i priključenije mačka Srgalja
Treći dobrovoljački ruski odred dobio je naređenje da zauzme fabriku “Pobjeda“ u Goraždu.
Tu se bejahu utvrdili Bošnjaci.
Rusi su udarili u svitanje podeljeni u trojke, zatekli muslimane nespremne, ali je borba ipak trajala dugo.
Sutradan je stiglo naređenje da se moraju povući.
U “Pobjedi“ su našli bure sa sto litara čistog alkohola.
Nisu ga mešali sa vodom, već čaša alkohola pa gutljaj vode iz čuture.
Bili su orni za borbu.
Ali naređenje koje je izdao, sad od svih zaboravljeni, pukovnik Dragan Josipović, komandant vogošćanske brigade, moralo se poštovati.
Pošto su izvukli bure na sigurno, više nego zadovoljni ratnim plenom, minirali su fabriku koja i danas u ruševinama stoji.
Kad je Saša Rus, poručnik mornaričke pešadije, Aleksandar Škrabov Vladimirovič krenuo da aktivira mine, prema zgradi fabrike potrčao je bivši monah Pjotor Mališev vičući: “Koška, koška ostala!“
I dok su oko njega zujali meci, Pjotor je izneo iz fabrike tigrasto mače.
Dok su drugi Rusi pili vraćajući se u bazu na Grbavici, Pjotor je mazio mače. Kad su stigli na Grbavicu, poklonio ga je vojvodi Slavku Aleksiću i njegovoj ženi Veri. Pjotora su svi voleli. Svirao je gitaru u dugim zimskim noćima. Nikad nije pio.
Vojvoda nije demokrata. Voli mačke. Demokrate mrze mačke jer su to čista stvorenja koja se ne daju dresirati.
Slavko mu nađenu ime Srgalj.
Evropski humanitarci su Srbima doterali šleper konzervi “ikara“ koji nisu hteli da jedu ni ljudi ni psi. Srgalj ih je obožavao.
Teško je i najvažnije je bilo zavesti red među dobrovoljcima. Bilo je tu svakojakih. Naših, Grka, Rusa, čak i jedan Japanac.
Scena
03.10.2024. 22:45
Urbane legende: Mozgonja
Kud god Slavko, tu i Srgalj za njim.
Prestao je da se plaši granata, a na pucnje nije ni obraćao pažnju.
Jednoga dana sa popom Vojom Žutim dođoše dva oficira italijanskog SFORA-a.
“Kolko kosta?“, pitao je italijanski oficir, vadeći butku dolara i oblizujući se.
“Nije na prodaju!“
Srgalj se savi u luk, dlaka mu se nakostreši i, kao da je znao da se o njemu radi, poče da frkće.
“Ne pita koliko kosta! Uhvatis za glavu i rep ‒ cap, pa u pac! Mmm!“
Slavko repetira pištolj.
Tako je živeo na prvoj liniji život svoj mačak Srgalj.
Nepogrešivo je znao kad bi se neko približio Slavku da li mu je taj prijatelj ili nije.
Dođe trideseti avgust devedeset pete.
Srgalj poludi. Poče da mjauče, da cepa nameštaj, da se penje na ormar, na kraju da cepa uniformu vojvodi.
Trajalo je dva sata.
Slavko se našao u čudu i već je bio pripremio pištolj. Poludeo mačak, gotovo!
A onda NATO avioni počeše bombardovanje srpskih položaja.
Sa Igmana poklopi engleska dalekometna artiljerija.
“Udari sa ognjevima!“, vikao je Slavko u slušalicu komandantu pukovniku Josipoviću.
“Ne smem! Naredio Radovan da ostanemo mirni!“
Dođe Dejtonski sporazum.
Prvo što je Slavko uradio bilo je da evakuiše Srgalja u svoje selo u Hercegovini.
Posle dva neuspela atentata i jednog pokušaja hapšenja, Slavko sa bratom krene preko šuma sa Pala za Hercegovinu.
Stigli kući ‒ kad Srgalja nema!
Pojavio se tek posle mesec dana, izmršaveo, krvavih šapica.
Išao je nazad iz Hercegovine na Grbavicu da traži Slavka.
U dvorištu Aleksića bilo je pedeset mačaka.
Slavko je doterao u selo pun kamion “ikara“ sa Grbavice, a mačke se samo kote.
U kući je spavao jedino Srgalj.
Kad bi se mačke potukle oko hrane, izlazio je on, ratni mačak, i šapom im delio šamare. Red zavodio.
Bojali su ga se i psi. Nije jedan dobio šapom po njušci.
Poživeo je osamnaest godina.
A onda su ga jednog dana, već đejđeda, rastrgli lovački psi.
Scena
19.09.2024. 20:10
Urbane legende: Majstor i Margarita (ljubavna priča)
Komentari
