Kolumna Nebojše Jevrića
"Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji..."
“Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji!
Srbi sede u kafani,
Što pijani, što poklani.“
Petar Pajić
Prvi borac za transparentnost bila je Hiparhija, najlepša žena Atine, koja je odbila Perikla i udala se za Diogenovog učenika Krateta. Podelila je sve svoje bogatstvo sirotinji i obukla vreću sa dve rupe za ruke i jednu za glavu.
Uvek je s Kratetom vodila ljubav javno, po trgovima, transparentno.
I zato su ih transparentno bičevali.
Za transparentnost se borila i Severina. Na brodu koji se ljuljao. I zato je čitava ex Jugoslavija čula za nju. A, bogami, mnogi su je i videli.
Sa tranzicijom, došla je u naš mali balkanski vilajet i transparentnost.
Nekad je postojalo nešto što se zove bruka, crn obraz. Sad se lopine i gluperde slikaju za novine. Transparentno.
Pošto u zlatnom veku sve mora biti transparentno, te su fukare, ti su ližisahani krenuli da lapnjavaju sve odreda i uopšte se ne sekiraju da li ih neko gleda.
Naprotiv. Kakvo je to zadovoljstvo klepiti lovu, izbaciti hiljadu radnika na ulicu, ako niko ne zna da si to uradio.
Transparentno, volim te, transparentno.
Onaj klepio sve podatke iz Generalštaba i transparentno to izručio Amerikancima, za neku siću od love, koja mu je, kažu, iz džepova ispadala. Sačuvaj nas, Gospode, od takvih generala.
Omiljena igra, transparentna, naravno, jesu licitacije. Jedan kontroverzni sruši tri licitacije i onda ide… Šta? Slobodna pogodba. E, kad se oni slobodno pogađaju, to već nije transparentno. Tu se radi na kvarnjaka, fifti-fifti.
A novine, šta rade tu tolike novine i toliko televizija?
“Slušaj, burazeru“, rekao bi Brančilo Petrović ne vadeći cigaru iz usta, “novine služe da se nikada ne zna šta se stvarno desilo“.
Kako novine da dođu do podataka, kad se sve dešava u četiri oka?
Posle, kad pokupuju čitave planine, zemlju kad pokupuju, onda je zaludno tragati za informacijom kako je sve počelo.
Ove Soros-Sonjine organizacije veliki su borci za transparentnost.
Daj bože da jednog dana saznamo ko je klepio više: ratni ili antiratni profiteri.
One tamo, one nevladine, one tamo, one Sorosove ne da ne podnose pitanje “odakle pare?“, već se zgražavaju i nad činjenicom da ih neko tako nešto pita. Kako smeš, ti, neurotični primitivac, genocidni šovinista, da pitaš odakle nam pare. I na šta smo ih potrošili. Bar onaj njihov veći deo.
Transparentno, volim te, transparentno.
Govore bez problema o svemu. Za šta god ih pitaš, znaju odgovor. Na njih mi najviše liče.
Samo pred jednim pitanjem zaćute: odakle vam lova? Odakle vam pare? Čiju igru vi igrate i za čiji račun?
Hoćete da budete transparentni?
Pa, kažite onda, odakle i čije su pare?
Sve dok ne znaš od koga dobijaju pare, ne znaš ništa o njima.
Kaži mi ko te plaća, znaću šta misliš.
Jedno je sigurno. Da još nismo dobili vlast kojom bi Veliki Brat bio zadovoljan. Da još nemamo generala Nedića. Da je konkurs otvoren.
Nažalost, takvog kao što je general Nedić nećemo više nikad ni dobiti.
Nisu nam više okupatori Nemci, viteški narod koji je poštovao vitezove.
Foto-robot tog budućeg “gazde“ objavljen je odavno. Mora biti sa dobrim pedigreom: od ispljuvka muve u majku začet. U guzicu napravljen pa presut. Od škole, završen pravni, u Kragujevcu kod narečenih i, ovih dana, puno pominjanih profesora. Po nacionalnosti ne sme nikako biti Srbin. Obavezno ateista. Kosmopolita. Sorosov stipendista. Samo neka nam dođe. Glina se osušila u vajarskim ateljeima. Sve je spremno za postavljanje bista.
“U Srbiji prilike su take.
Babe slave, preziru junake“, napisao je Nušić.
Daklem, junak nikako.
I neće imati mnogo posla, kad dođe.
Turcima se kod nas toliko svidelo da su ostali pet stotina godina. Kud ćeš boljeg dokaza da smo idealni za okupaciju! Naši janičari su na carskom dvoru stizali do čina paše sa tri repa. Neka ih ne sekira sirotinja raja. Lako ćemo sa njima. Zbog toga treba da dođu što pre, da nas iseckaju još na dve, tri državice. Verujem da bi “Žene u crnom“, najzad, skinule crninu i dočekale ih sa buketima cveća.
O ostalima da ne govorimo.