Komedija nije bila život komediografa

Komedija nije bila život komediografa


Konačište za onaj svet Branislav Nušić je sagradio još za života. Piramidu od kamena na Novom groblju na kojoj piše Kuća Branislava Nušića. Kao i sve drugo što je činio, i ovaj grob je brzo postao predmet čaršijske priče. Uostalom, da nije bilo te i takve čaršije u kojoj je svako vodio tuđu brigu i lomio jezik o onome što nit je znao nit razumeo, neponovljivi Nušić možda mnogo toga ne bi napisao. A na pitanje šta će mu piramida na grobu, čaršiji je odgovorio ono što je ona mogla da razume: „Na ovakvoj grobnici ptice ne mogu da ostavljaju svoj izmet kao po drugim grobovima“.

Kada je 19. januara 1938, u 74. godini, umro Alkibijad Nuša, kako je zapravo bilo krsno ime Branislava Nušića, sina nekadašnjeg uglednog trgovca, Narodno pozorište bilo je obavijeno crnim plaštom, a Vlasta Velisavljević još pamti da je ceo grad utihnuo, a i on nije imao priliku da igra u premijeri koju je pripremalo pozorište za mlade “Roda”, koje je vodila Gita Nušić. Sve je tog dana otkazano osim žalosti za velikim komediografom, čiji je život bio mnogo toga, a najmanje komedija. Tadašnje “Vreme” objavilo je i priču o tome kako je Nušić godinu dana ranije već bio na samrti, a da su onda svi jugoslovenski novinari imali veoma težak zadatak – da napišu njegovu biografiju. Kada se Nušić oporavio, prvo što je tražio bilo je da vidi te biografije i šta se o njemu pisalo. Kada ih je pročitao, prokomentarisao je da bi sve to trebalo skratiti. Novinar je naravno rekao da će biti tako učinjeno, a kada je Nušić stvarno preminuo, u redakciji je do došlo do potpune zabune – niko nije mogao da nađe Nušićevu biografiju. Ispostavilo se da su papiri ostali kod pisca! Pored postelje pisca poslednje dane sa njim proveli su ministri, članovi Narodnog pozorišta i glumci koji su mu bili prijatelji, a od njegovog uzglavlja se nije odvajala ćerka Gita.

Povezane vestiNUŠIĆ NAS NE BI PREPOZNAO

Njegova najveća radost i najveća bol bila su deca, a od njih troje ostala je samo Gita. Ćerka Olivera preminula je veoma rano, a sin Ban Strahinja poginuo je kao mladić. Pisac je zbog njegove smrti celog života bolovao i sve što je napisao može se na neki način podeliti na vreme pre i posle odlaska sina.

Ban Strahinja, koji je ime dobio po Strahinjiću Banu, jednom od najvećih junaka srpske narodne književnosti, rođen je u Beogradu 1895, ali je detinjstvo proveo u Prištini gde je stariji Nušić službovao kao konzul. Očeva služba vodiće ih i u Novi Sad, gde sa sestrom Gitom postaje jedan od glumaca prvog dečjeg pozorišta u kome su sve uloge tumačila samo deca. Čak je i prvi komad ovog pozorišta „Naša deca“ bio inspirisan njihovim nestašlucima koje su preneli na daske koje život znače glumeći glavne uloge.

SCENA C kult-vecni-humor (1)

Kada su austrougarske horde napale Srbiju, dobrovoljno se prijavio u vojsku, a tek je bio završio maturu. U borbama je pokazao ne­ve­rovatnu hra­brost, a nakon ranjavanja majka Da­rin­ka uspe­la je da sredi ga oslo­bo­de da­ljeg od­la­ska na front. Međutim, on jav­no tra­ži da se vra­ti u bor­bu. Su­pru­ga je pri­ti­ska­la Nu­ši­ća da ga pre­ko ve­za iz­vuče, a pi­sac je pri jed­nom od­la­sku da to uči­ni za­pi­sao: „Mo­gao sam da ga iz­vu­čem i ni­sam mogao“. Stalno je razmišljao o poruci sina koju mu je poslao kada je po­stao je­dan od 1.300 ka­pla­ra u od­bra­ni Be­o­gra­da: „ S ko­jim pra­vom od­vra­ćaš me­ne ka­da si tu­đu de­cu 1908. upi­si­vao u do­bro­volj­ce?“ Njegovo poslednje pismo bilo je upućeno ocu.
„Dra­gi Ago, ne ža­li za me­ne. Ja sam bio na bra­ni­ku otadž­bi­ne za ostva­re­nje onih ve­li­kih na­ših ide­a­la ko­je smo svi mi ta­ko slo­žno pro­po­ve­da­li 1908. go­di­ne. Ne ka­žem da mi ni­je žao što sam po­gi­nuo, ose­ćao sam šta­vi­še da bih mo­gao bu­du­ćoj Sr­bi­ji ko­ri­sno po­slu­ži­ti, ali ta­kva je sud­bi­na. De­da, ma­ma i ti opro­sti­te mi. Gi­tu i Mi­mu po­zdra­vi. Tvoj sin Ban“. Na po­le­đi­ni ko­ver­te mla­di Nu­šić napisao je: „Mo­lim ono­ga ko­ji me na­đe mr­tvog da ovo pi­smo ne­iz­o­stav­no preda adre­sa­tu“. Bio je te­ško ra­njen u bor­bi kod Po­ža­rev­ca, a pi­smo mu je na­đe­no u džepu ši­nje­la.
Nakon njegove pogibije, Nu­šić 20. ok­to­bra 1915. odlazi za Pri­šti­nu, a onda nastavlja put za Mar­selj. Na­kon Francuske, Nu­šić sa su­pru­gom od­la­zi u Švaj­car­sku, pa u Ita­li­ju kod ćer­ke Gi­te, koja je tamo živela sa mu­žem.

Gubitak sina nije prežalio, niti je ikada više govorio o njegovoj odluci da ode u rat, niti o svojoj da ne iskoristi poznanstva i spase ga golgote. Napisao je hro­ni­ku „De­vet­sto ­pet­na­e­sta – tra­ge­di­ja jed­nog na­ro­da“ i održao jedan od najpotresnijih govora na otkrivanju spomenika palim borcima Skopskog đačkog bataljona.

U skopskom parku Idadija je, u znak se­ća­nja na pa­le bor­ce Skop­skog đač­kog ba­ta­ljo­na, 17. no­vembra 1935. godine otkri­ven spo­me­nik i bilo je prisutno oko 700 pre­ži­ve­lih iz ovog bataljona, kao i porodice poginulih. U ime rodi­te­lja či­ja su de­ca po­gi­nu­la go­vor je odr­žao Nu­šić: „Glas mr­tvih, reč mr­tvih je tu, ona leb­di nad na­ma… Ja, ko­ji sam bli­že smr­ti no ži­vo­tu, ja je ču­jem; vi ko­ji ste bli­že ži­vo­tu ne­go smr­ti, vi je ose­ća­te u du­ši. A glas mr­tvih vam ovog ča­sa ve­li: ’Hva­la, dru­go­vi, na se­ća­nju i pri­zna­nju, ali pra­vi spo­me­nik na­ma pa­li­ma po­di­ći će­te tek ako bu­de­te ka­dri saču­va­ti ve­li­ku te­ko­vi­nu uje­di­nje­nja ko­je je iz na­še kr­vi po­ni­klo!‘ Ta­da, ta­da će­mo i mi ro­di­te­lji do­ži­ve­ti pra­vu ute­hu i re­ći: ’Pro­sta vam bi­la krv na­še de­ce, is­ku­pi­li ste je!‘ U ime oja­đe­nih maj­ki i oče­va, ja po­la­žem na ovaj spo­me­nik najsku­po­ce­ni­ji ve­nac, ve­nac ro­di­telj­skih su­za!“

Povezane vestiPOVRATAK SJAJNOM KNJIŽEVNIKU: Branko Ćopić – Od režimskog pisca do disidenta

U preostalim godinama života njegov najveći oslonac bila je ćerka Margita ili Gita kako su je svi zvali. Zapravo Gita je uvek bila njegova najveća podrška. Rođena je u Prištini 28. aprila 1894. godine (gde je Nušić u to vreme službovao), a kada je stasala, otac joj je predlagao razne hobije – samo da se ne bi odlučila za glumu. Iako je, po sopstvenom priznanju, bila totalno nemuzikalna, dve godine je pohađala časove kod najboljih učitelja. Tek pošto se uverio da joj muzika ne ide od ruke, upisao ju je na vajarski odsek Umetničke škole. Usavršavala je primenjenu umetnost u Pragu, Parizu i Zagrebu, odakle je u zimu 1914. došla u Skoplje da se pridruži ocu, tada upravniku tamošnjeg Narodnog pozorišta. Tu se zaljubila u Milivoja Predića, mladog pozorišnog pisca, i posle nekoliko nedelja postala gospođa Predić. Mladoženja se već naredne, ratne godine našao na Krfu, a Gita je sa roditeljima otišla u Pariz i nastavila studije primenjene umetnosti. Po završetku rata u Kolarčevom univerzitetu otvorila je Školu za primenjenu umetnost opšteg smera, a deceniju kasnije i „Roda“ pozorište.

Jedna od najpoznatijih „Rodinih“ predstava iz tog perioda je „Rista sportista“, nastala po komadu glumice Ljubinke Bobić. Koliko je bila popularna potvrđuje i podatak da je 1939. počeo da izlazi istoimeni strip u „Politici“. Pod okupacijom pozorište „Roda“ nije izvodilo predstave, a odmah po oslobođenju Gita je postavljena za direktora Pionirskog pozorišta. Jedno vreme je vredna Nušićeva kći bila i upravnik internata Filmske akademije u Beogradu, u njene zasluge spada i to što je uspela krajem 1950. da od novih vlasti dobije saglasnost za osnivanje Pozorišta „Boško Buha“, na čijem je čelu bila.

Umrla je 1970. godine na pragu porodične kuće, u Šekspirovoj ulici, nakon što je doputovala sa lečenja u Sloveniji. Do kraja života bila je predana očuvanju dela oca.

Besa

Nušić je u Skoplju živeo do 1915. kada je napustio zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

U povlačenju i premeštanju sa mesta na mesto, Nušić se prvo morao odreći nezavršenih rukopisa, ali kako je stanje bivalo sve teže, za sobom je morao ostavljati i neka završena dela, među kojima se našlo i „Sumnjivo lice”. Ova drama je ostavljena na čuvanje Arbanasu, koji je Nušiću dao besu da će tekst sačuvati. Iako su tokom rata u Prištinu upali Bugari i sve spalili, pa i svu Nušićevu zaostavštinu, Arbanas je održao reč i tekst sačuvao.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar