MAJA HERMAN: Pesnik novog veka

Ovo je očigledno vreme prevrata i neke revolucije slične onoj iz 1968, kada je u nekom trenutku sve odjednom buknulo i promenio se svet. Nadam se da će i sad to da se desi. Ako se to sada ne desi, neće nikada

Donela je Njujork u našu redakciju. Komplimentirala me poređenjem naših naslovnih sa časopisom "Rolingston" i sve to uz osmeh. Sa sobom svuda nosi Beograd, onaj Beograd. Spoj najveće svetske i jedine balkanske metropole zaista hipnotiše i objašnjava zašto Maja Herman Sekulić ima status stajl ikone, kao i zašto je omiljeni personaliti modnog fotografa Marka Glavijana.

Vi ste prva žena koja je doktorirala na Prinstonu, predavali ste na prestižnim univerzitetima. Šta odgovorite kada vas pitaju ko ste vi u stvari - profesor, predavač, poeta, pisac...?
- Poeta. Poeta sam po doživljaju sveta. To osećam kao svoju vokaciju i jednostavno kao viđenje sveta. Sad sam malo zalutala u prozu, namerno, ali s vama razgovaram u zanimljivom trenutku kad mi mnogi koji poznaju moju poeziju govore da je krajnje vreme da joj se vratim. Prošlog jula u Parizu je objavljeno digitalno izdanje knjige "Iz puste zemlje", koja je izbor mojih pesama koje je napravio francuski pesnik i urednik Matju Bouvije. Pesme su na francuskom i na engleskom jeziku u prestižnoj ediciji u kojoj imam svoje mesto između Lorke i Čarlsa Simića i jedina sam naša pesnikinja koja se tu našla. To mi je velika čast i to je nešto najvažnije što mi se desilo prošle godine. Trebalo bi da je to važno i našoj kulturi koja, doduše, ne obraća mnogo pažnje na takve stvari. Nagovaraju me da se vratim poeziji, tako da je interesantno to što ste mi postavili ovo pitanje koje me navodi da razmišljam o tome. Planirala sam kraći put u Vinču i Lepenski vir jer mislim da ceo svet treba da čuje i zna za ta mesta. Moji prijatelji su nedavno tamo bili brodom, čula sam da nema ni putokaza gde je Vinča. Mislim da ova mesta mogu da me inspirišu.
U knjizi "Skice za portrete" crtali ste portrete Čarlsa Simića, Josifa Brodskog, Suzan Zontag... Jeste li vi crtali njihove portrete ili ste pravili skicu za vaš portret?
- Reč je o mojim poznanicima ili veoma bliskim prijateljima. To nisu bili kratki novinarski razgovori koji se završe uspešnom ili neuspešnom pričom zavisno od novinara, već su plod dužeg poznanstva ili saradnje - neke sam prevodila, o nekima sam pisala pre nego što smo se sreli, neki su mi bili profesori, neko je bio zaljubljen u mene... Raznorazne varijante.
S nekima ste radili intervju za doček Nove godine?
- To je čuveni doček Nove godine s Alenom Ginzbergom, koji me je pozvao na svoje slavlje, a onda je doneo diktafon da ga intervjuišem. Pretpostavljam da je to uradio jer se tih dana spremao za put u Beograd, ali nisam očekivala da ćemo to raditi baš to veče. Doček je bio u jednoj čuvenoj galeriji, a on je predložio da razgovaramo u kupatilu. Zamislite, nas dvoje u kupatilu pričamo o sonetima, a gosti koji celo veče piju šampanjac ulaze da bi obavili svoje. Sve je snimljeno na magnetofonskoj traci, svi ti zvuci... Međutim, njega to nije ometalo, bio je veoma koncentrisan i uradili smo odličan intervju o veoma ozbiljnim teorijskim stvarima i književnosti, i to je nešto izuzetno u mom sećanju i u knjizi. Mnogi su me pitali "kako si ih uhvatila", kako si uspela da razgovaraš s takvim ljudima. To se spontano dešavalo, mi smo bili na neki način ravnopravni sagovornici i mislim da je u tome štos. Uopšte nemam strah od autoriteta. Moj otac je bio osnivač "Nolita", a moj očuh rektor univerziteta, pa sam sretala razne ljude u kući još od malih nogu. Ako nemate strah od autoriteta i ako ste ravnopravni sagovornik, ljudi to osećaju i onda se otvaraju. Evo, to mi se meni se desilo i sa Suzan Zontag, s kojom sam imala zajedničke prijatelje među kojima su bili i Josif Brodski i Peđa Matvejević. Suzan se rasplakala tokom razgovora kada smo se dotakle njenog detinjstva u Kini i odjednom se raznežila, a slovila je za veoma hladnu osobu.
Zanimljivo je i vaše druženje sa Brodskim?
- Družili smo se četiri, pet godina, ali je on, nažalost, prerano umro. Naš zajednički prijatelj je bio američki pesnik Mark Strend, koji je preminuo pre nekoliko godina. Brodski i ja smo između ostalog razgovarali i tome koliko je teško pisati na dva jezika pošto se potpuno drugačije razmišlja. Ne želim da se poredim s njim, ali smo se našli na nekim istim paralelama. Recimo, proza mi je relativno laka za pisanje, u krajnjoj liniji doktorirala sam na engleskom jeziku, ali s poezijom je malo teže. Nekoliko pesama na engleskom bukvalno je izletelo iz mene, ali većina je na srpskom i prevedene su na engleski ili francuski. Zanimljivo je da je Matju Bouvije želeo da pesme objavi na engleskom i eventualno na srpskom, ali sam insistirala da se prevedu i na francuski. On je rekao da je teško naći dobrog prevodioca, a onda mi se javio posle nekoliko dana i rekao: "neverovatna vest je ne samo da sam našao dobrog prevodioca nego što te ta osoba dobro poznaje". Ispostavilo se da smo Elizabet i ja zajedno studirale na Prinstonu. Prevodila je i pesme Čarlsa Simića, odlično to radi, uspela je da u prevodi postigne melodičnost, da pojedine pesme zvuče kao šansone.
Imali ste uspešne promocije po svetu koje u Srbiji nisu zabeležene?
- Da sam muško, o tome bi se pisalo na sve strane. Desio mi se neverovatan momentum posle izlaska mojih romana "Ma belle - prva američka dama Srbije" i "Who Was Nikola Tesla", tako da sam celu zimu putovala i promovisala knjige. Sve je počelo od Toronta, gde je bila sjajna promocija posle koje su me pozvali na godišnji bal u Hamilton, gde živi mnogo Srba koji su skupljali sredstva za bulevar koji bi nosio Teslino ime i vodio ka Nijagarinim vodopadima. Tamo sam dobila i neočekivan poziv za promociju u jednoj neobičnoj radnji koju vodi divan bračni par. Oni su potpuno posvećeni Tesli, skupili su razne njegove aparate s kraja 19. veka i napravili pravi mali muzej u radnji. Bila sam i gost manifestacije "Mesec srpske kulture u Velikoj Britaniji", a održala sam promociju i u čuvenoj biblioteci "Fulam" u Londonu. U našem konzulatu u Njujorku pojavio se Alek Conić, direktor Doma Jevrema Grujića i potomak familije Grujić, koji je organizovao propratnu izložbu uz promociju knjige "Ma belle", koja govori o Mejbl Grujić, jednoj od najvećih dobrotvorki srpskog naroda o kojoj se nedovoljno zna. Zahvaljujući proti Đokanu Majstoroviću iz Crkve Svetog Save u Njujorku, koja je, nažalost, izgorela na Vaskrs, promocija je održana i u ovom zdanju. Alek Conić i ja smo poslednji imali čast da organizujemo kulturni događaj u ovom velelepnom izdanju čiji je svod bio među deset najlepših u Njujorku.
Da li je istinita čuvena priča da je Stenli Kjubrik nagovaran da vama podari ulogu Lolite? Da li bismo vas danas čitali da se to desilo?
- Čitali biste me, sasvim sigurno.
Pisali ste o jednom kralju. Ko su po vašem mišljenju kraljevi u današnjem vremenu?
- Imam jasnu sliku ko su. Nekoliko godina sam dobijala poziv od organizacije "Tesla Science Foundation" da napišem pesmu ili esej o njemu za godišnju konferenciju u Njujorku. U početku nisam imala inspiraciju, mislila sam to je sve rešeno, do prošle godine kada je u Americi predloženo da se Teslina biografija uvrsti u nastavni program srednjih škola. To me je pokrenulo i htela sam da napišem knjigu koja je pitka i čitka, za one koji nisu inženjeri elektrotehnike, ali žele da pročitaju priču zasnovanu na proverenim i tačnim podacima. Javljali su mi se razni ljudi s nekim svojim teorijama i pitanjima o Tesli, ali imala sam sreću i privilegiju da mi je prijatelj Vladimir Jelenković, dugogodišnji direktor Muzeja "Nikola Tesla", koji je jedan od vodećih stručnjaka na svetu i kod koga sam sve mogla da proverim. Knjiga je izazvala veliko interesovanje u svetu. Tesla je sigurno bio jedan od kraljeva, a i dalje je kralj, da ne kažem car. Kraljevi su i mladi ljudi poput Larija Pejdža i Sergeja Brina, osnivača "Gugla", ili Elona Muska, koji je osnovao "Tesla motor", koji su prepoznali da je Tesla kralj 21. veka. Musk je genijalni biznismen, ali i veliki pronalazač. "Gugl" je takođe promenio svet, baš kao i Tesla. Teza moje knjige je to da Tesla pripada 21. veku iako je živeo i stvarao u prethodna dva. Ovi mladi ljudi o kojima govorim to shvataju i zato su kraljevi.
Spomenuli ste digitalno doba u kojem živimo. Da li je era digitalizacije, osim ogromnog napretka i činjenice da nam je sve dostupno, s druge strane donela izvesnu dozu dehumanizacije?
- Pa sigurno. Napisala sam knjigu o tome koja se zove "Digitalna galaksija" i koja je na neki način lament nad gubitkom štampane. Kad sam završila knjigu, dobila sam od jednog američkog izdavača predlog da objavim elektronsko izdanje mog ranijeg romana "Kralj svile". To je bio apsurd, ironija sudbine. Postala sam prvi srpski pisac koji je imao elektronsku knjigu, doduše na engleskom jeziku. Inače, u knjizi "Digitalna galaksija" obrađujem pitanje da li je to dehumanizacija i da li je otuđenje veće. Činjenica je da stalno gledamo u telefone, ali istovremeno smo povezani sa celim svetom. Recimo, preko tih raznih društvenih mreža ponovo sam se povezala s ljudima s kojima sam izgubila kontakt. Volim štampanu reč, ja sam pisac, povremeno i novinar, ali kao što je u vreme kada je Gutenberg izašao sa svojom štampanom knjigom i svi su na to gledali kao na srozavanje kriterijuma, tako je i danas došlo do uspona amaterizma koji ne podržavam, ali i iz toga se izrodi nešto dobro. Koliko god da nešto ima negativnih strana, ima i pozitivnih i treba se njih držati.
Živite u Americi, u Njujorku. Koliko je Njujork danas Amerika? Da li on može da vas zaštiti od američkog rijalitija zvanog izbori?
- Uglavnom živim na relaciji Njujork-Beograd. Ne svrstavam se u dijasporu i to sam naučila od Mihaila Pupina, koji je to odbio, pa se ni ja ne osećam kao iseljenik. Pupin je rekao da ne može da pripada dijaspori jer nije krenuo u svet trbuhom za kruhom, već u potrazi za višim znanjem. Tako sam i ja već od 13. godine krenula na razne strane, oduvek sam osećala da pripadam celom svetu, ali u Beogradu mi je srce. Njujork je jedan od mojih glavnih ljubavi i glavnih gradova, mislim da i jeste i nije Amerika. On je na neki način centar sveta, ali i Amerike, pošto je tu Volstrit, koji predstavlja moć Amerike. Trenutna politička scena je zaista haotična. Ovo je očigledno vreme prevrata i neke revolucije slične onoj iz 1968, kada je u nekom trenutku sve odjednom buknulo i promenio se svet. Nadam se da će i sad to da se desi. Imate Trampa i Bernija Sandersa, koji rade istu stvar, ali jedan sa desnice, drugi s levice, a njihov cilj je rušenje establišmenta. Tramp potpuno razara republikansku stranku, Sanders pokušava da razori demokratski establišment. Ni jedan ni drugi nisu podržani od svojih partija. Naprotiv, republikanski vrh je izjavio da bi više voleli Hilari, koja im je sušti neprijatelj, zato što je Tramp nepredvidiv. Bilo bi idealno da se njih dvojica ujedine i da zajedno rade, što je skoro nemoguće. Mada, ako bi Tramp bio izabran za predsednika, možda bi bio u stanju da napravi nepredvidiv potez i postavi Sandersa za ministra za socijalna pitanja. S druge strane je Hilari Klinton, koja je inkarnacija establišmenta i simbol svega što nije dobro u današnjoj Americi, korupcije, ratova... Ne upuštam se mnogo u politiku, ali osećam da je vreme prevrata i ako se to sad ne desi, neće nikad.
Kako vam izgleda Beograd danas?
- Sad mi izgleda fantastično. Izašao je iz onog polumraka u kome je bio jedno vreme. Ne znam, uvek kažem da je Beograd čudo. Nekako se uvek osveži i obnovi, ima toliko sadržaja, a obnovljene su i neke lepe fasade. Međutim primećujem da se "obnavljaju" neka lepa, tradicionalna gradska mesta, kao što je "Petao" ili Cvetni trg, kojima nije trebalo mnogo pomoći, a ima mnogo zabačenih krajeva i trgova kojima nedostaje ruka nekog urbaniste i arhitekte. Ne razumem ni potrebu da se urbani prostori pretvaraju u beton ili neku zastarelu fontanu. Ako menjamo postojeće urbane centre, stavimo ih onda u 21. vek.
Šta iz Beograda uvek nosite u Njujork ili gde god, a ne mislim na stvari?
- Nosim Beograd. Nosim i fotografije. To sam naučila od Endija Vorhola, koji je govorio da nemamo zabeležene glavne trenutke našeg života, i to je tačno.