Svetsko prvenstvo 2026.

I kad nije, kriv je selektor

Čak 15 selektora reprezentacija učesnica aktuelnog Mundijala ostalo je bez posla. Zvanično, devetorica su dobila otkaze dok je šest preostalih podnelo ostavke. Sasvim je moguće da se do kraja šampionata ovaj broj uveća.

Rekord po broju smena selektora na svetskim šampionatima, ne računajući aktuelni, postavljen je 2002. u Japanu i Južnoj Koreji kada su desetorica selektora ostala bez posla. I na SP-u u Kataru se trend otpuštanja ili podnošenja ostavki nastavio. Odlukom moćnika u nacionalnim savezima otkaz je upućen na 14 adresa, što je u odnosu na broj reprezentacija učesnica (32) procentualno zapravo najveća seča stručnjaka u istoriji Mundijala.

Na aktuelnom "nogu je povukao“ Sabri Lamuši, selektor Tunisa, kome je otkaz uručen već petog dana takmičenja, a posle poraza (5:1) njegovih izabranika od Švedske. Papir o prekidu saradnje potpisao je pored predsednika nacionalnog saveza i ministar sporta ove zemlje. Niko nije bio protiv.

Ni njegov naslednik, ustoličen po hitnom postupku, nije bio bolje sreće. Dirigentsku palicu od Lamušija je preuzeo iskusni Francuz Erve Renar koji je potpisao ugovor na mesec dana što je svojevrstan kuriozitet u svetu fudbala. Odradio je samo 18 jer su isti oni koji su ga angažovali odlučili i da se s njim oproste posle poraza Tunisa od Japana (4:0) i Holandije (3:1). Šok terapija s promenom na klupi ovog puta nije dala rezultat.

Bez selektora na šampionatu koji se igra u tri države (SAD, Kanada i Meksiko) ostali su i nacionalni i timovi Gane, Jordana, Južne Afrike, Alžira, Urugvaja, Ekvadora, Škotske, Češke, Južne Koreje, Meksika, Holandije, Nemačke, Portugala i Hrvatske.

Analitičari fudbalskih zbivanja nisu naravno propustili priliku da objasne šta stoji iza tako čestih odluka o smeni. Početna teza svodi se na činjenicu da su "selektori po prirodi posla prvi na udaru javnosti i navijača“ kad se ne ispune očekivanja. Ali, da li su i zaista jedini krivi ‒ nikad nije razjašnjeno. Oni koji su uslovno rečeno napravili pogrešan izbor, dajući poverenje ovom ili onom stručnjaku, ostajali su na funkcijama. Vest da je neko od funkcionera nacionalnih saveza koji su doživeli neuspeh smenjen ili je stavio tačku na svoje angažovanje poštujući moralne principe još nije saopštena.

Odluke o smenama uglavnom su, tvrde analitičari, posledica nerealnih očekivanja. Pre svega javnosti. Ceh što neka ekipa objektivno nema kvalitet ili što mogućnosti tima nisu usklađene sa ambicijama i stvarnim vrednostima nacionalnog tima po nepisanom pravilu plaća u većini slučajeva dobro plaćeni selektor.

Loši rezultati, taktičke greške ili loše izmene takođe se knjiže na konto selektora. Jednako kao i eventualne greške prilikom izbora igrača za nacionalni tim. Po prirodi posla selektori su odgovorni i za atmosferu u timu i oko tima, odnosno ponašanje pojedinaca.

Talenat plus kombinacija tehnologije ‒ formula dugovečnosti

Najstariji fudbaleri

Sport 13.07.2026. 18:21

Talenat plus kombinacija tehnologije ‒ formula dugovečnosti

Kada je u pitanju selektorska funkcija, jedan od najvećih problema, bar prema zapažanjima samih selektora, stalna je izloženost pritiscima i sudu (ne)stručne javnosti, odnosno često prestrogim ocenama medija koji znaju da budu i te kako nemilosrdni pogotovo u situacijama kada izostane očekivani rezultat. Ponekad sve izlazi i iz okvira sporta i postaje pretnja od koje se nije lako odbraniti.

Dokaz je više nego aktuelna priča južnokorejskog selektora Hong Mjung-Boa. Posle eliminacije njegove selekcije u grupnoj fazi Mundijala, bez stručne analize zašto se sve dogodilo i šta je sve uticalo na uslovno rečno neuspeh, Mjung-Boa se u domovini suočio sa izlivom neverovatne količine besa i to ne samo ljubitelja fudbala, već i političke elite. Posledica svega, preneli su neki tamošnji mediji, bila je iznuđena odluka Boa da pod hitno napusti Južnu Koreju kako bi se spasao linča.

Pritisak javnosti učinio je i da ostavku podnese meksički selektor Havijer Agire. Njegov, kako su mediji preneli, "ratoborni verbalni okršaj pored aut-linije sa engleskim fudbalerom Entonijem Gordonom“, okarakterisan kao incident koji je "naneo štetu ugledu meksičkog fudbala“, izazvao je takvu reakciju javnosti da je posle svega selektorsku ulogu morao da prepusti pomoćniku Rafaelu Markezu.

Na Mundijalu s one strane okeana zabeležena je i bizarna situacija u kojoj se našao selektor Senegala Pape Tio. Njegovom otkazu kumovao je sukob unutar svlačionice. Ispostavilo se u zao čas da selektor zapravo nema podršku igrača. U to ime jedan od najiskusnijih reprezentativaca, Pape Gej, izjavio je da odbija da igra za nacionalni tim sve dok je Tio selektor. Pridružio mu se navodno i ostatak tima čime je autoritet prvog stručnjaka bio više nego narušen. Pošto je lakše zameniti pojedinca nego ceo tim, rastanak sa selektorom bio je neizbežan.

Uprkos tome što su njihove selekcije prošle uspešno prvi krug i izborile plasman među 32 selekcije, nekolicina selektora takođe je ostala bez posla. Ova sudbina zadesila je Sebastijana Bekasečea (Ekvador), Vladimira Petkovića (Alžir) i Karlosa Keiroša (Gana).

Iskusni Keiroš napustio je mesto selektora Gane posle samo tri meseca provedena na funkciji. U svojoj grupi Gana je bila treća, ali je prošla dalje. Već u prvoj rundi nokaut faze ova afrička selekcija je poražena od Kolumbije 1:0 i Keiroš je odlučio da se povuče. Njegova ostavka bez dodatnog ubeđivanja je prihvaćana.

Osim Gane, 73-godišnji stručnjak na šampionatima sveta u ulozi selektora predvodio je u prošlosti još i nacionalne timove Portugala, Irana i Egipta.

Bosanasc Vladimir Petković, godinama uspešni selektor Švajcarske, nije se proslavio vodeći Alžir. Bar tako tvrde Alžirci. Smenjen je posle poraza njegove selekcije od "njegove“ Švajcarske (0:2) u šesnaestini finala Mundijala. U Alžiru su ovaj gubitak bodova protumačili katastrofalnim rezultatom i brzopleto doneli odluku o otkazu uz tvrdnju da je Petković, inače znan kao stručnjak koji insistira na detaljima, imao i narušene odnose sa pojedinim igračima.

Ono što Alžirci nisu računali jeste da će ovaj i ovakav otkaz imati i igru u nadoknadi, odnosno finansijski spor jer je Petković odlučio da potražuje pun iznos od pet miliona na ime ugovora koji je produžio neposredno pred početak Svetskog prvenstva i koji je trebalo da traje do 2028. godine.

U ovoj trilogiji o zloj sudbini trenerskog poziva treći deo pripada selektoru Ekvadora. Sebastijan Bekaseče nije otpušten, ostavku je podneo posle eliminacije reprezentacije od Meksika (0:2) u šesnaestini finala Svetskog prvenstva. Argentinski stručnjak je, da ne bi doživeo poniženje zvano otkaz, odlučio da se zahvali na ukazanom poverenju uz objašnjenje da nije ostvario zacrtani cilj – istorijski plasman Ekvadora na Mundijalu. Zašto nije ostvario cilj i ko je tako zahtevan cilj uopšte postavio selektor u ostavci nije želeo da objašnjava.

Fudbal je sport iznenađenja. Dogodila su se i na aktuelnom Mundijalu. Neka su s pravom okarakterisana i kao više nego neočekivana. Vlasnik možda i najvećeg iznenađenja je selekcija Nemačke koju su mnogi u prognozama videli u samoj završnici šampionata. Jednako neprijatno naciju pa i svet fudbala iznenadili su i Holanđani. Oba selektora, Julijus Negelsman i Ronald Kuman, podneli su ostavke. Jedan pod pritiskom, drugi dobrovoljno.

U prvom trenutku Negelsman nije želeo da ode. Posle neuspeha od Paragvaja perspektivni Negelsman je uprkos istini da je njegov tim doživeo fijasko na Mundijalu izjavio kako se neće povlačiti i da on nije "onaj koji beži“. Po povratku u Nemačku se predomislio. Čelnici nacionalnog fudbalskog saveza su ga ubedili, kako to samo oni znaju, da podnese ostavku kako ne bi došli u poziciju da mu isplate 14 miliona evra za preostale dve godine ugovora. Na kraju "brak je razveden“ uz kompromisan dogovor da se Negelsmanu isplati otpremnina od sedam miliona. Da li su posle svega obe strane zadovoljne teško je suditi. Ono što se, međutim, zna jeste da će mladi stručnjak koji se proslavio radeći u Lajpcigu i Bajernu ostati upamćen kao neuspešan selektor. Ili jedan od najneuspešnijih u istoriji nemačkog fudbala.

Statistika na neki način demantuje ovo mišljenje. Ostaće upisano da je Negelsman sa Nemačkom na 37 utakmica ostvario 23 pobede i izgubio samo osam. Međutim, tih osam imaju posebnu težinu, utisak je mnogo veću od one 23 pobede.

Nemci su sa Negelsmanom na klupi s podosta negodovanja progutali one ne tako davne poraze od Španije, Portugala i Francuske... Da uprkos svemu nešto ne štima s Negelsmanom na klupi, potvrdilo se i na Mundijalu. Negelsmanovi izabranici doživeli su prave šok poraze prvo od Ekvadora, a onda i Paragvaja. Javnost je sve okarakterisala ne samo kao nizbrdicu nemačkog reprezentativnog fudbala, već i kao apsolutni pad Negelsmanovog trenerskog rejtinga.

Mada se činilo da jesu, Nemci Negelsmanu zapravo nikada nisu zaboravili poraz od Španije u četvrtfinalu šampionata Evrope od pre dve godine. Na kraju su mu to, čini se, samo oprostili. Međutim, za ovo što se dogodilo na aktuelnom Mundijalu nisu pronašli reči opravdanja, još manje razlog za praštanje. Javnost i mnogi bivši asovi nemačkog fudbala tražili su momentalni rastanak sa Negelsmanom. Njegov naslednik trebalo bi da bude slavni Jirgen Klop.

Sa funkcije selektora nacionalnog tima povukao se i slavni Ronlad Kuman. Razlog za ovaj čin bio je neočekivana eliminacija Holandije u osmini finala SP-a od selekcije Maroka. Istorija svetskih šampionata beleži da je to bila najranija eliminacija Holanđana na svetskim prvenstvima do sada.

Utakmica je, istina, rešena tek nakon izvođenja penala. U tom ruletu Holanđali su imali manje sreće od rivala. Ljubitelji fudbala u "Zemlji lala“ su ovaj rezultat doživeli kao ogroman neuspeh. Bez zadrške su upravo Kumana proglasili najvećim krivcem, a njegovu taktiku sa petoricom defanzivaca glavnim razlogom zašto su Holanđani takmičenje, na kojem su pokazali mnogo manje od onog koliko zaista vrede, završili pre nego što je iko to očekivao.

Još jedan slavni stručnjak doživeo je debakl na Mundijalu koji se bliži kraju. Reč je o Argentincu Marselu Bijelsi koji je kao selektor predvodio Urugvaj. Verovalo se da će nekadašnji svetski šampion u grupnoj fazi pregaziti autsajdere. Očekivano se nije dogodilo. Remi (1:1) sa Saudijskom Arabijom bio je manje šokantan od onog sa Zelenortskim Ostrvima (2:2). Sve je začinjeno porazom Urugvajaca (1:0) od Španaca.

Istorija će pamtiti i da je Urugvaj predvođen argentinskim stručnjakom prvi put od 2002. odigrao grupnu fazu Mundijala bez ijedne pobede.

"To što sam dao urugvajskom fudbalu je ništa jer je bilo kakav doprinos trenera beskoristan ako na kraju nema pozitivnog ishoda. Ako me pitate kako će me zapamtiti, reći ću vam da će me pamtiti kao nekoga ko nije ostavio ništa za sobom“, rekao je Bijelsa.

Uprkos ogromnom iskustvu, ali i fudbalskom znanju, Argentinac nije uspeo da uspostavi i odgovarajuću konekciju sa timom. Dogodila se zapravo prava mala pobuna igrača. Sukobi su kulminirali u momentima kada su pojedini igrači napuštali sastanke pre nego što bi selektor završio izlaganje. Rastanak je bio neminovan, a šteta za urugvajski fudbal nemerljiva. Reprezentativce koji su svojim ponašanjem svemu kumovali niko nije javno ni prozvao.

Portugalci takođe nisu ostvarili mundijalske snove. Priču su završili u četvrtfinalu porazom od Španije. Najtužniji od svih bio je Kristijan Ronaldo koji je i definitivno ostao bez prilike da svoju bogatu kolekciju trofeja i jednu više nego grandioznu karijeru eventualno ukrasi i "zlatnom boginjom“.

Za Portugalce najveći krivac što reprezentacija nije otišla korak dalje od četvrtfinala Mundijala je selektor Roberto Martinez. Otkaz mu je uručen bez zadrške, a mesto selektora preuzeo je Žorž Žezus koji je minule sezone osvojio titulu šampiona Saudijske Arabije kao trener Al Nasra.

Sa selektorom se rastala i Hrvatska. Zlatko Dalić oprostio se od nacionalnog tima posle poraza (2:1) njegovih izabranika od Portugala u osmini finala. Reč je o selektoru koji je uprkos usputnim kritikama u svojim mandatima uglavnom beležio uspehe na velikim takmičenjima. Na šampionatima sveta u Rusiji (2018) i Kataru (2022) Dalić je pokupio sve moguće aplauze za plasman Hrvatske na drugu, odnosno treću poziciju. Njegova selekcija bila je i vicešampion Lige nacija 2023. Sasvim dovoljno da bude i zvanično proglašen najboljim selektorom u istoriji hrvatskog fudbala. Ali, sve to nije imalo nikakvog značaja posle eliminacije od Portugala. Kormilo nacionalnog tima napustio je mirno i bez želje da odluku "nogometnog sustava“ komentariše na ovaj ili onaj način. Istina, ni deo javnosti mu nije uprkos rezultatima bio naklonjen. Najviše zbog njegovog desničarskog opredeljenja. Činjenica je i to da se hrvatska fudbalska javnost nije od Dalića oprostila sa suzama u očima.

Hrvatska je brzo reagovala. Novi ‒ stari selektor "vatrenih“ u narednom periodu biće Slaven Bilić. Gospodin u kopačkama.

Neuspeh, međutim, ne mora da podrazumeva i smenu selektora. Dokaz je Brazil ili reprezentacija sa najviše titula svetskog šampiona u istoriji fudbala (1958, 1962, 1970, 1994. i 2002). Činjenica je da poraz od Norveške u osmini finala nije nikom prijao, ali je FS Brazila uprkos svemu ostao dosledan pružajući i posle ovako šokantnog poraza punu podršku italijanskom stručnjaku i dugoročnom projektu stvaranja novog moćnog tima.

Sve se Brazilcima ne događa prvi put. Slično se dogodilo i 1966, podsećaju oni koji decenijama prate događanja na Mundijalima.

Brazilci su u Englesku, kaže istorija, doputovali kao dvostruki uzastopni šampioni sveta i onda se dogodila senzacija ‒ eliminisani su već u grupnoj fazi. Početak je nagoveštavao nešto drugo. Golovima Pelea i Garniče Brazilci su u prvoj utakmici nadigrali Bugare, ali ih je taj trijumf skupo koštao. Pele, tog trenutka najbolji fudbaler planete, i bukvalno je prebijen zarad čega je morao da propusti naredni meč protiv Mađara. Vratio se na teren za odlučujuću utakmicu protiv Portugala, ali je ponovo dobio batine. Usput je zaradio i težu povredu kolena. Oba meča Brazilci su izgubili 3:1.

Ceh neuspeha upakovanog u jednu od najvećih senzacija svetskih šampionata svih vremena platio je, naravno, tadašnji selektor Visente Feola. Već na Mundijalu 1970. Brazilci su bili na visini zadatka. Osvojili su treću titulu šampiona sveta.

Sada im se dogodio još jedan neuspeh. Za mnoge senzacionalan s obzirom na rejting brazilske selekcije u svetu fudbala. Iako je deo javnosti tražio smenu po hitnom postupku, ugovor sa slavnim Italijanom je produžen do 2030, odnosno novog svetskog šampionata.

"Nedostatak kontinuiteta i dugoročnog vođstva u nekim prošlim vremenima skupo su nas koštali. Savez ne želi da ponovi istu grešku smenom trenera. Ančeloti i dalje uživa naše poverenje“, izjavio je posle debakla Rodrigo Kaetano, direktor brazilske reprezentacije.

Italijan zarađuje 10.000.000 evra godišnje i trenutno je najplaćeniji selektor na planeti. Ima ugovor koji važi sve do 2030, odnosno završetka novog šampionata sveta kome će za četiri godine biti zajednički domaćini Španija, Portugal i Maroko.

Mnogi se pitaju koji su razlozi opstanka Ančelotija. Iz tamošnjeg fudbalskog saveza saopštili su da su došli do zaključka kako je glavni razlog prethodnih neuspeha (Brazil je poslednji put bio šampion 2002) "bio nedostatak kontinuiteta i stabilnog dugoročnog vođstva“. U trenutku kada se stvara novi tim Brazilci su uvereni da je Ančeloti idealan stručnjak za usmeravanje nove generacije brazilskih fudbalera u kojoj su igrači poput Endrika, Estavaa i Rajana projektovani da budu nosioci igre.

Ima i onih koji se sa ovim projektom ne slažu. Najglasniji oponent ove ideje je nekadašnji as Romario, ali je ostao u manjini jer je FS Brazila, utisak je, ponudio jače argumente zašto veruje da će se Brazil sa Ančelotijem vratiti na staze stare slave.

Uloga i generalno pozicija selektora je izuzetno zahtevna. Stručnjaci zapravo tvrde da je i kruna svake trenerske karijere.

Teorija sporta kazuje da profesija fudbalskog selektora kombinuje ulogu glavnog trenera i menadžera tima u reprezentativnim selekcijama. U udžbenicima se još može pročitati da, za razliku od klupskih trenera koji svakodnevno rade sa igračima, selektori moraju da biraju najbolje raspoložive kandidate iz različitih klubova i da u veoma kratkom roku implementiraju taktiku za reprezentativne akcije. Za ovako nešto selektor mora da ima i dobru procenu forme, odnosno sposobnosti fudbalera koji igraju u različitim klubovima i ligama uz formiranje tima u kom vladaju dobra hemija i timski duh.

Velika očekivanja nacije i medija zahtevaju od selektora i čvrst mentalitet, odnosno sposobnost nošenja sa stresom. Kad se sve sabere, posao selektora je zapravo posao za odabrane, odnosno za elitnu grupu iz trenerske profesije. Uspesi na ovoj poziciji donose ne samo slavu i poštovanje, već i mesto u istoriji fudbala. Ili se to samo čini.

Malo je onih koji bi u ovom trenutku imali to znanje da tačno odgovore na pitanje ko je najuspešniji selektor u istoriji Svetskih prvenstava. Odgovor glasi: Vitorio Poco. Reč je o stručnjaku koji je kao selektor predvodio reprezentaciju Italije do šampionske titule na Mundijalima 1934. i 1938.

Mesto u istoriji Mundijala obezbedili su i neki drugi stručnjaci zarad sjajnih ostvarenja. Pre svih Brazilac Mario Zagalo. Osvojio je titulu 1970. kao selektor, ali je imao i ogroman doprinos kao trener u stručnom štabu brazilskih selekcija u uspesima iz 1958. i 1962.

Trener sa najviše mečeva (25) i pobeda (16) u istoriji svetskih šampionata je zapadnonemački stručnjak Helmut Šen. Istorija Mundijala ga pamti i po trijumfu njegovog tima na Mundijalu 1974, odnosno vicešampionskoj tituli iz 1966.

Iz mlađe generacije stručnjaka visoko je pozicioniran francuski selektor Didije Dešan. Predvodio je kao selektor Francusku do titule 2018. i finala na Mundijalu 2022.

Do sada je na 22 šampionata (u toku je 23) ukupno 21 selektor osvojio titulu prvaka sveta u fudbalu sa svojom nacionalnom selekcijom. I svi oni su bili iz iste zemlje čiju su reprezentaciju vodili.

Da sada su kao selektori trofej namenjen šampiona sveta podigli: Alberto Supisi (Urugvaj, 1930), Vitorio Poco (Italija, 1934. i 1938), Huan Lopes (Urugvaj, 1950), Sep Herberger (Zapadna Nemačka, 1954), Visente Feola (Brazil, 1958), Aimore Moreira (Brazil, 1962), Alf Remzi (Engleska, 1966), Mario Zagalo (Brazil, 1970), Helmut Šen (Zapadna Nemačka, 1974), Cezar Luis Menoti (Argentina, 1978), Enco Bearcot (Italija, 1982), Karlos Bilardo (Argentina, 1986), Franc Bekenbauer (Zapadna Nemačka, 1990), Karlos Alberto Pareira (Brazil, 1994), Eme Žake (Francuska, 1998), Luis Felipe Skolari (Brazil, 2002), Marčelo Lipi (Italija, 2006), Visente del Boske (Španija, 2010), Joahim Lev (Nemačka, 2014), Didije Dešan (Francuska, 2018) i Lionel Skaloni (Argentina, 2022).

Fudbalskom svetu ostaje da se pita da li će u skoroj budućnosti ovo "pravilo dobiti i svoj izuzetak“ i da li će selektor stranac konačno osvojiti šampionsku titulu. Možda Tuhel sa Englezima ili slavni Ančeloti sa slavnim Brazilcima. Moguće je, naravno, da to bude i neko treći.

Svetsko prvenstvo ili događaj za šest milijardi ljudi