Ne poznajem ni jednu jedinu misleću osobu koja do kraja zastupa bilo koju od ponuđenih opcija. U tom političkom katalogu junaka ne vidi se nova struja, sve je manje-više potrošeno i čak ni manje zlo nije baš nešto naročito malecno. Imaš jedne iste ljude s jednim te istim idejama
Muzičar, pisac i tv voditelj Marko Šelić poznatiji kao Marčelo, kreativac je koga iako je prevalio tridesetu smatraju glasom mlade misleće generacije, a o tome kako mladima koji nisu partijski aktivisti izgleda zemlja u kojoj živimo ovaj multimedijalni umetnik govori za Ekspres:
EKSPRES: Imali smo izbore 2012, pa pre dve godine, pa sada, a pred nama su izbori i sledeće godine – predsednički. Zašto se stiče utisak da su izbori nacionalni srpski sport?
- Zato što je kod nas vodeća grana ekonomije trgovina nadom. Ono što gledamo od momenta raspisivanja izbora jeste sajam nade. Ali se tako uprostačio da nije sajam, nego vašar. Svako uzme tezgu, iznese nade i kaže: “Ajmo, ljudi, koje vam se nade najviše sviđaju, ima svih veličina!” Štrokave vašarske tezgetine, one gde ti fuš džins prodaju kao orginal, a za tezgama, što bi rekao Bajaga, jahači magle. Na jednom mestu Pavić je imao sjajnu igru rečima: fabula rasa. To bi trebalo uzeti za stručni tremin koji opisuje predizborne govore naših političara.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Marčelo: Fabula rasa - stručni tremin za predizborne govore naših političara FOTO: Saša Džambić
Ako ne mogu da rešim stvari, to i dalje nije opravdanje za saučestvovanje u javašluku. Znaš onu “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”? Slogan je, naprotiv, ovaj: “Ako ne možeš da ih pobediš, nipošto se ne pridružuj.”
EKSPRES: Dakle, ne možemo da uradimo ništa?
- Lakše se reformišu zakoni nego mentalitet, a dodatna muka je što i te čuvene reforme idu u paketu za unazađivanjem mentaliteta. Meni, međutim, ništa ne zvuči kao validan izgovor za sedenje skrštenih ruku. Ako ne mogu da rešim stvari, to i dalje nije opravdanje za saučestvovanje u javašluku. Znaš onu “ako ne možeš da ih pobediš, bar im se pridruži”? Slogan je, naprotiv, ovaj: “Ako ne možeš da ih pobediš, bar im se nipošto nemoj pridružiti.” Avaj, to kažem ja, kome je – osim na sudu, je li – zanimanje stvaralaštvo. Tu možeš biti nezavistan. Ali šta se dešava kad društvo jednom diplomiranom lekaru traži članstvo u nekoj stranci da bi dobio posao?
EKSPRES: Ima li danas novih ideja?
- Kako da ne, naročito loših. Dobrim idejama smeta ciklično ponavljanje simptoma sada već tipičnih za ove krajeve. Kod Dragiše Vasića, nedovljno čitanog i priznatog pisca prošlog veka, nalazimo redove pravog razočaranog patriote. Imao je mladalačko, romantičarsko oduševljenje nacionalizmom, učestvovao u oba balkanska rata i Prvom svetskom ratu, a onda pisao gorke pripovetke čiji junaci govore kako su se uverili da je i rat “nečiji posao”, da se ratuje za nečiji račun. Jedan njegov junak govori o patriotskim pesnicima koji sede negde drugde i guraju druge u smrt govoreći da tim ljudima ništa slađe nije bilo nego da daju život za otadžbinu, a on je, veli, poznavao mnoge od tih ljudi: imali su planove, porodicu, snove, niko nije želeo da pogine, te ta slatka smrt nije ništa drugo do poetska laž. Danas vam pak propovedaju slatku glad oni koji žive daleko bolje od vas, a koji su devedesetih veoma zagovarali i slatku smrt. Mi i danas kuburimo s tim istim doživljajem rodoljublja, a i sa teškom vasićevskom razočaranošću koja zvuči kao da je ispisana ovih dana: “U novom poretku kome težite, verujte, gospodarili bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore od vlasti, koju prihvataju oni vešti iz mišjih rupa. Ja nisam naivan, ja više ne verujem, ne znam u šta i kome da verujem, nemam ideala. Nemojte me zvati: druže.”
EKSPRES: Tebe doživljavaju kao predstavnika mlade generacije, kakva je ta mlada generacija?
- Radeći emisiju “Perspektiva”, koja putuje po celom regionu i razgovara sa srrednjoškolcima o problemima u sredinama u kojima žive, stekneš direktan uvid u to šta pogrešnih 20 godina napravi od dece. Svi političari iz republika bivše Juge trebalo bi da daju ostavke posle gledanja tih epizoda. Jer svaka priča o reformama, o boljem sutra, o budućnosti, postaje ružna, vulgarna, čisto tehnička i kozmetička spram činjenice kakav kolektivni duh vlada, koliko je tu besa, mržnje, ljutnje, ali neartikusanje ljutnje. Čuo sam osamnaestogodišnjaka koji smatra da svi treba da se sjatimo na Kosovo i pobijemo sve živo, pa i bebe, jer će te bebe porasti, pa će klati nas. Imaš klinaca koji veruju da dobijamo pokvarene vakcine koje će pretvioriti decu u gejeve. Oni to pričaju mrtvi ozbiljni. Ispod, najjednostavije rečeno, jedne tobože ušminkane površine tinjaju očaj, mržnja, razni fašizmi i fašizmići koji čekaju da prokliujaju u ozbiljan fašizam prema nekome. I ti na tako nakaradnom temelju pričaš o arhitektonskom rešenju za, ne znam, peti sprat – eto time se naše vlasti bave. Da se razumemo, ima i divne dece, apsolutno nije istina da su svi ovakvi. Ali opšti utisak svakako bi se u najmanju ruku dao okarakterisati rečju zbunjenost.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Marčelo: Čim živiš u društvu gde radno mesto zavisi od neke stranačke šuše - sve se izvrnulo FOTO: SašaDžambić
EKSPRES: Zašto naši političari ne razumeju da je politika kao javno delovanje podložna kritici građana, pa nema više ni konstruktivne kritike kao u nekim ranijim vremenima?
- Živimo u vremenu u kome je misleći čovek sam po sebi suvišan, ne mora da se aktivno bavi društvenim angažmanom, dovoljno je što postoji. Činjenicom što je intelektualac on je već zlo ogledalo onima koji su stigli dalje, a to nisu. Sva ta farsa sa diplomama i doktoratima ima u svojoj srži jednu bolnu tačku, a to je da ti zapravo nikoga ne možeš prevariti da si ono što nisi. To će kod nas još dugo biti tema za sociologe i psihologe, a već naginje ka tome da postane tema i psihijatrima. Ako ćemo dalje, ovo vreme je krajnja metastaza izvrnute logike ko koga ovde poseduje. Mi posedujemo premijera, mi posedujemo predsednika, mi posedujemo sve one poslanike u skupštini - njihovo radno mesto postoji zbog nas i od nas zavisi, a ne obrnuto. Ako će iko drhtati nad svojim zaposlenjem, trebalo bi da to budu ti ljudi. A čim živiš u društvu gde pak bilo čije radno mesto zavisi od već neke stranačke šuše - sve se izvrnulo. Mi smo postali nacija nepojmljivih ulizica svakoj vlasti, ljudi koji se jalovo teše svojim slavnim dedovima – a baš me zanima koji će to unuci moći nas da spomenu kao slavne dedove. “Da li se i tvoj deda slizao s vlašću?” “Kako da ne, pa čiji nije? Moj je čak tako postao i ministar kulture.” “Blago tebi. Moja baba nije to čak ni radila iz koristi, naprosto je volela da ljubi sliku vladara iz čistog gušta.”
EKSPRES: Zašto se čini da relativno mlad intelektualac misli da on zapravo nema izbora, da su i plavi i žuti i ljubičasti isti… samim tim ispod cenzusa?
- U tom političkom katalogu junaka ne vidi se nova struja, sve je manje-više potrošeno i čak ni manje zlo nije baš nešto naročito malecno. Imaš jedne iste ljude s jednim te istim idejama. Kladim se da svako može da se seti nekoga iz svog odeljenja u srednjoj, nekoga ko se danas kandiduje ili ulazi u stranke, a znaš da mu onomad ne bi dao ni da bude redar. I to, naravno, obeshrabruje mlade ljude, koji sve više žele da odu odavde. Ne poznajem ni jednu jedinu misleću osobu koja do kraja zastupa bilo koju od ponuđenih opcija.
EKSPRES: Zar je sve tako prosto?
- Prosto i prostačko, o da.
EKSPRES: Kome je u interesu da pravi armiju uprošćenih ljudi koji nemaju ideju ni o čemu, umesto da brine o opstanku nacije?
-Vlast ne razmišlja o opstanku nacije, razmišlja o opstanku sebe na čelu nacije. A takvim ponašanjem, pinkovanjem i informerovanjem, napravila se nacija koja zapravo ne misli na sutra. Možda u nekim demagoškim govorima, ali suštinski ne. Kako postoji bolje sutra ako među klincima dominiraju misli o kojima sam govorio, ako su im usađena takva osećanja, takva netrpeljivost prema drugome, drugačijem. U koju to budućnost ideš sa tim idejama? Ta budućnost je čardak ni na nebu ni na zemlji. I valjda je zato na vodi.
EKSPRES: Šta je sa predstavom koju si još prošle godine krenuo da radiš?
- Poslednji put se o predstavi „Velika magla“ čulo kada je kod Jugoslava Ćosića gostovao Kokan Mladenović, neko je putem tvitera postavio pitanje o tome. Kokan je kazao da ta predstava, sticajem pozorišnih (dakle: političkih) okolnosti u nas, čami u fioci i čeka svoj trenutak. Nemam šta da dodam. Da sam našao vremena za gerilsko pozorištarenje, to bi se već dogodilo na ovaj ili onaj način. Međutim, komad ostaje u fioci dok ne okončam druge stvari...
EKSPRES: A koje su to stvari?
- Kraj stogodišnjeg aposolventskog staža i žrtvovanje socijanog života da bi se to dogodilo. Znaš kako biva, kad neko hoće da da zluradi komentar, kaže: „Šta on zna? On da je pametan, završio bi fakultet.“ Sad je tobože problem što ja pošteno nemam diplomu, a ne što je mnogo ko nepošteno ima. Ne sedim ni kakvoj funkciji i ne zauzimam nijedno radno mesto obrazovanijima od sebe, niti sam ikad imao takve apetite, pa im samo izuzetni zlonamernici mogu tim podatkom sporiti postignuća. No, svakako sam odavno stigao do kraja i bilo bi mi besmisleno ne dovršiti, te sam sve ostalo stavio na led i vratio se danonoćnom čitanju dela.
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Mi smo postali nacija nepojmljivih ulizica svakoj vlasti, ljudi koji se jalovo teše svojim slavnim dedovima – a baš me zanima koji će to unuci moći nas da spomenu kao slavne dedove.
EKSPRES: Ti to, dakle, rešio da u preostalom zakonskom roku zaradiš svoju diplomu?
- To činim zbog sebe, ne pretendujem na rad u školi – baviću se istim aktivnostima kao i do sada. Ali ti lični razlozi mogu poprimiti gargantuanske razmere poniženja u izvesnim okolnostima. Recimo, na sudu. Imam spor sa jednim od svojih nekadašnjih izdavača, trabalo je da svedočim i gospoja sudinica upitala me šta sam po zanimanju. Navedem i pisanje i muziku i rad u strip redakciji. Sudinica me prekine i ledenim tonom pita: „Šta. Ste. Po. Zanimanju?” I u tom trenutku obznani mi se da ništa od svega što sam radio duže od decenije i na polju muzike i na polju književnosti i na polju stripa i na polju pozorišta i na polju društvenog angažmana nije odgovor na pitanje šta sam po zanimanju. Eto, po zanimanju sam prirodno-matematički gimnazijalac. Mislim da je ušlo u zapisnik da sam nekakav apsolvent, ali čitav skeč prilično me porazio.
EKSPRES: Tribine “Knjževnost i mediji”, čiji ste ti i Draža Petrović deo, kakve utiske ostavljaju?
- Glavna tema je zapravo sloboda medija. Osnovna istina sa kojom se treba suočiti jeste da ovo nisu devedesete kada si morao pored krčećeg tranzistora da tragaš za istinom na “ozloglašenim” frekvencijama. Mediji su, istina, pod čizmom Veleposednika Sujete i njegovih minionsa, ali istina je svejedno daleko dostupnija – tu je internet, tu je kablovska. Samo što ljudi neće da je čuju. Manipulacije velikih medija su zlo, ali ne i alibi da se bilo ko pravi blesav - uostalom, te su manipulacije toliko jadno providne. Ta vrsta namernog slepila većine nekad me ljuti, nekad obeshrabri, a nekad pak čini potpuno ravnodušnim, jer – čemu spasavanje većine od njene sopstvene volje. Ostavljam dobrom Isusu da im prašta jer ne znaju šta čine – iz vizure malog i smrtnog mene, mislim da znaju, da se prave ludi i stoga, ne praštam im ama baš ništa. Nemoguće je da bilo ko do sada nije shvatio kako ne mora proći 15 ili 20 godina da bi se loša vlast menjala. Međutim, ne. Džaba mi pričamo, bićeš klevetan da si strani plaćenik dok ne istekne tih 15 ili koliko već godina somnabulizma mase, onda ide opštenarodni “pa ono jes, majku mu, izgleda da stvarno nemam za leba” momenat, a potom se u fotelju instalira nova zadnjica i krene nova kolektivna migracija u nju.
EKSPRES: Važiš za buntovnika, ali i nekog ko je lepo vaspitan?
- Zar jedno treba da isključuje drugo? Ne mislim da žaoke gube svoju poentu ako se kažu pristojno. Protiv prostakluka se ne ustaje prostaklukom, brutalnost ne leži u tome.
NIKOM SE OVDE NE PRIZNAJE USPEH
EKSPRES: Hrvatski Dnevnik opisao te je kao “poznati hip-hop Vrabac, karizmatični 'MC bez harizme', mudri i talentirani Petar Pan glazbene i književne scene Srbije i šire regije – Marko Šelić, poznatiji kao Marčelo” kako se to tebi cini?
- Teško je objasnti zašto je, recimo, EKV svojevremeno bio veći u Hrvatskoj nego u Srbiji,ili zašto je Darko Rundek uvek bolje prolazio ovde. Na stranu priča o popu u svom selu, mi jesmo skloni da volimo i da priznamo ljudima bilo kakvo postignuće tek kad ih više nema, jer tada više nisu opasni, ne ugrožavaju nikoga od ljudi sa skromnijim dometima, pa tad mirne duše kažemo: ”E, to je bio Čovek.” Što se pak živih tiče, tu priznajemo samo one nesumnjive pobede – one sportske, jer one se ne daju osporiti ničijim utiskom, rezultat je taj i taj i gotova stvar. Dočim imaš ljude kojima Andrić ne znači baš ništa, jer ne odgovara njihovom ukusu ili “ukusu”.
