Scena
16.04.2021. 16:48
Nebojša Jevrić

Urbane legende

Mi­ner

Milenko Mihajlović
Izvor: Milenko Mihajlović

Mine su pravi posao za čovjeka od mašte, od ludila! Kad minu skidaš, to je kao da ženu svlačiš. Uplašiš li se, ništa ne valja.

Tri da­na je Du­šan Mars mi­ni­ra­o ku­ću u pred­gra­đu is­toč­nog Go­spi­ća. Zna­lo se da se is­toč­ni Go­spić ne može bra­ni­ti i svi su se već bi­li po­vu­kli. Ostao je sa­mo Du­šan sa ko­zom.

Ko­zi­ci je na­pu­nio usta so­lju i za­ve­zao je za ra­di­ja­tor. Vra­ta od ku­će osta­vio je otvo­re­na.

Ko­me će pa­sti na pa­met da je ku­ća mi­ni­ra­na kad vi­di vra­ta otvo­re­na i ču­je ko­zi­cu ka­ko ve­či.

Ve­li­ki je mi­ner Du­šan Ra­da­ko­vić, a za mi­ne­re ti je najvažnija ma­šta.

Tri da­na je, pi­jan od ra­ki­je i ja­la, mi­ni­rao ku­ću.

Vra­ta je mi­ni­ra­o na kon­tru, da ak­ti­vi­ra­ju mi­nu ka­da se za­tva­ra­ju, a ne ka­da se otva­ra­ju.

Pro­bu­ši­o je ru­pu na sto­lu i is­pod sto­la po­sta­vi­o po­te­znu mi­nu. Ve­za­nu sil­kom i „smrt“ li­jep­kom za dno fla­še od vi­nja­ka.

Iz­va­di­li plo­či­cu iz par­ke­ta i mi­ni­ra­o sto­li­cu.

Na sto­lu su osta­le dopo­la po­pi­je­ne šo­lji­ce ka­fe, da po­mi­sle ka­ko smo u žurbi iz ku­će po­bje­gli.

Ve­li­ki je mi­ner Du­šan, a za mi­ni­ra­nje najvažnija je – ma­šta.

Ni­šta iz ku­će ni­je htio da uzme.

Pi­li smo ra­ki­ju de­set go­di­na sta­ru, pi­li smo vi­njak, ko­njak, pi­li smo je­dan cr­ve­ni, pa je­dan ze­le­ni li­ker.

„Mo­ra­mo sve da po­pi­je­mo, ne­će­mo ni­šta da im osta­vi­mo“, re­kao je Du­šan.

Bo­jao sam se da ona­ko pi­ja­ni ne za­ka­či­mo ne­ku od smr­to­no­snih ni­ti, ne­ku od ni­ti pa­u­či­ne ko­ju je Du­šan Mars po ku­ći is­pleo.

Is­ko­či­li smo kroz pro­zor tek ka­da su pla­nu­le pr­ve ku­će, ka­da su hr­vat­ski voj­ni­ci po­če­li da ula­ze u pred­gra­đe Go­spi­ća.

Du­go je na ivi­ci šu­me če­kao ka­da će do ku­će da stig­nu.

O mi­na­ma Du­šan Ra­da­ko­vić pri­ča kao što sta­ri po­hot­ni­ci pri­ča­ju o ženama:

„Mi­ne su pra­vi po­sao za čo­vje­ka od ma­šte, od lu­di­la! Kad mi­nu ski­daš, to je kao da ženu svla­čiš. Upla­šiš li se, ni­šta ne va­lja.“

Ne­ka­da je Mars va­jao. Sad min­ska po­lja – ni­ti smr­to­no­snog pauka po­sta­vlja i ski­da.

„Naj­bo­lje je mi­nu ak­ti­vi­ra­ti di­na­mi­tom i spo­ro­go­re­ćim šta­pi­nom. Ako mi­nu ne po­zna­ješ, ne pri­la­zi joj. Vi­diš ovu ča­šu. Ja je sa­da držim u ru­ci i znam da se ne­će raz­bi­ti, dok je ne pu­stim. Ta­ko je sa mi­na­ma. Dok znaš i ako se ne bo­jiš, bi­će sve u re­du.“

Mno­ga je min­ska po­lja Du­šan po­sta­vljao i ski­nuo i ni­ka­da mu ru­ka za­drh­ta­la ni­je.

Za­drh­ta­la mu je mno­go ka­sni­je. U Me­dač­kom dže­pu.

Svi su se po­vu­kli, a on je ostao, s po­moć­ni­kom, da po­sta­vlja min­sko po­lje.

Vidite još

Pa­da­la je ki­ša, noć je bi­la te­ška je­se­nja.

Du­šan mi je ka­sni­je pri­čao da ni­je čuo fi­juk gra­na­te, da eksploziju ni­je čuo.

Osje­tio je sa­mo udar i po­to­nuo u mrak.

Ka­da je do­šao se­bi, po­red nje­ga je ležao po­moć­nik, raz­bi­je­ne loba­nje, ra­su­tog mo­zga.

U po­to­ku su se ču­li gla­so­vi. To­li­ko su im već bi­li bli­zu.

Svi­ta­lo je i lavež pa­sa se čuo.

Ni­je mo­gao da osta­vi mo­zak po­mi­je­šan sa bla­tom da ga ližu kero­vi. Ni­je mo­gao.

I dok su se gla­so­vi i lavež približavali, po­ku­pio je mo­zak u dla­no­ve i vra­tio ga na­zad u lo­ba­nju.

Bio je ta­da mi­ran. Po­ku­pio je sve.

Ru­ke je pri­je to­ga oprao ra­ki­jom. Ne zna za­što.

Po­što je mo­zak vra­tio u lo­ba­nju, gla­vu mu je za­vio pr­vim zavojem. Da mo­zak po­no­vo ne is­pad­ne. Mr­tva­ca je za­ve­zao se­bi na le­đa.

Da bi ga lak­še no­sio. Da bi mo­gao da pu­zi.

To mu je spa­slo život.

Me­tak, na­mi­je­njen nje­mu, po­go­dio je mr­tva­ca.

Ni­je se upla­šio. Ru­ke mu se ni­su tre­sle. Kaže, po­če­le su da se tre­su ka­sni­je, ka­da je ot­krio mo­zak mr­tvog pri­ja­te­lja is­pod nokata.

Po­sli­je vi­še ni­je mo­gao da ga no­si.

Pre­sje­kao je re­men i mr­tva­ca osta­vio iza ka­me­nja. U lo­gor je stigao kr­vav. Ru­ke, li­ce, oči, ko­šu­lja, sve mu je bi­lo po­kri­ve­no kr­vlju mr­tvog pri­ja­te­lja.

Ko­šu­lju da­ni­ma ni­je prao.

Krv na nje­mu po­če­la je da za­u­da­ra.

A on­da ju je jed­ne ve­če­ri ski­nuo sa se­be i oti­šao, sam, pre­ko Lič­kog po­lja, ko­šu­lju da sa­hra­ni.

Du­go se mo­lio kraj ma­le hum­ke. Mo­lio se po­red ko­ma­da svi­je­će ko­ji mu je po­klo­nio igu­man ma­na­sti­ra Kr­ka da mu se na­đe ako bu­de mo­rao ne­ko­ga bez sve­šte­ni­ka da sa­hra­nju­je.

Da mu se u dže­pu na­đe, ako po­gi­ne. Na­šli su ga iz­vi­đa­či iz Metka, Vu­ja i Pu­ći­na, na iz­la­zu iz Di­vo­se­la.

Pu­ći­na mu je zga­zio svi­je­ću i po­čeo da vi­če na nje­ga.

„Bu­da­lo, za­ma­lo ni­sam pu­cao na te­be u ovom mra­ku. Mi­slio sam da su usta­še. Ko­šu­lju sa­hra­nju­ješ! Pot­pu­no si pro­lu­pao!“

„Je­sam“, re­kao je, „je­sam“.

„Ovo je rat, a ne in­te­le­k­tual­na ona­ni­ja va­ja­ra ko­ncep­tu­a­li­ste.“

„Je­ste, je­ste, ovo je rat!“, re­kao je Du­šan Mars, mi­ner ko­me su se tre­sle ru­ke.

Ka­sni­je, mno­go ka­sni­je u Ki­sta­nju ski­dao je mi­ne po­sta­vlje­ne oko „or­ka­na“.

A mi­ne­ri je­dan­put gri­je­še.

Ostao je bez obje no­ge, jed­ne ru­ke i oka.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Povlačenje
ilustracija priče

Urbane legende

14.04.2021. 13:09

Povlačenje

"Iz šume, sa poprečnog puta, izletio je plavi kombi, sa natpisom Srpska garda..."
Close
Vremenska prognoza
clear sky
1°C
08.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve