Scena
14.04.2021. 13:09
Nebojša Jevrić

Urbane legende

Povlačenje

ilustracija priče
Izvor: Milenko Mihajlović

"Iz šume, sa poprečnog puta, izletio je plavi kombi, sa natpisom Srpska garda..."

Iz ru­ku pla­vo­ko­se pr­ća­ste dje­voj­či­ce ko­ja je sje­dila na ba­bi­nom kri­lu, u trak­tor­skoj pri­ko­li­ci, is­pa­la je lut­ka u bla­to.

Dje­voj­či­ca je pla­ka­la, gla­sno, pi­ska­vo, za­glu­šu­ju­će.

„Uti­šaj to, ba­ba!“

„Sma­nji ton!“

Gu­sje­ni­ca ten­ka T-34, kon­zer­ve, ku­ti­je za sar­di­ne, ten­ka na ko­jem pi­še: „Pu­sti me da umrem sam“, pre­šla je pre­ko lut­ke.

Ki­ša je bi­la sve ja­ča, dječ­ji plač, psov­ke, nji­šta­nje ko­nja bi­lo je sve gla­sni­je. Blat­nja­vom dža­dom od Di­vo­se­la pre­ma Met­ku po­vla­či­le su se iz­bje­gli­ce, na­to­va­re­ne pro­ki­slim za­ve­žlja­ji­ma.

Ne­bo nad Go­spi­ćem ša­ra­le su svije­tle­će zmi­je.

Iz šu­me, sa po­preč­nog pu­ta, iz­le­tio je pla­vi kom­bi, sa natpisom Srp­ska gar­da.

Vra­ta su se otvo­ri­la. Do­bro­volj­ci Srp­ske gar­de, sa cr­nim tra­ka­ma oko gla­ve, na ko­ji­ma su bi­le ko­kar­de, is­ko­či­li su is­pred ten­ka.

Je­dan je otvo­rio ruč­ni ba­cač za jed­no­krat­nu upo­tre­bu, zo­lju, i upe­rio je u tenk.

Iz ten­ka se pro­mo­li­lo li­ce ofi­ci­ra, iz­be­zu­mlje­no, bli­je­do. Uza­ludno sam se tru­dio da mu vi­dim či­no­ve.

„Šta... se de­ša­va?“

„Okre­ći tu kon­zer­vu na­zad!“

„Šta... se deš...“

„Okre­ći tu kon­zer­vu na­zad! I na­re­di im da pu­ca­ju dok se na­rod ne iz­vu­če.“

Bije­la ja­re­ća gla­va iz­vi­ri­va­la je iz­me­đu za­ve­žlja­ja. Ja­ren­ce je pro­tu­ri­lo no­gu pre­ko stra­ni­ce trak­tor­ske pri­ko­li­ce i po­ku­ša­va­lo da is­ko­či.

„Za­što ova­ko ra­no ot­pa­da­ju igli­ce ari­šu?“, raz­mi­šljao sam.

Dje­čak je za­pi­ša­vao gu­sje­ni­ce ten­ka.

„Što to pi­šaš tu?“, lju­ti­la se ba­ba.

„Za­pi­ša­va ga da bi zar­đao. Da bi ostao tu“, kaže ne­ko iz mra­ka.

,,Ovaj može da zar­đa je­di­no od kr­vi.“

„Sa­da će­te, ka­pe­ta­ne, da slu­ša­te i nas sa ko­kar­dom!“

Vidite još

Tenk se okre­nuo, me­tal­na ži­vo­ti­nja, ko­ja gamiže po bla­tu, i usmje­rio sur­lu, sur­li­cu pre­ma gra­du i do­li­ni.

„Se­stro, kre­nuo si da bje­žiš. Ove lju­de da osta­viš usta­še da ih ko­lju. Sad će­mo da ti pra­vi­mo re­dalj­ku na bu­lju.“

„Imam ma­lo di­je­te!“, pi­štao je ka­pe­tan.

„Vi­diš li ko­li­ko je ov­dje dje­ce?“

„Daj mi tu zo­lju da ga stri­je­ljam.“

„Ko­je ko­or­di­na­te da­je­mo?“

„Ko­je ko­or­di­na­te, sa­mo nek se ro­ka!“

„Bog vam dao zdra­vlje, dje­co“, kr­klja­la je ba­ba, smežuranih ru­ku ko­je su mi­ri­sa­le na smrt i bi­je­li luk, po­ku­ša­va­ju­ći da me za­gr­li.

Od nje­nih lje­plji­vih ru­ku – pi­pa­ka, od nje­nog sli­na­vog po­ljup­ca, od pi­ske dje­voj­či­ce, ko­ja je plaču­ći tražila lut­ku, bi­lo mi je mu­ka.

Ten­kić, is­pred ko­jga je išao bi­je­li „golf“ koman­dan­ta ma­le ka­sar­ne, za­kr­čio je put. Trak­to­ri sa pu­nim pri­ko­li­ca­ma za­ve­žlja­ja i lju­di, konj­ske za­pre­ge, kra­ve, ni­su mo­gli da pro­đu blat­nja­vom dža­dom pre­ma Metku, pre­ma Sr­bi­ji.

Tre­ba­lo je sklo­ni­ti tenk, omo­gu­ći­ti iz­vla­če­nje iz­bje­gli­ca iz se­la u ko­me su usta­še, u pro­šlom ra­tu, ubi­le dvi­je hi­lja­de lju­di, obez­bi­je­di­ti za­štit­ni­cu...

Ležao sam u bla­tu iza jed­nog ari­ša i iz šmaj­se­ra, pi­kav­ca, pro­iz­vod­nja pe­de­set še­ste, pu­cao u mrak. Imao sam sa­mo dva okvi­ra i pre­ba­cio sam auto­mat sa ra­fal­ne na po­je­di­nač­nu palj­bu.

Po­slije pe­tog puc­nja auto­mat se po­kva­rio. Za­ku­cao, stao. Bes­ko­ri­sni ko­mad me­ta­la ko­ji sam sa­da držao u ru­ka­ma sa­mo je uve­ćao strah. Pre­ka­sno sam se sje­tio upo­zo­re­nja Bla­go­ja Gu­ske sa oklop­nog vo­za iz Kni­na, da ga ni­kad ne sta­vljam na je­di­nač­nu va­tru, jer ta­da umi­je da iz­da.

Ležao sam u mra­ku sa auto­ma­tom ko­ji je za­ko­čio i žvakao ko­mad su­vog hlje­ba. Za­bo­ra­vio sam da je­dem. Bio sam gla­dan. Ni­sam osje­ćao ni­šta osim gla­di.

Jed­na za dru­gom pro­la­zi­le su po­red nas trak­tor­ske pri­ko­li­ce.

Konj, ko­jga je tu­kao br­kat Li­ča­nin kun­da­kom po sa­pi­ma, po­ku­ša­vao je uza­lud­no da iz­vu­če pre­to­va­re­na ko­la iz bla­ta.

A on­da se, uz oteg­nut nji­sak, sru­šio, sko­tr­ljao.

Tek ka­da je pao, vi­dje­li smo ru­pu u pred­je­lu gru­di, iz ko­je je is­ti­ca­la krv.

Po­go­dio ga je za­lu­ta­li me­tak.

Si­pac, Ci­ga­nin iz Be­o­gra­da, ošrio je nož i me­ra­čio ka­pe­ta­na.

„Ali, ja imam na­re­đe­nje da se po­vu­čem“, pi­šta­lo je ono za­ve­za­no za ariš.

„Po­vu­ći ćeš se kad mi kažemo, ja­ja­ro, po­vu­ći ćeš se ka­da ti mi kažemo, se­stro.“

„Mi­lion Sr­ba ubi­li su hr­vat­ski na­ci­sti pod za­šti­tom Hi­tle­ra, ono što je osta­lo sa­da pro­tje­ru­ju, pa­le, ko­lju, pod za­šti­tom Na­toa i pe­to­kra­ke, ne­sret­ni­če. A ti imaš na­re­đe­nje da se po­vu­češ“, zaur­la­vao je Cvajg, ak­ti­vi­sta.

Po­noć je odav­no minula ka­da su po­sljed­nje iz­bje­gli­ce pro­šle.

Puc­nji iz do­li­ne ni­su se ču­li. Pu­ca­li smo sa­mo mi pre­ma mra­ku, pu­ca­li smo pre­ma Go­spi­ću...

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
10°C
23.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve