Intervju

Mihajlo Miša Kravcev: "Moje slikarstvo je refleks duše"

boje, slikarstvo, umetnost, četkice — Izvor: Shutterstock

Mihajlo Miša Kravcev spada u red najpoznatijih srpskih savremenih slikara.

Do sada je imao ukupno 24 samostalne izložbe u zemlji i inostranstvu. Izlagao je u Milanu 2019, zatim Veneciji, u palati Zenobio iste godine, za vreme 58. Venecijanskog bijenala, koje je organizovao i otvorio Đorđo Graso, stalni selektor Venecijanskog bijenala. U Stokholmu 1998. imao je izložbu u sklopu manifestacije “Stokholm, Evropska prestonica kulture“. Kao književnik, objavio je između ostalog romane “Proleće jednog lava“, “Anđeo slučajnosti“, “Velmer, raznosač ideja“ i “Saga o Zvezdi“.

Posle šest godina Miša Kravcev ponovo izlaže u svom rodnom gradu, u Ustanovi kulture “Gvarnerijus“. O aktuelnoj izložbi, svom slikarstvu i književnom radu, kao i o ulozi umetnika u današnjem svetu u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori slikar i književnik Mihajlo Miša Kravcev.

Kako biste našim čitaocima predstavili svoju izložbu u Ustanovi kulture “Gvarnerijus“?

“Ja, kao Miša Mihajlo Kravcev bih je verovatno loše predstavio, ovde, rečima. Moje slike to rade mnogo bolje od mene, uostalom kao što i vi novinari to radite bolje od mene i kao što reakcije publike takođe to rade bolje od mene. Ukoliko neko poželi ili oseti potrebu, najbolje je da je poseti. Centar lepih umetnosti ’Gvarnerijus’, Džordža Vašingtona 12.“

Koliko se ova izložba razlikuje od retrospektivne izložbe “Purpurni Feniks“ održane 2018. u Domu vojske u Beogradu?

“Izložbu u Domu vojske ’Purpurni Feniks’ pravio sam posle 17 godina pauze od izložbi, izložbu u ’Gvarnerijusu’, posle pet godina neizlaganja u Beogradu. Tada, pre izložbe ’Purpurni Feniks’, bila je to moja odluka da ne izlažem toliko dugo jer sam tada tako osećao. Sada, ta pauza od pet godina neizlaganja u Beogradu, ili Srbiji, bila je rezultat spleta okolnosti, ne zbog toga što sam to ja tako želeo. ’Purpurni Feniks’ bio je izložba sa velikom kampanjom, velikim panoom na fasadi, izložba zbog brojne publike koja me je bila željna. Izložbu u ’Gvarnerijusu’ sam organizovao pre svega da udovoljim sebi jer sam se uželeo one magije izložbe i one interreakcije sa publikom. Izložbu u Domu vojske radio sam kao umetnik koji je imao neke uspehe u inostranstvu i već dobro prodavao. Izložbu u ’Gvarnerijusu’ pravim kao nagrađivani slikar sa priličnim uspesima, pre svega u inostranstvu. Samo me nemojte pitati koja mi je od te dve izložbe draža, na to pitanje ne želim i neću da odgovorim (smeh).“

Kako doživljavate svoje slikarstvo, šta ono za Vas znači?

“Naizgled teško pitanje na koje nije lako odgovoriti. Moje slikarstvo je za mene moj način života. A život je čarolija. Jedna jako ozbiljna čarolija. Jedino što on nikada ne teče kroz ono što je samo ozbiljno. On teče samo kroz ono što je čarolija. Ali to je već lepota ludosti života. Kada bih pisao memoare, mislim da mi bar osamdeset posto gotovo niko ne bi verovao. Moj život je i ’Olimp’ i ’Ilijada’ i ’Odiseja’ i ’Prohujalo sa vihorom’... I ’Kum’ i ’Meri Popins’ i ’Najlepša ljubavna priča’ i ’Proleće jednog lava’ i bajka i film, koji bi možda dobio bar devet Oskara... A moje slikarstvo su refleksi duše, svega toga. I možda je to i najbolji i najiskreniji odgovor koji ovde mogu da dam.“

Kakva je uloga umetnika danas u svetu?

“Sjajno pitanje. Hajde da probam da odgovorim na njega bez ikakve prozaične patetike, koju često nose odgovori na ovo pitanje ‒ Da, umetnik treba da osvetljava i uvodi u novo, smanjujući tako ljudima strahove, od podsvesnog pa nadalje. Ali prvi zadatak umetnika danas jeste da vrati lakoću ovom svetu, koji je prenatrpan moranjima, tenzijama i težinama. Jer onaj ko vidi i zna, on radi lako, kao da se poigrava, bez napora. Onaj ko ne vidi i ne zna, on to radi s naporom i tako stvara tenziju koju prenosi dalje, u nova sivila težine i svega onoga što je protiv života. Kada vam nešto prija, tu ne može biti napora, kada vam je lepo, vi ne znate koliko je sati.“

Da li je konceptualizam odneo prevagu u likovnoj umetnosti kod nas i u svetu?

“U potpori koju dobija od raznih establišmenta koji uglavnom usmeravaju novi svetski poredak – da. U umetničkom i životnom smislu – ne. U svakom slučaju reč je o dve različite olimpijske discipline. Danas, u eri kamera i kompjutera ne postoje dvorski slikari, ali umetnost mora imati i primenjeno-dekorativnu funkciju koja proizilazi iz samog dopadanja. Umetnost ne samo da mora ispunjavati, već i unositi energiju života. A lepota je ona uvek nedovršena informacija na putu života, koja nas priziva, usmerava i vodi. I to je onaj najbitniji sastojak kosmosa u nama, koji je i sam život. Ne verujem da iko može biti ispunjen onom famoznom bananom zalepljenom za zid ili slomljenom stolicom, naopačke zakačenom za plafon, kao što bi ga ispunila na primer Botičelijeva slika. Što se tiče instalacija, mislim da smisao ne može postojati bez kosmičkog logosa, a opet, šta su bile misterije, kao preteča pozorišnih predstava, podrobno sam opisao u ’Priči o harfi’. Ovo je više proizvod usmeravanja u datom trenutku istorije. I nije to samo u slikarstvu. Mnogi pamte i pevuše i danas nezaboravne melodije ’Evrovizije’ i ’San Rema’ nekada, ali kao što vidite, ni ’Evrovizija’ ni ’San Remo’ više nisu kao što su bili.“

Imali ste 25 samostalnih izložbi do sada i tri objavljena romana. Gde se završava Miša Kravcev slikar i gde počinje Miša Kravcev književnik?

“Imam zapravo pet objavljenih romana... Za izložbe nisam znao tačno koliko ih je bilo, davno sam izgubio račun. Odgovor na ovo pitanje nemam. To zaista nikada nisam umeo da odvojim, možda to i nije pitanje za mene. Kao mali, maštao sam da postanem pisac. Veće uspehe danas definitivno imam u slikarstvu. Svakako ću i pisati i slikati i dalje, sve dok mi to predstavlja zadovoljstvo.“

Vaš roman “Proleće jednog lava“ imao je velikog uspeha i kod čitalaca i kod kritike. U čemu je tajna ovog romana?

“Verovatno u inspiraciji. ’Proleće jednog lava’ napisao sam za nepunih 40 sati, u dahu, kada sam imao nepunih devetnaest godina. Slično je ponekad i kada slikam. Teško je to opisati rečima. Tada nada mnom vlada neko više biće, koje je u meni ili van mene, koje me nepogrešivo vodi. Uzimam i biram boju nasumice, u hipu, izvodim potez, zadržavam ga, onda isto tako biram drugu boju, skoro ne stižem samoga sebe, nastavljam, brzinom svetlosti smišljam sledeći potez ili biram narednu boju. Istom tom brzinom svetlosti zaustavljam poteze i prelazim na druge. Vreme tada ne postoji. Ja ne znam koliko je sati i koliko je proteklo. I samo u jednom trenutku osetim zadovoljstvo i olakšanje i znam da sam stvorio delo. I tada, dok uživam tako ispunjen, sve se polako vrati u one svoje uobičajene okvire, od vremena do svih osećaja. Kada sam pisao ’Lava’, ja nisam znao šta će se događati u sledećem poglavlju, ponekad čak i u pasusu, vodilo me je to neko više biće u meni. Ili je to moj način stvaranja do dan-danas. Samo, da bi neko delo bilo zaista veliko, mora se poklopiti mnogo parametara, ne samo iz mene, već i iz publike. Možda je ’Lav’ bio na pravom mestu u pravo vreme, a opet, možda ljudi nisu ni čitali ’Hram belih konja’ ili ’Priču o Harfi’ zbog briga, obaveza.... Svega što čini život danas. Oni koji su ih pročitali smatraju ta dela čak i za veća i bolja jer kada sam pisao ’Lava’ ipak sam bio veoma, veoma mlad. Uostalom, pročitajte ih, mislim da sam u pravu.“

Koliko su likovna i književna umetnost slične, a koliko se razlikuju?

“Iz mog ugla oni su sličniji nego što mnogi misle, a opet ‒ postoje razlike. Teško ću dobro odgovoriti na ovo pitanje jer nikada o tome nisam tako razmišljao, a ja definitivno ne znam sve. Možda je na prvi pogled književno izražavanje za nijansu lakše jer su ljudima ti pojmovi razumljiviji i bliskiji, slikarstvo dosta komunicira sa onim što ljudi nazivaju podsvesno, pre svega tu mislim na govor boja, nijansi, linija, oblika. Ali za mene su veoma slični, onoliko koliko se preko obe te grane može obuhvatiti logos.“

Srbin ste ruskog porekla. Odakle potiču Kravcevi i kakvo mesto Rusija zauzima u Vašem srcu?

“Moje prezime je skraćenica od Krasavicov, Lepoticić, sin lepotice. (osmeh) I zaista, i deda i otac i ja smo nekako genetski poštovali tu tradiciju i vezu prezimena. Vodimo poreklo iz prostora malo jugoistočno od Moskve, već prema zapadnim obroncima Urala. Istina, pradeda, mlađi brat, bio je oficir i službovao je u Omsku, gde se rodio moj deda Mihail Ivanovič, a ovde se obreo kao izbeglica iz revolucije. Imam Rusiju u krvi. Iako volim sve vrste muzike, ili od svačega po nešto, ruska muzika me mnogo više dotiče nego na primer muzika ’Ibarske magistrale’. Mogao sam da igram kolo, ali nikada na neki iznadprosečan način, a ’Kaljinku’ sam umeo nekoliko puta da odigram spontano, tako da svi zastanu da me gledaju i da mi posle čestitaju.“

Uvršćeni ste u Oksfordovu enciklopediju najvećih svetskih umetnika. Kakav je to bio osećaj i da li je to do sada najveće priznanje za Vaš umetnički rad?

“Ne bih voleo da ovde budem pogrešno shvaćen. Skoro me je jedna sjajna novinarka opomenula da sam preskroman. Ja nisam ni skroman ni neskroman, ja sam realan. Drago mi je, izuzetno mi je drago što sam tamo. Lagao bih kada bih rekao da nije tako. Uvršćen sam tamo, poklonili su mi primerke enciklopedije. Ja sam se obradovao i onda nastavio da živim, da slikam, da pišem, da volim, da želim...“

Zoran Suvajac Zograf: "Guramo prst u oko bjelosvjetskom ološu i domaćim podrepima"