INTERVJU

Miljana Kravić: "Živi smo samo dok volimo i sanjamo"

Miljana Kravić glumu je diplomirala u klasi Petra Banićevića, a na Fakultetu dramskih umetnosti završila je i postdiplomske studije, Odsek teatrologija.

Od 2003. godine član je Narodnog pozorišta Kikinda, gde je debitovala ulogom Elize Dulitl u „Pigmalionu“ Bernarda Šoa. Kao student igrala je na scenama Beogradskog dramskog pozorišta, KPGT-a, Pan teatra i Studentskog kulturnog centra. Glumila je i na filmu („Rat uživo“, „Munje“, „Promeni me“), kao i na televiziji („Ranjeni orao“, „Vojna akademija“, „Južni vetar“). Nedavno se pojavio i njen debi roman „Delovi slagalice“ koji je već izazvao pažnju čitalačke publike. O romanu prvencu, glumi i uspešnom preplitanju dve vrste umetnosti u jednoj ličnosti u intervjuu za „Ekspres“ govori glumica i književnica Miljana Kravić.

Kako biste predstavili svoj roman prvenac „Delovi slagalice“?

„Moj prvi roman je avanturistička priča o dvoje mladih ljudi zalutalih u iščašenu beogradsku stvarnost koju sam nazvala ’drugosvet’. Oni uz pomoć dva dečaka pokušavaju da reše zadatke koji će ih vratiti u njihove svetove. Ali, kao što u bajkama obično biva, a i ’Delovi slagalice’ su urbana bajka, ispostavi se da je od povratka kući važniji sam put do kuće. Na tom putu rađaju se prijateljstva, ljubavi, iskušenja, nasilje, gubici… Ali i pronalazi svrha našeg postojanja na ovoj planeti. Moj roman obiluje referencama na književnost, likovnu umetnost, film… Ima mnogo dijaloga i puno likova pa se nadam da će čitaoce pre svega zabaviti, ali ako žele između redova mogu da traže i dublji smisao.“

Da li je ovaj roman na neki način posveta Beogradu kao gradu i nekim vremenima prošlim, ali i budućim?

„Sećam se neke kampanje od pre petnaestak godina u kojoj su poznate ličnosti sa TV ekrana nasmejane poručivale: ’Moj Beograd… volim ga i kad ne znam zašto!’ E, tako je i sa mnom. Volim Beograd čak iako sam stalno zaposlenje našla 140 kilometara dalje, volim ga čak i kad me iznenadi nekom nakaradnom građevinom ili besmislenim spomenikom, volim ga čak i kad ga ne prepoznam na prvi pogled pa moram da trepnem kako bih se uverila da je to zaista on… Moj Beograd, tvoj Beograd, svačiji i ničiji i samo svoj. Volim ga jer znam da će biti tu i kad nikog od nas ne bude, ni onih koji ga menjaju, ni onih koji ga kvare, ni onih koji poput mene ne daju na njega. I baš takav kakvog ga je Ivo Andrić opisao ’Istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja’, postao je savršena kulisa za moj roman. Stvaran, a opet dovoljno nestvaran da u sebe smesti ’drugosvet’, mesto u kome vreme teče po drugačijim pravilima, u kom se prepliću prošlost i budućnost, u kome se mešaju nostalgija i želje, a ulice, mostovi i kuće menjaju oblike, nazive i svrhe, ruše se, nestaju i ponovo nastaju.“

U romanu ima i fantastike, i ljubavnih zapleta, ali i drame. Da li je ta smeša različitih žanrova zapravo ono što se zove život?

„Pisala sam o onome što me raduje i uzbuđuje u književnosti. Preplitanje realizma i fantastike zabavlja me i kao čitaoca i kao pisca, a slično je i u životu. Ne postoji čovek koji je život proživeo samo u jednom žanru. Bez tračka neverovatnog umrli bismo od dosade. Živi smo samo dok volimo i sanjamo.“

Koliko Vam je profesija glumice pomogla tokom pisanja, da li je jedna vrsta umetnosti pomagala drugu?

„Verujem da sklonost ka umetnosti najčešće pokriva više oblasti. Meni bi kao glumici više pomoglo da znam da pevam, ali nije tako. Nikad neću igrati u mjuziklima, ali zato otkad znam za sebe umem da smišljam priče. Kada pišem dijaloge, u meni se probudi glumica koja me tera da ih brusim i doterujem dok ih potpuno ne oprirodim. Neminovno je da pored mašte koristim kao inspiraciju i vlastita životna, pa i profesionalna iskustva.“

Zbog čega ste roman potpisali devojačkim prezimenom Marić, da li je to neka vrsta želje da se ipak Miljana glumica razdvoji od Miljane književnice?

„Da, to je bio jedan od razloga. Želela sam da započnem novo razdoblje profesionalnog života pa sam rešila da knjigu potpišem prezimenom koje mi stoji u ličnoj karti već osamnaest godina. To prezime nose moj muž i deca, a pošto oni najviše ’stradaju’ dok pišem, odabrala sam da to bude moja posveta ovog romana baš njima.“

Rođeni ste u Beogradu gde ste i završili FDU, a već više od dve decenije ste član Narodnog pozorišta u Kikindi. Kako je došlo do te saradnje i na koje ste predstave u svom matičnom pozorištu najponosniji?

„Na Akademiji umetnosti u Beogradu završila sam glumu, a kasnije i poslediplomske studije teatrologije na Fakultetu dramskih umetnosti. Na preporuku profesora scenskog govora Radovana Kneževića dobila sam ulogu Elize Dulitl u predstavi ’Pigmalion’ Tibora Vajde. To je ujedno i jedna od meni najdražih uloga. Od predstava koje su trenutno na repertoaru izdvojila bih uloge Adele i Belouške u predstavi ’Oblaci’ o životu pesnika Dušana Vasiljeva u režiji Stevana Bodrože i Anđele u predstavi ’Srbija all inclusive’ u režiji Marka Misirače, a po tekstu Vladimira Đurđevića.“

Diplomirali ste u klasi profesora Petra Banićevića. Kako pamtite ovog velikana srpskog glumišta?

„Petar Banićević bio je sjajan profesor i veliki glumac. Starije generacije pamte njegove briljantno uverljive pozorišne uloge i izuzetan glas. Bila sam njegova najmlađa studentkinja. Moje poslednje sećanje na njega nema mnogo veze s pozorištem. Krajem avgusta 2006. godine sedela sam u kafiću u Mileševskoj ulici i videla ga ispred njegovog stana. Istrčala sam da ga pozdravim. Vraćao se sa Kalenićeve pijace i izvadio je iz gepeka ceger pun jabuka. Nasmešio se i ponudio mi je jednu. Ni dan-danas ne znam zašto je nisam uzela. Nekoliko dana kasnije na probi vodvilja ’Ti ludi tenori’ došla je do mene vest da je umro. Nikad nisam oprostila sebi što nisam uzela tu jabuku.“

Kako vidite sve jači upliv veštačke inteligencije u svakodnevni život, posebno u umetnost. Može li AI da ugrozi prave, žive umetnike?

„Svesna sam da nauka i tehnologija napreduju i da ne smemo bežati od alata koji nam mogu olakšati život, ali kad je umetnost u pitanju tu sam zaista poprilično konzervativna i tradicionalna. Veštačku inteligenciju u pisanju ne mogu da tolerišem, volela bih da nam nove tehnologije podare alate koji bi mogli da tekstove generisane veštačkom inteligencijom prepoznaju sa stoprocentnom sigurnošću. Kad pomislim na žar, uzbuđenje i radost sa kojima sam završavala svako poglavlje, znam da je to razlog zbog koga pišem, a to ne bi bilo moguće da nisam kompletan autor svojih dela. Od uplitanja veštačke inteligencije u umetnost tužnije su samo sudbine onih ljudi koji se sa svojim AI pomoćnicima druže, poveravaju im tajne, svađaju se i savetuju jer nažalost nemaju nikog bližeg.“

Šta u narednom periodu planirate na polju glume, a šta u književnosti?

„U svom matičnom pozorištu me za manje od mesec dana očekuje premijera predstave ’O anatomiji ljudske duše’ po motivima pripovedaka Laze Lazarevića, u režiji Miroslava Benke. Poverena mi je uloga Marice Maričić, koja je zapravo pandan majke samog pisca. Krajem septembra Nušićevu komediju ’Dr’, u režiji Vesne Stanković, igram u Beogradu i Beču. Duple probe mi ne dozvoljavaju da se upustim u pisanje novog romana, ali se ideje neprestano rađaju i razvijaju. Ne volim da sebi dajem rokove, ali volela bih da do kraja godine otpočnem novu književnu avanturu: razmišljam o romanu namenjenom deci i o istorijskoj melodrami s elementima fantastike. Kratkih priča imam dovoljno za jednu zbirku. Neke od njih već su objavljene u zajedničkim zbirkama, književnim časopisima i zbornicima. Planiram da odaberem najbolje, ’ispoliram ih’ i ponudim izdavačima.“

Igor Marojević: "Neprestano živimo teška vremena, a nadahnuća i dalje ima"