Miodrag Pantović: Veza čoveka i kamena

Zvali smo ga Panta Providni.

Od „Kojota“ sa Terazijskog grebena malo je preživelih.

Oni koji su preživeli su se toliko promenili da ih niko ne može prepoznati.

Na akademiju je retko išao. Sećam se da je uradio samo jedan reljef Isusa u komadu mermera koji mu je poklonio najbolji srpski vajar Matija Vuković.

Taj Isus prodat je u Boru na izložbi „Krajinski krug“. Kupio ga je za dosta novca neki gastarbajter iz Beča.

Sećam se samo da smo ga danima propijali u parkiću.

Retko je jeo. Retko spavao.

Onda je nestao.

Trideset pet godina niko ga nije video. Svi su mislili da je mrtav.

Pojavio se na mojoj književnoj večeri u galeriji „Beograd“.

Dušan Silni Đoković doneo je šest litara vina i tri litra loze.

Potrajalo je. Jedino Panta Providni i ja nismo pili.

Niko nije poverovao da je to on. Svi su mislili da je odavno mrtav.

Pročitao najavu u novinama i došao.

Jednoga dana devedest pete na vratima stana u kojem je živeo Providni pojavila su se tri čoveka u crnim odelima, crnim košuljama i sa crnim kravatama.

Prvo se uplašio da otvori nepoznatim. Bile su to zle godine. A onda je ipak otvorio.

„Jeste li vi vajar Panta?“

„Jesam“, promucao je.

„Došli smo da naručimo reljef Bogorodice sa malim Isusom.“

„Ali, ja nemam ni mermer, ni alat...“

„Rešićemo!“

Ušli su sva četvorica u veliki auto i ponudili ga viskijem.

Providni je otpio veliki gutljaj i prestao da se plaši.

Svi su ćutali.

Providni je pokušao da počne razgovor. Zaludu.

U Aranđelovcu su kupili metar sa metar i po, pedeset centimetara debeo mermer.

Kupili i alat.

Krenuli su prema Homolju.

Vozili su seoskim putem pored napuštenih kuća. Providni je pio viski i bilo mu je svejedno kuda idu.

Ispod Miroča stigli su do tri nove kuće kraj izvora. Jednake. U blizini rimske ruševine.

„Biraj!“

Panta je izabrao prvu.

Unutra zamrzivač pun divljači i ovčetine.

U podrumu bačva s vinom.

„Treba li još nešto?“

„Ne...“, rekao je Panta Providni.

„Mi idemo za Beč. Vraćamo se za mesec dana. Završićeš do tada!“

Za tih mesec dana nikog nije video.

Video je samo dvojicu neznanaca sa detektorom za zlato koji su se šunjali po ruševinama.

A i oni su pobegli kad su ga ugledali.

Viđao je samo šakale.

Lutao planinom i brao vrganje za gulaš.

Klesao lik Bogorodice.

Oko cene se nisu pogađali. A Panti je bilo dobro.

Legao je sa mrakom i ustajao u zoru.

Sećao se legende o Unamu, ukletom rimskom gradu kojeg su još Obrenovići tražili.

Posle mesec dana su se pojavili.

U lovačkim odelima i sa pušakama. Dolazili su iz Beča samo da love.

Ušli su u kuću da im pokaže šta je uradio.

Kad je ugledao lice Bogorodice, najmlađi je kriknuo, počeo da plače, da je ljubi i udara glavom u kamen.

„To je ona, to je ona!“

Njegovoj trudnoj ženi pukao je vodenjak. Vozio je najbrže što je mogao. I udario u kamion. Poginula mu je trudna žena.

Lik Bogorodice koji je Providni isklesao bio je lik poginule žene.

Kad se smirio, izvadio je gomilu maraka iz džepa i gurnuo Providnom u džep. Nije brojao.

Nije ni Panta.

Sa prvom ekipom hodočasnika otišao u Jerusalim.

Ostao tri meseca. Tamo su ga krstili u reci Jordan.

Prestao da puši i pije.

Za književno veče saznao je iz novina i došao da nas vidi. Otišao je i ništa više nije rekao.

I evo ga, opet se pojavio.

U velikom stilu. Sa skulpturama i slikama. Đak najboljeg srpskog vajara Matije Vukovića.

Kako skulpture prikazuju umetničko poznavanje prirode kamena i njegovih izražajnih mogućnosti?

„Razmišljajući o odnosu kamena i čoveka, suočavamo dve različite prirode: kamen, kao simbol večnosti, i čoveka, čije je postojanje vremenski ograničeno. Upravo u tom odnosu između trajnosti i prolaznosti nastaje dijalog koji predstavlja suštinu mog stvaralaštva.

Čovek je oduvek nastojao da kamen učini svojim saveznikom. U arhitekturi, kamen postaje zaštita i temelj postojanja, dok u vajarstvu dobija drugu ulogu – postaje sredstvo kroz koje čovek izražava svoje emocije, misli i sopstveni egzistencijalni položaj u svetu.

Kamen nije samo vizuelno i estetsko iskustvo. On pokreće sva čula. Kamenita okruženja imaju svoj prepoznatljiv miris, a tokom samog procesa rada, bilo da je obrada mašinska ili ručna, oslobađa se poseban miris i ukus kamene prašine. To je iskustvo koje prevazilazi samo posmatranje i postaje neposredan doživljaj materije.

Dodir čoveka i kamena postoji od prapočetaka civilizacije. Ta veza nije samo fizička, već i duhovna i čulna. U svakom kamenu nastojim da pronađem emociju koja već postoji u njegovoj strukturi. Vajarski proces zato nije samo oblikovanje materijala, već stalna borba između snage i otpora kamena, sa jedne strane, i osećanja i ideje koje želim da prenesem, sa druge. Upravo u tom susretu nastaje skulptura – kao spoj prirode materijala i čovekove potrebe da kroz njega ostavi trajan trag svog postojanja.“

Na koji način se u Pantovićevim skulpturama uspostavlja ravnoteža između surovosti materijala i lirske suptilnosti oblikovanja?

„Kroz odnos izražavanja estetskih i emotivnih doživljaja u kamenu, postoji borba između kamena i čoveka. Postoji potreba za oslobađanje i jednog i drugog subjekta, predrasuda o surovosti bilo kog činioca. Kamen i čovek moraju da postanu jedinstvo izraza, emotivnog i prostornog poimanja stvarnosti. Pa ko pobedi.“

Kako transformacija oblika, grafizam i ornamentalni elementi doprinose utisku životnosti u Pantovićevim skulpturama?

„Ne stvaram ih ja, ni ornamentalnim elementima ni grafizmom na racionalan način, već to čini kamen kao suvladar. Otoletvorenje potrebe života da nadvlada energiju koju kameni kristal u sebi nosi i mi bića koja smo od toga satkani imamo direktnu konkretnu vezu jer kako možemo imati spoznaju da kamen ne želi da hoda ako nam nije rekao.“

Kako tumačite Kadijevićevu ocenu da je Pantović, minuciozno određen detaljima, prikrivao težnju ka većim monumentalnim formatima?

„Jednostavnost odgovora na ovo pitanje je sama težina, masa i gabarit. Presudni su jer ja nisam biće sa nadljudskom snagom koje može pokretati blokove kamena, a ni prostor koji je dodeljen u društvu vajarima to ne dozvoljava. Nije reč o prikrivanju, nego o fizičkoj nemogućnosti rada na velikim formatima.“

Zašto se može reći da Pantovićeve skulpture prevazilaze svoju fizičku dimenziju i upućuju na večnost, tektonsku istoriju kamena i kosmičko trajanje?

„Po tom pitanju ne mogu da budem objektivan, ni subjektivan, ne mogu da budem kritičan, ni samokritičan, ne mogu da ocenjujem svoj izraz, koji je involviran u meni, u mom poimanju izraza, da li je satkan u večnost, kosmos, bilo gde, to ostaje drugima da presude, a trajanje kamena će dati poslednju reč.“

Po čemu se Pantovićevo slikarstvo razlikuje od njegovog vajarstva, u načinu izražavanja unutrašnjih stanja i emocija?

„Pitanje je jedinstveno i odgovor je savršenstvo i lakoća objašnjenja. Slikarstvo, za razliku od kamena, ne traži borbu sa materijalom, već borbu sa sudbinom koja je namenjena platnu. I u zajedničkoj sudbini, mogućnost izraza kroz liniju, boju, oblik. Ta razlika postoji jedino u tome što kod kamena boja nije dominanta, a na platnu preovlađuje. Taj odnos boje kroz emociju, zamenjuje odraz kristala kamena.“

Kako gest, boje i svetlost, oblikuju kompoziciju u Pantovićevim slikama i kakvu ulogu imaju u izgradnji plastične forme?

„U kontekstu razgradnje forme, postoje dve stvari koje su dominantne, linija i gest, to je sjedinjavanje dva pola ličnosti. Pošto slikam i levom i desnom rukom, to je uvek neka vrsta prelaska granice, tamo i nazad, koja stvara ravnotežu razgradnje i mogućnost emotivnog izraza kroz gest liniju, koje nemaju početak ni cilj svog kretanja.“

Kakav simbolički značaj imaju dominantni indigo i plavi tonovi u Pantovićevim slikama?

„Čudna je ta stvar sa indigom, nastao je iznenada, ali ne toliko da je iznenadio, već više što se prikazao. To je više stvar emotivnog doživljaja sebe u prostoru i vremenu, koje smatramo da je konstanta koja nas ograničava u razumevanju postojanja. Indigo daje, na neki način, objašnjenje svih onih nesuglasica koje nam nameće objektivna stvarnost, kroz ograničenja vremenskog postojanja. Uvodi nas u stvarnost koja nije racionalno objašnjiva, ali na emotivnom nivou, veoma jasna i može se reći lepa. To je prostor koji izlazi iz okvira koji je sve to naučeno, viđeno, doživljeno, na kojima sav taj turobni utisak postojanja, na najlepšem mestu u kosmosu, indigo to objašnjava, na jednostavan i fascinantan način, brišući granice mogućnosti doživljaja postojanja.“

Kako optička refleksija i svetlosni efekti u Pantovićevim slikama povezuju materijalni svet, kristala i kamena, sa metafizičkim značenjima?

„Optička refleksija i svetlosni efekti u mojim slikama ne predstavljaju samo vizuelni fenomen, već pokušaj da se prikaže unutrašnji život materije. Kristal i kamen nisu za mene mrtvi oblici prirode, već nosioci energije i pamćenja. Svetlost koja se na njima prelama otkriva ono što nije vidljivo na prvi pogled – prostor između materijalnog i duhovnog. Upravo u tom trenutku nastaje veza sa metafizičkim značenjima jer svetlost postaje posrednik između onoga što vidimo i onoga što samo naslućujemo.“

U čemu se ogleda zajednička idejna nit koja povezuje Pantovićevo vajarstvo i slikarstvo, uprkos u razlikama u mediju i likovnom izrazu?

„Zajednička idejna nit koja povezuje moje vajarstvo i slikarstvo jeste traganje za unutrašnjom energijom materije i njenim skrivenim značenjima. Bez obzira na medij, bilo da je reč o kamenu ili boji, suština je u pokušaju da se otkrije ono što postoji ispod površine. Spoznaja je otkrivanje istine u sebi, o sebi i oko sebe.“