Scena
13.11.2025. 19:15
Scena
20.11.2025. 22:45
Silvana Hadži-Đokić
Mirča Kartaresku
Preporuka za čitanje: Putovanje kroz meso
Mirča Kartaresku, rođen 1956, najveći je rumunski pisac i pesnik. Za njegove knjige govori se da zauzimaju ravnopravno mesto u konstelaciji radova takvih veličina kao što su Kafka, Borhes, Bruno Šulc, Hulio Kortasar, Markes, Kundera i naš Milorad Pavić.
U više navrata predlagan je za Nobelovu nagradu za književnost. Do sada su njegova dela prevedena na gotovo sve evropske jezike. Spisateljsku karijeru započeo je kao pesnik 1978. da bi ubrzo bio, zahvaljujući svojim zbirkama poezije, prepoznat kao vodeća književna figura svoje generacije. Tokom osamdesetih godina počinje da piše prozu, vrlo izražajnu, raskošnu i raskalašnu. Pripadao je književnoj grupi koju je predvodio Nikolae Manolesku. Danas je profesor na Bukureštanskom univerzitetu. Dobitnik je više rumunskih i internacionalnih književnih nagrada.
"Zaslepljenost: Levo krilo“ je prvi deo trilogije koja zapravo nije roman, nego poema od 1500 stranica, kako kaže sam autor. Fantazmagorija. Asocijativnost i koloplet simbola. Pisac stvara grad po svome podobiju. Ne videći pred sobom samo gradske četvrti, tipične ukrase, betonske tornjeve, slavne ulice, ruine, požare i bombardovanja, službu državne bezbednosti, vođu koji se odvaja od Rusije, gradeći kult ličnosti, Čaušeskua koji ima četu svojih dvojnika i armiju svojih poslušnika i slugu, već i njegova groblja, katakombe, kultove, kazamate, cirkus maksimus, bolnice, ponore i nebesa.
Kao da čovekoliki Bukurešt nije samo telo, građevina vidljiva golim okom, već i duša, um, ogledalo, paralelni svet, kosmos, u kome ima i varvara i došljaka i vanzemaljaca. Bukurešt je i san, kolektivno nesvesno, vizija, lakrdija, sudar kultura, koji spaja Cigane i crne džezere iz Nju Orleansa, gutačice zmija i zombi vojsku, podzemlje i sedam nebesa, u kome se cigla pretvara u meso, krv, limfu, sluz, a toranj u mučnu tetovažu, na ćelavom temenu devojčice, anđeli, đavoli, sveci i žreci, vodiči kroz nesvesno jednog grada, možda kroz bezdno ispod Puškinove skulpture, gledaju u Svetog Đorđa koji je pao sa konja a aždaja ga je natkrilila, ostavljajući grad u gnevu i plamenu, sa mirisom lešine. Ima li boga u ovom gradu ili je bog umro iako je pobedio bogove i narugao se mnogobošcima. Ili je univerzum telo, utvrđeno čakrama kao malim suncima.
Slike eruptivne i ekspresivne nalaze se na baš svakoj stranici ove knjige. Po izjavi samog autora: "Neke su od njih prilično duboke, druge tek vatromet što eksplodira na površini. Zbog toga ne bih preporučio preterano tumačenje tako sitnih odlomaka. Kao pesnik, ne pravim razliku između živog i neživog, unutrašnjeg i spoljašnjeg, organskog i geometrijskog. Bukurešt je moja školjka koju sam izlučio iz svog mekanog organizma da bih se zaštitio... Liči na lobanju što štiti moj mozak.“
"Nisam prvi niti jedini vlasnik celog grada u svetskoj književnosti. Dostojevski ima Sankt Peterburg, izmislio ga je pa liči na njega; Džojs je imao Dablin, Darel – Aleksandriju, Borhes – Buenos Ajres. Ne poredim se s njima, kao što Bukurešt ne poredim sa ovim gradovima. Međutim, jesam ponosan što sam nalik njima stvorio Bukurešt od nule, po sopstvenom liku, da ličimo.“
Autor se u trilogiji "Zaslepljenost“ vraća u detinjstvo, ispunjeno monumentalnom usamljenošću, vidi majku raspuštene kose i golu do struka kao vanvremeni simbol, pretvarajući se nadalje u svojoj fantaziji i misterijama u ono dete koje će je roditi u znoju lica svog, da bi ona, nakon toga, rodila njega.
Scena
18.11.2025. 23:45
Priča sa Sajma knjiga
Komentari
