Scena
12.11.2025. 23:10
Scena
18.11.2025. 23:45
Nebojša Jevrić
Kolumna Nebojše Jevrića
Priča sa Sajma knjiga
Doktor Aleksandra Žeželj je u "Politici“ napisala da kao Sioran "sanjam o rečima koje će kao pesnice lomiti vilice“.
I to je oduvek bilo tako.
Naročito volim da udarim moćne i jake.
Ni slutiti nisam mogao da Aleksandar dr Jerkov ima tako meku vilicu. Izgleda da sam udario prejako.
Na Sajmu knjiga tribina. Govori Jerkov.
Ja u prvom redu.
"Nisam to očekivao od Nebojše, najboljeg pisca generacije, samo zato što ga nisam prepoznao!“, žali se na moj člančić sa prošlog Sajma.
Publika sluša, a ja ne mogu da verujem.
Godinama prolazi pored mene i mojih knjiga, a ne vidi me.
Nekad smo bili drugovi.
Imao je šesnaest godina kad mi je rekao da je meni lako da lajem i ujedam vlast, ali da on hoće da bude kritičar, a oni moraju da budu dobri sa vlašću.
Ja nikad nisam bio ničiji kadar, sem svojih čitalaca. Ratujem sam.
On je bio onaj kod kojeg su bili ključevi od književne scene.
Moderator postmodernizma ili pisanja ni o čemu.
Nije ni čudo što me nije prepoznao.
Ni ja sebe ne prepoznajem.
Ja sam Saši odavno oprostio. Da nije bilo njega, možda bih završio kao postmodernista.
Čak sam mu zahvalan.
Nisam bio među onima koji su mu išli na poklonjenje.
Ni njemu sličnima. Nisam imao vremena.
Morao sam da pišem, švercujući priče kao reportaže po bulevarskoj štampi da bih preživeo.
Pazeći da me ne uhvate. Napisao sam stotine priča.
Kako da budeš protiv pisaca, kad su svi protiv njih.
Kad udaram, onda boli. Nisam hteo toliko jako, ali ne umem drugačije. Izvini, Saša. Ti si me prepoznao i sad je u redu.
Stigli su kvislinzi kao što je Tinde Kovač Cerović i svi su na Sašu pri njima zaboravili.
Kriv im je nesrećni ministar kulture koji je otvorio Sajam knjiga. Napadaju između ostalog što daje pare za manastire, vojnička groblja i folklor. Jedino što Srbi u dijaspori, koji su zaboravili srpski, imaju. A šta nam je ostalo?
NATO art, rekao bi pokojni Šobajić. Američko potkulturno smeće, dodao bi Dragoš. Performansi.
Ministra na kolac nabijaju što odbija da otkupljuje knjige pisane latinicom. Što nosi brojanice.
Hadži Čaršija Salijeri, praćena olinjalim crnogorskim rundovčinama, bezubim pudlicama sa Dedinja, potomcima komunoustaša, dorćolskim položarama.
Ne interesuju vas manastiri koji su nas stotinama godina čuvali.
Gotovo stoleće niko se nije brinuo o vojničkim grobljima.
Vojnička groblja. Mali Zejtinlik gde su sahranjeni moji drugovi na Sokocu.
"Ne pljačkajte državu jer ona ne pripada samo vama. Ona pripada i svima onima koji su za nju dali živote. A nema većeg greha nego krasti od mrtvih“, učio nas je vladika Nikolaj Velimirović.
Crkva Sokolica u kojoj su umesto fresaka mermerne ploče sa imenima pobijenih jeste mesto gde se molim za sve one koji su svoje živote priložili na oltar otadžbine.
Istinski plemići nastaju samo u ratu. Kad naučiš da prezireš smrt. I smeta vam što se konačno našao ministar koji daje novac iz bednoga budžeta Ministarstva za kulturu za vojnička groblja. Za manastire bez kojih nas danas ne bi bilo.
To se ne sviđa gmazovima kojim su između prstiju počele rasti dlake. Kad čaršija u boj kreće bez pobjede doći.
Treba kao svi civilizovani i okupirani narodi da pređemo na latinicu i engleski.
Malo nas je. Kao svi stari narodi nestajemo. Šta će nastaviti da traje? Šta nam je praishodište?
Sanjao sam da jednog dana pišem bajke. Srpske bajke.
Napisao sam bajku o "Ukrotitelju paukova“. O lisici koja je upala u zamku, kljuse, koju su joj postavili lovci globalisti.
Odgrizla je šapu i pobegla sa tri noge. Ne očekujem da će se naći u čitankama.
Bar dok Tinde Kovač Cerović bude živa. A ona će živeti narednih sto godina.
Tu sasušenu lisičju šapu poklonio sam ćerki rečima: "Ako budeš držala ovu šapu, nikad se nećeš uplašiti.“ To je cena slobode.
Srpski narod liči na tu lisicu. Zato vas molim, malo milosti za one koji moraju da odgrizu nogu. Za lisicu.
Scena
06.11.2025. 23:10
Preporuka za čitanje: "Igračka-plačka"
Komentari
