Scena
09.01.2026. 22:15
Scena
03.02.2026. 23:16
Nebojša Jevrić
Kolumnista "Ekspresa"
Nebojša Jevrić: Govor na dodeli Andrićeve nagrade
Potomak sam popa Mičete Popovića iz Kuča. Iz iste one loze što je srpskoj književnosti dala Marka Miljanova i veliku srpsku pesnikinju Darinku Jevrić, koja je odbila da ode iz Prištine rečima "Zar je moja glava vrednija od glave monahinje iz Deviča?“.
Posle pohare Kuča, dok su ratnici Kuči bili u planinama, crnogorska vojska je poklala decu u kolijevkama i onemoćale starce ratnike. Njihove glave bez kose odnijeli su na Cetinje Zeku Malom. Tela dece bačena u vatru zapaljenih kuća gorela su zelenim plamenom, zapisao je Marko Miljanov.
Nekad Srpska Sparta, a sad NATO država, podigla je spomenik vojvodi Mirku koji je vodio poharu Kuča na Kučkom pazaru.
Moji preci su se iz Kuča iselili u Limsku dolinu.
Nikola Popović je ubijen, a njegova žena Jevrosima odgojila je sedam sinova koji su uzeli prezime Jevrić. Živeli su u selu Tmušići koje je sad pusto.
Maja majka se u četvrtoj godini razbolela od tuberkuloze kostiju. Đed ju je odneo do ljekara Njemca koji je rekao da joj moraju odseći nogu. Đed je odbio i vratio je u selo. Tu je nepokretna ležala deset godina sve dok nije naišao neki vojnik sanitetlija koji je rekao da će prohodati ako se iz žive rane izvadi komad kosti koji je virio. Kad nikog nije bilo u kući, odvukla se s nožem do vode i sama sebi izvadila kost. Prohodala je i odbila da čuva ovce. Đed ju je tukao mokrim konopcem, ali ona je naučila da trpi bol pa su morali da je puste u školu. Preko Pešteri je išla u Sjenicu, a onda kamionom do Novog Pazara i tu izučila za učiteljicu.
Deci je govorila da čitaju ako žele da nauče da pišu.
Dovodio sam u naš stan besprizorne dečake sa ulice da se kupaju. "Kako ih sve po zlu putu nađeš?“, rekla bi majka.
Svakoga dana donosio po dve knjige iz biblioteke.
"Ti samo trčiš za pričom“, prekorevao me je otac.
Te dve rečenice su se stopile u jednu koja je obeležila moj život.
Proveo sam ga po zlu putu tragajući za pričom koju još nisam našao.
Kad sam bio u osmom osnovne, otac sad već siguran da hoću da budem pisac, upisao je rusku književnost. Zajedno sa ocem sam pročitao sve Ruse koji su bili u programu. Od Černiševskog i Dobroljubova do "Majstora i Margarite“.
Kad sam stigao u Beograd i objavio svoje prve priče u "Književnoj reči“, našao me Miodrag Bulatović gladnog. Bez kaputa. Odveo me u kafanu "Kolarac“ na ručak. "Jedi, ko zna kad ćeš sledeći put jesti ako hoćeš da budeš pisac“, rekao mi je. Posle me je stavio u kola i odvezao do svog stana. Iz ormara je izvadio kaput od engleskog štofa. Taj kaput dobio je od Andrića jedne kišne jeseni. Kad sam pokušao da mu zahvalim, ispričao mi je šta mu je Andrić kazao poklanjajući mu kaput:
"Nemojte, mladiću, meni zahvaljivati. Poklonite taj kaput nekome kome će biti potrebniji. Dobro treba da ide ukrug.“
Posle Dejtona poklonio sam ga Željku Pžulju iz Nedžarića, kojem su otac i brat poginuli od prijateljske vatre.
Zahvaljući Bulatoviću upoznao sam dobro beogradsku književnu čaršiju. Stogodišnju gospođicu Hadži Čaršiju Salijeri. Zgađen sam iznajmio sobicu na "štajgi“ među kurvama, sa šibicarima, dilerima i kockarima. Shvatio sam da pisac mora da bude zastupnik najnesrećnijih pred bogom. Ruski narod robijaše zove nesretnicima, piše Dostojevski. Dok je moja knjiga čekala složena da bude objavljena, dobio sam prvo pedeset dana zatvora, a na jesen još mesec. Zbog reči. Napustili su me uplašeni i poslednji prijatelji. Bio sam gladan, prslih cipela, kada je u Beograd došla majka, pronašla me i odvela na lečenje od tuberkuloze.
Kada je počeo rat, u Andrićevom kaputu prešao sam Dunav i otišao u Slavoniju.
Shvatio šta znači živeti u ratu koji je večan. Da je srce rata novac. Da se nijedan rat ne počinje prije nego što se tačno ne zna koliko će ko na njemu zaraditi. Gde se silovanje kažnjava prekršajno, a ubica dobija uslovnu kaznu do prve bitke.
Posle Slavonije Medački džep pa čitava Krajina, Bosna, četiri godine Sarajeva. Kopnena zona bezbednosti gde sam se na kraju razboleo i završio na neuropsihijatriji. Trajalo je predugo. Priča o zlu bilo je previše za mene piskaralo. Pisao sam kratke priče u "Dugi“ pretvarajući se da pišem ratne izveštaje, ali čitaoci su me, jedini moji prijatelji, zavoleli. Napisao sam nekoliko stotina kratkih priča jer neurotični čovek 21. veka ima vremena samo za kratku priču koju pronađe na mreži. Kratka priča je budućnost književnosti.
Nikad u istoriji nije zabeleženo da devetnaest najmoćnijih država i 157 multinacionalnih kompanija napadne na jedan tako mali, a veliki narod. Razbili su nam državu, a Srbi i dalje odbijaju da priznaju poraz. Odbijanje priznavanja poraza vodi njegovom višestrukom uvećavanju. Sve dok nas potpuno nestane.
Moja majka učiteljica htela je da pišem bajke. I ja sam ih pričao deci u ratu.
Pričao sam im bajku o lisici koja je, kad je upala u gvožđe, odgrizla sebi nogu i pobegla. Tu šapu sam kao jedinu igračku poklonio ćerki Ikoniji koja je rođena usred rata. Dok budeš nosila tu sasušenu šapu, nikad se nećeš plašiti, rekao sam joj. To je cena slobode koja mora da se plati. Zato ostavite vi, kojima noga nikad nije bila u kljusama, na miru one koji moraju taj strašan posao da urade. Na zadovoljstvo Gospođice Hadži Čaršije Salijeri koja je večna i puna mržnje.
Sve vreme rata nosio sam šlem na kojem je otpozadi pisalo ćirilicom "NE PUCAJ, BRATE“. Molim moje neprijatelje kojih je mnogo da ne pucaju. Ova seda ratnička glava nije zaslužila metak nego kamu.
Scena
06.03.2025. 20:15
Urbane legende: Na mom vratu, jednog jutra je osvanula tetovaža "Ovde iseci"
Komentari
