Kolumna

Nova priča Nebojše Jevrića: Kota Mačak

vojska, vojnici, rat, rov — Izvor: Shutterstock / Shutterstock AI

Selim ‒ najbolji strelac u gimnaziji.

Mali, pegav, nije ni za jedan sport.

U fudbalu je dve leve noge. Stajao je sa strane dok su drugi igrali.

Na košarkaški teren nisu ga ni pozivali.

Gimnastika: "konja“ nije mogao da preskoči.

Nije imao drugova, sa tako malim i nečemurnim niko nije hteo da se druži.

A onda je otkrio streljaštvo.

Daidža mu je kupio vazdušnu pušku.

Jedva je čekao da dođe kući i da gađa u metu. Nikad nije ubio vrapca, ali je zato vrane pogađao u oko.

Učlanio se streljački klub. Tu su bili on sam i crna tačka na meti. Prvi je dolazio, poslednji odlazio.

Sanjao je crnu tačku.

Velika nada streljačkog kluba. Verovali su da će jednoga dana doneti olimpijsko zlato.

A onda je počeo rat. Profesor marksizma je učio dovu, išao u džamiju, klanjao, aktivista SDA. On ga je otkrio i predložio za "specijalu“. Za snajperistu, iako je bio maloletan.

Ni njega ni baba ništa nisu pitali.

Dobio je maskirnu uniformu i pušku o kakvoj je mogao samo da sanja. Najbolji snajper stigao preko Zagreba.

Kotu Mačak tamo prema Olovu danima su tukli Srbi iz helikoptera, gađali artiljerijom, ali se držala.

Onda je stiglo naređenje da se Mačak uzme pešadijski.

Četnici Slavka Aleksića i ruski dobrovoljci Aleksandra Škrabova, Saše Rusa, kako ga je znalo Sarajevo.

Škrabov, zastavnik mornaričke pešadije sa Krima koji je ratovao u Angoli, preplivao je Dunav da bi se pridružio Srbima.

U Birou Srpske su ga uputili na Grbavicu.

Pred akciju Slavko se spustio kraj pijace da kupi cigare kod švercerke duvana za borce jer nije znao koliko će akcija trajati. Lupao je kundakom od pištolja dok mu pregojena stara švercerka nije otvorila gvozdena vrata.

Major Papić je jeo iz vojničke činije sedeći na stepeništu. Poslednji kuvani obrok – vojnički pasulj.

Krenuli su.

Da bi stigli do Mačka, trebalo je preći rečicu Stupanicu i zauzeti dva muslimanska sela.

Stupanica, ljeti rečica, u proleće se pretvorila u nabujalu reku koja je nosila klade, valjala kamenje.

Kao ispomoć selima bile su poslate "Ševe“, muslimanska specijala.

Stigli su po mraku i pljusku do reke.

A onda je Saša Rus u zube uzeo sajlu i skočio u maticu.

Voda ga je iznela deset metara niže.

Vratio se i zavezao sajlu za debelu vrbu.

Držeći se za sajlu, jedan po jedan prelazili su četnici.

"Ševe“ su zatekli nespremne. Nisu očekivali napad preko Stupanice.

"Alija, Alija, jebat svoja mat!“, viknuo je Aleksandar Škrabov Saša Rus i počeo da puca po bunovnim sarajevskim specijalcima.

Selima su našli skrivenog iza kamenja. Videli su mu samo visoko podignute ruke.

Drhtao je.

"Pre nego što me zakoljete samo da znate da sam tebe“, rekne pokazujući na Slavka, "neki dan mogao da ubijem. Kucao si kundakom pištolja u gvozdena vrata.“

"Pa što me nisi ubio?“

"Nisam hteo da otkrivam položaj.“

"A i tebe sam mogao da ubijem“, i pokaza na majora Papića, "ali mi je bilo žao, toliko si slatko jeo pasulj.“

"Ti znaš da za snajperiste nema suđenja.“

"Znam!“

"Mi ne koljemo. Slobodan si. Ostavi pušku i municiju. Ti mene nisi hteo da ubiješ, neću ni ja tebe!“

"A Rusi?“

"Rusi maljčike streljat, njet!“

Selim je nestao u noći.

Kad su ujutru četnici i Rusi ušli u sela, nisu zatekli nikog.

Selim ih je sve izbudio pričajući im da su Rusi i četnici preplivali nadošlu Stupanicu. Da su svi sem njega mrtvi.

Sutradan je Paljanska televizija objavila da su srpske snage zauzele kotu Mačak i oslobodile sela. Rusi i četnici nisu pomenuti.