Nebojša Petković: "Srpski horor svoje korene vuče iz tradicije"

Ni Srbija ne oskudeva u piscima iz žanra epske fantastike i horora, a Nebojša Petković je jedan od njih. Trilogijom “Poslednji grad“ Petković je stekao ugled kod poštovalaca fantastike i horora, a taj status učvršćuje i novim romanom “S one strane“.

O svom novom književnom delu, horor žanru kod nas i u svetu, i o tome može li veštačka inteligencija da nadvisi svaku do sada izmaštanu fantastiku u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori književnik Nebojša Petković.

Kako biste predstavili svoj novi roman “S one strane“?

“Roman ’S one strane’ pripada horor žanru ili kako se to nekada govorilo žanru ’strave i užasa’. U suštini, ne radi se o jedinstvenoj celini, već fragmentiranoj na tri novele koje su međusobno povezane likovima i događajima, od kojih se priče dve odvijaju paralelno, a jedna im prethodi. Njihov redosled u knjizi ne prati pravu vremensku hronologiju, već je ona iz određenih razloga ’pretumbana’, što po njenom autoru stvara bolju dinamiku i interesantniji sled razotkrivanja celokupne slike i konačnog osećaja koherentnosti. Prva novela govori o piscu horor romana koji počinje da doživljava ono o čemu piše. Druga o mladom paru koji se useljava u kuću punu jezive istorije, a treća o bivšem policajcu, sada privatnom detektivu, koji uzima slučaj nestale devojke, za koju postoji sumnja da ju je otela sekta.“

Koliko se “S one strane“ razlikuje od Vaših prethodnih romana “Čudnovati događaji“ i “Čuvar grada“?

“Kao što sam već u prethodnom odgovoru spomenuo, reč je o žanru horora, što ’S one strane’ čini izuzetkom, mada samo donekle. U prethodnim romanima koje ste spomenuli, pa i svojoj prvoj trilogiji ’Poslednji grad’, horor se provlači kroz narativ u tragovima, iako se nijedan od njih ne bi mogao definisati kao dotičan žanr. S obzirom na to da su sva prethodna dela u neku ruku bila multižanrovska (u njima ima misterije, epskih i istorijskih elemenata, noara, palpa, fantazije…), a na pitanje o preciznom definisanju ja najradije odgovaram da je sve to fantastika, i da je stroga kategorizacija više potreba marketinga izdavača (onih koji od prodaje knjiga zaista žive), nego pisaca, ovaj pokušaj fokusiranja samo na horor zaista predstavlja određenu razliku. Sa druge strane, verujem da čitaoci koji su imali prilike da se sretnu sa mojim prethodnim romanima, mogu da prepoznaju određene stilske sličnosti i pečat autorstva i u ovom romanu, bez obzira na njegovu žanrovsku konkretnost.“

Da li je “S one strane“ srpski “Tvin Piks“ kao što se na nekim društvenim mrežama mogu pročitati komentari?

“Moram priznati da se nisam sreo sa tim poređenjem. Istinu govoreći, nisam ljubitelj poređenja domaćih stvaralačkih pregnuća sa određenim kultnim ostvarenjima svetske umetnosti bilo koje. Ono kad se govori: ’Ovo je srpski Tolkin!’, a ono ’Naš Stiven King!’, te ’ovo delo je domaći Gospodar prstenova’... Ponovo, tu je reč o pokušaju marketinga onih koji bi na slavi mejnstrim dela da prodaju navodnu domaću verziju tih veličina. Ali pristajući na to, autor se saglašava sa idejom da je ono što je uradio samo kopija nekog daleko ozbiljnijeg i većeg dela. Sa druge strane, određenoj dozi sujete, koje nijedan od nas koji pokušavamo da stvaramo nije lišen, ponekad imponuje poređenje sa velikim delima. Lično, bio bih suviše prepotentan kada bih svoje delo poredio sa remek-delom Dejvida Linča, ali autori poput njega nesumnjivo su ostavili trag u mojoj svesti, za koji je prirodno da se u nekom segmentu ispolji i u mom radu. U tom smislu bi se moglo govoriti o nekim elementima ’linčovštine’ u ’S one strane’.“

Marija Marić: "Nekad je najteže izboriti se sam sa sobom"

Intervju

Intervju

Scena 16.03.2023. 23:00

Marija Marić: "Nekad je najteže izboriti se sam sa sobom"

Koliko je horor žanr danas zastupljen u savremenoj srpskoj književnosti?

“Čini mi se da ga ima sve više, da je u nekoj vrsti ekspanzije. Ali za razliku od istog takvog talasa želje za pisanjem epske fantastike, rekao bih, da su dela novijeg srpskog horora daleko kvalitetnija. Možda je to zbog toga što kod nas postoje etablirani pisci horora, koji su stvarali već godinama unazad, možda stoga što je horor sadržaj prisutan što kroz film, što književnost, a posebno u predačkoj tradiciji folklora (mislim da se ogromna većina ljudi seća priča svojih baba i deda, seoskih legendi koje su vazda bile protkane stravom) duboko prisutan kod nas (moja generacija je osamdesetih odrastala na bioskopskim i televizijskim horor klasicima). Dakle, crpi se iz savremenog, ali i tradicionalnog iskustva i mislim da, bez obzira na to što horor književnih dela još nema dovoljno, ono što postoji stvara kvalitetno jezgro za buduće proširenje.“

Ko su bili Vaši uzori u našoj, a ko u svetskoj literaturi?

“Mogu da pomenem pisce koje volim da čitam i pretpostavljam da je njihovo stvaralaštvo uticalo na moje, ali kao što sam već govorio, svi se mi trudimo da u svom radu budemo autentični i da se on, naš rad, ne definiše kroz podražavanje uzora. Za mene je onaj koga uvek čitam i kome se najradije vraćam, bez obzira u kom žanru pripoveda svoje priče, bio i ostao srpski pisac Goran Skrobonja, koga danas imam sreću i da poznajem, pa sam često privilegovan dodatnim informacijama o njegovom stvaralaštvu, inspiracijama i budućim projektima. Kad smo kod čistokrvnog horora, ne bih mogao da zaobiđem doktora žanra Dejana Ognjanovića, koji je najzaslužniji za istrajnu promociju strave i užasa kod nas i čiji narativ, čak i kada se sa njegovim premisama ne slažem, uvek čitam. Posebno u pričama koje su bez premca u domenu strave. Na polju folklornog horora tu je i mladi pisac Mladen Milosavljević, čiji jezik i osećaj za atmosferu, koja vas vraća u detinjstvo i već pomenute ’skaske kraj vatre’, kao da dolazi iz onog doba o kome piše. Autor kingovskog osećaja za priču svakako je Ivan Nešić, za koga mogu da kažem da mi je žao što nema mnogo više dela u kojima bih uživao, a njegovu najbolju horor zbirku danas je gotovo nemoguće naći. Mogao bih da navedem još mnogo mojih kolega poput Aleksandra Tešića, Mladena Jakovljevića, Radmila Anđelkovića… ali sam se ovde fokusirao na one koji su stvarali isključivo ili najviše u domenu horor žanra. Što se stranih autora tiče, Stiven King je nezaobilazan stepenik u upoznavanju sa žanrom, iako bi mu se, u odnosu na popularnost koju ima, štošta moglo zameriti. No, ipak ostaje neprikosnoven u studiji karaktera. Edgar Alan Po i Lafkraft, svako na svoj način, pisci su kojima se neprestano divimo. Klajv Barker, narator jednostavnog, prijemčivog i pitkog stila, ali groteskne imaginacije; Adam Nevil, meni veoma drag noviji autor strave, i naravno Ligoti, koga bi bilo nepravedno ne pomenuti, mada sam ja lično najmanje njegov konzument.“

Koliko je “zombi manija“ u svetu poslednjih godina pomogla hororu kao žanru i da li mu je zapravo pomogla ili odmogla?

“Pretpostavljam da je proširila krug poštovalaca žanra, uključivši u onaj osnovni i ’ekskluzivni’ i drugi – površniji. Kao i u slučaju epske fantastike, po ekranizaciji velikih dela poput Tolkinovog ’Gospodara prstenova’, a nakon toga Martinove sage ’Pesma leda i vatre’, zanimanje za žanr je eksplodiralo. Doduše, zombi filmovi su oduvek bili popularni, od Romera naovamo, ali kao što rekoh, samo za tvrdokorne fanove. Pretpostavljam da je revoluciju izazvala serija ’Walking Dead’, filmovi poput ’28 sati/dana… kasnije’, rimejka ’Dawn od the dead’, ali i meni vrlo dragih komičnih filmova ’Zombilend 1 i 2’. U prilog tezi da je horor postao popularniji govori i ovogodišnje nagrađeni horor u Kanu, blokbaster sa jednom zvezdom poput Demi Mur, film ’Supstanca’, koji je izraziti predstavnik takozvanog telesnog horora, a ne tek psihološkog, kakav je do sada imao prolaz na ovako prestižnim mejnstrim festivalima.“

Kakva je situacija za mlade pisce u Srbiji? Danas je utisak da je nikada više pisaca, a nikada manje čitalaca?

“Kao i u svakom drugom domenu savremenog doba, hiperprodukcija je sistemska konstanta. Ovo je vreme koje je Endi Vorhol na početku svega ’prorokovao’ kao onih ’pet minuta’ za svakog da se izrazi. Nove tehnologije urušile su hijerarhijsku šemu i omogućile zaista svakom na ovom svetu da pokuša da stvara. Naravno, mogućnost za tako nešto i spuštanje umetnosti do svakog pojedinca samo po sebi ne može biti loše, ali kakve to rezultate daje, svi možemo da sudimo. No, ne pripadam onima koji će ’naricati’ zbog toga, prosto zato što bi bilo krajnje licemerno ne priznati da ste deo toga, koliko god bili uspešni ili neuspešni. Poznavao sam jednog novinara koji je na početku karijere slovio za izuzetni literarni talenat i predviđana mu je karijera književnika. I zaista, njegovi tekstovi bili su poetičniji i literarniji od mnogih knjiga. Ipak, on sam za sebe jednom je rekao da se nije usuđivao da krene tim putem, osećajući se nedostojnim da se ikada nazove piscem. Mada i sam nerado koristim tu ’titulu’, činjenica da pišem govori o tome da se osećaj nedostojnosti i neke vrste sakralizacije te umetnosti izgubio. I šta je zaista rezultat? Pa, upravo to što kažete, i to čak ne ironično – da ima više pisaca nego čitalaca. U takvom svetu velika je stvar izboriti se da steknete čitaoce i poštovanje svojim radom.“

Aleksandar Tešić: "Ne gode mi poređenja sa Tolkinom"

Intervju

Intervju

Scena 14.11.2024. 20:20

Aleksandar Tešić: "Ne gode mi poređenja sa Tolkinom"

Da li biste voleli da neki od Vaših romana vidite pretočen u film ili TV seriju?

“Reklo bi se da na to pitanje svaki autor može da da rutinski odgovor – DA. Ali jednom sam pričao sa prijateljem koji je veliki ljubitelj fantastike, mita i poštovalac Tolkina. Toliki da mu je čak i opštepriznato filmsko delo Pitera Džeksona mrsko. Zašto? Pa, prosto zato što unekoliko odstupa od literarnog predloška, ali i više od toga, jer je to ipak film, fokusira se na spektakl, a ne na poetiku Tolkinovog mita. Jednom rečju film i književnost su različiti mediji i kao takvi neminovno ne prenose iste poruke ili barem film, makar i najbolji, ne može do tančina da prenese atmosferu i doživljaj knjige. Kompromisi su neminovni, a u tom slučaju svaki autor je suočen sa time da, ukoliko želi svoje delo na velikom platnu, mora da ih pravi; da time na neki način sakati svoju zamisao. Posle tog razgovora i njegovog uvida, često sam razmišljao o tome i sopstvenoj granici pravljenja tih kompromisa. Da, ne bih to želeo po svaku cenu, definitivno. Uzmimo pritom da je domaćem autoru pristup vrhunskoj filmskoj produkciji, kakva je za dela fantastike neophodna, nemoguć, i zaista je veliko pitanje da li bih pristao na bilo kakvu ekranizaciju. U tom smislu, treba se setiti koliko je loših ekranizacija samo doživelo Kingovo stvaralaštvo.“

Kako vidite razvoj veštačke inteligencije kada je književnost u pitanju?

“Pripadam onima koji sa velikim podozrenjem gledaju na taj fenomen. Nesumnjivo je da ćemo biti deo sveta u kome veštačka inteligencija igra ogromnu ulogu i da to, bez obzira na sve negativne posledice, nećemo izbeći. Naravno, ona nudi i niz prednosti i ubrzavanja procesa stvaranja, ali je pitanje koja je to granica koju čovek mora da povuče između nje i sebe, jer ne radi se ovde samo o pukoj tehnološkoj inovaciji, već stvaranju jednog novog entiteta, jednog mesta postojanja koje prestaje da bude čista alatka i postaje saučesnik. Mi dobro znamo u kakvom svetu živimo i kakvi smo te pitanje upotrebe ili zloupotrebe, bojim se, ne bi trebalo ni postavljati.“

U kojem biste žanru još voleli da se okušate u narednom periodu?

“Do sada sam stvarao u svim podžanrovima fantastike, čak ih često i ne odvajajući, kao što sam prethodno napomenuo. Ljubav ka priči kao osnovnom motivu svog stvaralaštva uvek me je vodila na polje onostranog, začudnog, nadnaravnog jer su te priče, slagao se neko sa tim ili ne, najinteresantnije. Kroz fantastiku uvek možete da dotaknete stvarnost, da je interpretirate kroz fantastične motive, da je parafrazirate kroz nadrealno. I u tome je njena posebna draž. Verujem da će se i u budućnosti moj rad kretati tim putem. Ipak, voleo bih da se okušam i u književnosti takozvanog glavnog toka, lišenog svake ’realnosti’, s one strane… Nešto tako sam i započeo pre oko godinu dana, ali će se, možda stoga što prema tome osećam veću predostrožnost i poduhvat smatram kompleksnijim, a verovatnije zato što me u međuvremenu uvek više inspirišu priče fantastike, na realizaciju još pričekati.“