Urbane legende

Nova priča Nebojše Jevrića: "Babasera"

Ovo je priča o Santa Sofiji, čuvenoj vecejki iz Savamale. Zašto baš o njoj? Sofija je bila kraljica svih babasera! Mamasera.

Sofija je nekad bila kamenjarka u Picinom parku. Šetkala se u bundici i miniću celu jesen, zimu i proleće. Danju spavala, a noću lovila mušterije na štajgi. Sve dok je ne stignu godine.

Niko ne zna koliko ima godina. Kad se osmehne, pojave se jamice na obrazima. A osmehuje se često, pokazujući ponosno zlatne navlake na sekutićima. Ostali zubi blistavi, izbeljeni sodom bikarbonom. Kao i svi Cigani kad dođu do para, i ona se pregojila.

Uvek u belom mantilu sa zakopčanim dugmetom preko stomaka. Nije nigde otišla sa štajge: ostala je tu, a da se nikad nije popela do Terazija. Zašto da se penje kad svi na kraju kod nje dođu!

Dragan Lubarda nacrtao je njen portret koji se našao među hiljadu, na čuvenoj njegovoj izložbi.

Grobarov ju je prosio, ali ga je odbila.

Flaš Gordan i prvoborci iz šezdeset osme osnovali su Odbor za zaštitu njenog imena i dela.

Još ima živih koji se sećaju Sofije iz mladosti i sa setom prisećaju kakva je to riba bila.

Nikad nije imala makroa. Uvek solerka. Uvek sama na štajgi.

Bilo je tu poznatih poslastičara, raznih zanatlija. Zaludu su kerovi tarabaši, milicajci pozornici, oko nje obigravali; Sofija im ni za pare nije davala.

Volela je da priča viceve o Titu. Kad god bih kod nje došao, ona je imala neki novi.

Jedino me je ona tih godina volela.

Jedino ko je imao fajde od fajronta bila je Santa Sofija. Uvek smo kod nje u to vreme, pred fajront, kupovali cigarete. Istina, duplo skuplje.

Jedino se kod nje mogao kupiti čokanj rakije da se uradiš do kraja. Uvek je kod nje bilo bombonica, fićeva, čokanja za poneti.

Od prodavnica radio je samo Dragstor u Nušićevoj, oko kojeg su se stalno šunjali kerovi tarabaši koji su nas sve poznavali. "Jevriću, daj ličnu kartu!“, rekao bi Dragan Žuti, milicioner koji je sve poznavao i kojeg su svi poznavali.

Dokotrljao sam se ubijen do kenjare Santa Sofije.

Uzela me je za ruku i odvukla do ostave za metle koja je uvek mirisala na "pokošeno seno“, osveživač vazduha. Tu je držala dušek na naduvavanje i mali tranzistor.

Vazda je bilo onih kojima je dva sata treznilišta bilo potrebno.

Santa Sofija navukla je zavesu i upalila svetiljku obavijenu crvenom hartijom.

"Oćeš li čaja, sine?“

"Oću rakije, rakije oću, baba...“

"Lezi, odmori, pa kad ustaneš.“

Tu, u Sofijinu štenaru dovodile su štajgerice belokapiće i golobrade vojnike na kres.

Miris pokošenog sena mešao se sa mirisom užeglog muškog semena.

Spremište ispod stepeništa je polako plutalo po morskim talasima.

Ovde nisu svraćali komesari, ovde nije bilo komsomolaca.

Nisam imao pljuge, nisam imao gajbu, nisam imao ništa.

Samo me Sofija volela.

Sofija – kraljica svih babasera.

Ona je prva uvela pretplatne karte za upotrebu klonje. I poslednja.

"Sofija, daj mi vinjak, umreću“, cvileo sam, pokušavao da je dozovem. Ali i njene zalihe vinjaka su bile pri kraju.

Zavesa se razmakla i Sofija se pojavila sa čašicom od nula tri u ruci.

"Sine, šta ti je, sine!“

"Venitus mutatis, dobra moja Sofija“, odgovorio sam i pokušao da je zagrlim. Pokidao sam joj jedno jedino dugme mantila koji je jedva uspevala da zakopča.

Popio sam vinjak i utrčao u kenjaru.

Rigao sam, klečeći naslonjen na klozetsku šolju. Povraćao sam zelenu, ljigavu, pihtijastu, smrdljivu masu.

"Šta je to Venitus mutatis?“, pitao sam doktora.

"To je jutarnje povraćanje alkoholičara“, rekao mi je doktor koji je u međuvremenu umro i nikog nije bilo da mi kaže da sam mrtav.

Riganje mi je prijalo.

Ispod dušeka sam izvukao na šapirografu umnožen primerak Ćosićeve pristupne besede SANU, govor sa Kongresa iz ’66. koji sam kod Sofije štekovao, Alijinu Deklaraciju, pesme Gojka Đoga koji je robijao u Padinskoj skeli i izašao osvežen u kafanu.

Moje mušterije bile su studenti filozofije, sociologije, ibeovci i ostali antidržavni elementi.

Zaludu su pokušavali da me provale. Jedino me je Sofija mogla provaliti, ali ona nije znala da čita. A nikome nije palo na pamet da je pita.

Uvaljao sam pijanim pesnicima Đogove pesme i ogrebao se od dve studentkinje sa Filozofskog za bon za menzu u zamenu za Ćosićevu pristupnu besedu. Bio sam opet dobro i spreman da krenem u nove akcije. Polako je padao mrak, a ja sam imao još antidinastičkih spisa u šteku na kojima je pisalo "Skripta iz sociologije morala“.

Do mraka sam prodao dobrim pilcima iz ZOIL "Dunav“ još dva primerka Đogovih pesama; pranje kose i šišanje platim pristupnom besedom: noć je mogla da počne!

Urbane legende: Na mom vratu, jednog jutra je osvanula tetovaža "Ovde iseci"