Nova priča Nebojše Jevrića: Milica

Otac i majka su joj bili bogati bežanijski seljaci. Imali su dvoje dece. Marka i nju ‒ Milicu. Pobožni ljudi. Svake nedelje su išli u Crkvu Sv. Đorđa. Postove postili. Slavu slavili. Na crveno slovo nisu radili. Sin se školovao, ćerka lepotica nije. Udaće se ‒ šta će joj škola.

Udala se rano. Za Đorđija iz Kupinova. I Đorđije je bio iz domaćinske kuće. Nadaleko čuvene familije. Njegov otac dobio je prvo dve kćeri i na kraju sina jedinka ‒ Đorđija.

Pričalo se mesecima o svadbi na kojoj su tri ciganske bande svirale. I svekrvi se dopadala snaha. A kome ne bi. Cela Bežanija je bila u nju zaljubljena.

Đorđijev otac je školovao ćerke, sina Đorđija ne. Đorđija je završio samo osam razreda škole. Šta će mu škola pored takvog imanja koje je morao neko da nasledi.

Milica i Đorđiје su se voleli. Bio je to brak iz ljubavi. Na početku sve je bilo u redu. Vreme je prolazilo, a Milica nikako da zatrudni. Prvo je počela da gunđa majka, a onda i otac. Pridružile su se i sestre. Zar da Đorđije ostane bez naslednika. Čemu imanje.

„Šta će ti jalovica?“, govorile su.

Tražili su da je otera i da dovede drugu. One će ga oženiti. Onom koja će mu porod podariti.

Đorđije je voleo Milicu. Za drugu nije hteo da čuje. Obilazili su manastire, lekare, gatare, banje za nerotkinje, tri tise u dvorištu zasadili, ništa. Do Hilandara i loze Svetog Simeona stigli.

Ali Milica nikako da zatrudni.

Umru jedno za drugim Miličini otac i majka.

Kad je bila ostavinska rasprava, kaže muž Đorđije Milici: „Odrekni se svega u bratovu korist. Dece nemamo, a zemlje i stoke i prekoviše.“

Tako Milica i uradi.

Uskoro joj umre svekar. Svekrva padne na postelju. Četiri godine joj je Milica pelene menjala dok dušu ispustila nije. Otvore testament.

Čitavo imanje su ostavili ćerkama pravnicama koje su se odavno u Beograd preselile. Koje su tek pođekad majku nepokretnu obilazile.

Pored dva imanja ostaše Đorđije i Milica bez ičega.

Đorđije treće noći ode u štalu i obesi se.

Zaove, njegove sestre, uzmu advokate i Milicu uz neku bednu nadoknadu izbace iz kuće.

Milica, kud bi drugo, pođe ka bratu, inženjeru. Veliku kuću brat sazidao. Bežanija polako postaje grad, a on hektare na Ledinama ima. Do neba skočila cena placevima.

„Da mi daš da na dnu dvorišta napravim jednu sobu i kuhinju, kupatilo za sebe.“

„Razmisliću“, kaže brat, a nju preseče. „Dođi za nedelju dana.“

Dođe.

„Razmislio sam, ne mogu da ti dam. Da si valjala šta, ne bi te iz kuće oterali.“

Kud se obestrvila niko nije znao. Bez ikog u svetu.

Viđali su je samo o zadušnicama u crkvi.

U međuvremenu se razboli brat. Od raka pluća. Svaki dan od familije jedno ište.

Da mu sestru pronađu. Da je za oprost zamoli. Inače ne može dušu da ispusti.

Razgovor između sestre i brata trajao je kratko.

„Opraštaš li mi, Milice?“

„Opraštam.“

Posle nedelju dana je dušu ispustio.

Milica je svake nedelje išla u crkvu i plakala. Čistila stanove.

Otac Bogdan se seti nepokretne Vjere koju je kući pričešćivao.

On je znao čitavu priču. Znao je i da je Milica nepokretnu svekrvu četiri godine negovala.

Vjeri sin u Nemačkoj. Ona sama. U dom neće. I primi je u kuću Vjera. Negovala je Milica kao rod rođeni.

Ništa im nije falilo. Ni od tice mleko. Slao sin iz Nemačke, vršnjak Miličin.

Vjera je umrla, ali se iz Nemačke vratio njen sin.

Nije Milici dao nikud da ode. Ona je bila držeća žena. Nerotkinja. Rad joj je zdravlje sačuvao. Vetrovi lepotu. On devizni penzioner, neženja.

Venčao ih je otac Bogdan u Hramu Sv. Đorđa na Bežaniji.