Instant klasik

Da li je "Jedna bitka za drugom" najbolji film decenije?

Pol Tomas Anderson napustio je filmsku školu nakon samo dva dana. Ne zbog nedostatka talenta, već zato što je smatrao da formalno obrazovanje sputava njegovu kreativnost i ograničava njegovu slobodu da eksperimentiše.

Ispostaviće se da će ovaj čin neposlušnosti odrediti ton cele njegove karijere, koja je donedavno bila obeležena ostvarenjima poput "Boogie Nights“ i "Magnolia“… Sve dok se nije pojavio film "One Battle After Another“.

"Remek-delo“, "Najbolji film u poslednjih deset godina“ – samo su neki od komentara koji prate Andersonov najnoviji film. Neutoljiva žeđ za vanserijskim filmom koja vlada među filmofilima poslednjih godina, zajedno sa zavodljivom glumačkom postavom, bila je više nego dovoljan povod da se podsetimo magije velikog platna.

"One Battle After Another“ je hrabra kombinacija umetničke ambicije, društvene kritike i ljudske priče smeštena u 162 minuta, koja nećete osetiti jer ćete pred sobom imati delo koje će iz minuta u minut potvrđivati da je vrhunac zrelosti jednog vanserijskog talenta.

Baš kao što je nekada izbegavao nametnuta pravila školstva, Anderson je odbio da svoj novi film ukalupi u jedan žanr i da se bavi jednom temom. Naprotiv, publici nudi kreativni haos u kojem svaka sekvenca zapravo zauzima svoje pravo mesto.

Eksperimentišući formom i tehnikom, "One Battle After Another“ postavlja ogledalo ispred savremenog društva, kritikujući selektivno pamćenje i kontrolu informacija… Propituje klasnu moć, bavi se rasizmom i sve začinjava temom roditeljstva i sukobljava generacije. U prvom planu je revolucija u modernom svetu i ljudi koji su bili ili ostali njen deo. To je poznata priča koja počinje poletno, ambiciozno i nezaustavljivo, a završava se razočaranjem sa čašom poroka na kauču.

Glavna lica te revolucije u filmu su Geto Pit (Leonardo Dikaprio) i Perfidija Beverli Hils (Tejana Tejlor) koji su u mladosti bili članovi grupe French 75. Ova grupa revolucionara je svojim akcijama, koje su bile usmerene ka rušenju fašističke vlade, uzdrmala SAD. Naravno, stvari u jednom trenutku prestanu da teku po planu pa su revolucionari primorani da se rastanu, sve dok ih jedan događaj 16 godina kasnije ponovo ne okupi.

Ali, ovaj film nećete otići da gledate zbog kratkog sinopsisa i najbolje bi bilo kada biste o njemu znali što manje, već samo verovali preporuci, odnosno na reč da se u bioskopima pojavio odličan film.

Najveća snaga filma verovatno leži u tome što svakom gledaocu ostavlja svoj, jedinstveni utisak – snažan, ali različit.

Za neke će to biti otvorena kritika savremene Amerike, obojena apsurdom i satirom. Anderson ogoljuje rasnu hijerarhiju, pretvarajući, u jednom trenutku, svoje ostvarenje u politički film. "One Battle After Another“ posebno dobija na težini kada se posmatra kroz prizmu aktuelnih problema, kao što je imigraciona politika. Da je Anderson na ovom polju pogodio pravo u metu, dokazuju komentari konzervativaca koji ovih dana mogu da se pročitaju u američkoj štampi. A oni su razni… Dok je za jednu stranu ovaj film ekstremni prikaz levičarske pobune, drugi Adersonu zameraju što nije bio hrabriji i što u svojoj kritici nije išao do kraja, već je satirom i karikaturalnim likovima otupeo oštricu. Da li je Anderson u ovom filmu dovoljno hrabar ili je samo zagrebao suštinu aktuelnih problema, zavisi od ličnog doživljaja i očekivanja. Od toga takođe zavisi da li će humor ublažiti ozbiljnost kritike ili je, naprotiv, učiniti još složenijom.

Biće i onih koji će vam posle odgledanog filma pričati o njegovoj emotivnoj strani ‒ odnosu Boba i Vile koji, verovatno, jeste srce Andersonovog najnovijeg ostvarenja. Odnos oca i ćerke ispunjen međusobnom brigom i ljubavlju unosi ravnotežu u haos koji je ispunjen napetošću, humorom i akcijom.

Tehnički aspekt filma blista, naročito u završnoj jurnjavi kolima. Široki kadrovi i precizna kamera stvaraju osećaj brzine i haosa, dok montaža i muzika Džonija Grinvuda pojačavaju napetost.

Glumački ansambl ostvarenja "One Battle After Another“ donosi pravu eksploziju talenta, a četvorka glavnih glumaca nosi film sa lakoćom. Dikaprio, prvi put sarađujući sa Polom Tomasom Andersonom, u svoju impresivnu filmografiju dodaje još jednog svetski priznatog reditelja, potvrđujući reputaciju glumca koji bira samo kvalitetne projekte i gotovo nikada ne promašuje.

Tejana Tejlor zavodi u prvih pola sata, ali ostaje u mislima gledalaca do samog kraja. Najmlađoj i najneiskusnijoj Čejs Infiniti je ovo prvi film, što verovatno nikada nećete pomisliti. Del Toro kao Sensei Serđo Sejnt Karlos donosi karakterističan latino šarm i praktično krade svaku scenu u kojoj se pojavi. Međutim, performans o kojem ćete verovatno najviše pričati je Penov. Kakav glumac. Kakva uloga, verovatno najbolja u poslednjih nekoliko godina, ako ne i uloga karijere. To bi samo po sebi trebalo dovoljno da govori jer se radi o dvostrukom oskarovcu. Šon Pen kao karikaturalni, ali zastrašujući pukovnik Lokdžo stvara jednog od najupečatljivijih negativaca poslednjih godina.

Rane pozitivne kritike samo potvrđuju ono što su neki već proglasili – "One Battle After Another“ je remek-delo i možda najbolji film u poslednjih deset godina. Da li je zaista najbolji film poslednje decenije, to je pitanje ukusa, ali nema sumnje da će se ubrzo pretvoriti u instant klasik, film koji vraća publiku u bioskope i koji će se dugo pamtiti po svojoj ideji, glumačkoj postavi i tehničkoj virtuoznosti.

Anderson, večiti kandidat za Oskara, možda je napokon zaslužio da ga osvoji. Jer u ovom filmu, pored briljantne glumačke postave, upravo on sija kao prava prva zvezda.

Snimao je filmove da bi otkrio zašto ljudi ne mogu da budu srećni