Penzioneri iz Upside Down-a

Lako je od nje napraviti karikaturu: bake koje psuju, deke koje beže od čudovišta u golf-kolicima, nekoliko fora o tabletama, nekoliko scena u domu zdravlja i obavezni trenutak u kojem neko kaže da „još nije za otpis“.

Srećom, The Boroughs ipak ima više ambicije od toga.

Nova „Netfliksova“ serija, iza koje kao izvršni producenti stoje Met i Ros Dafer, ljudi koji su od Stranger Things-a napravili jednu od najvećih televizijskih pojava prethodne decenije, kreće od poznate formule. Imamo naizgled savršeno mesto, zajednicu koja deluje previše mirno da bi bila normalna, grupu autsajdera koju niko ne shvata ozbiljno i tajnu koja se krije ispod uredno pokošenih travnjaka. Samo što se ovoga puta ne vozimo biciklima kroz Hawkins, nego ulazimo u luksuzno penzionersko naselje u pustinji Novog Meksika.

I tu se krije najbolji trik serije. The Boroughs ne menja samo godine glavnih junaka. Menja i samu prirodu straha.

Deca u Stranger Things-a bežala su od monstruma, tajnih laboratorija i odraslih koji ne razumeju šta se dešava. Junaci The Boroughs-a beže od nečeg mnogo podmuklijeg: od osećaja da ih je svet već smestio u poslednje poglavlje. Njima ne treba niko da objasni da vreme prolazi. Oni to znaju bolje od svih. Zato je natprirodna pretnja koja im krade upravo vreme istovremeno i žanrovski mamac i veoma jednostavna, gotovo surova metafora.

U središtu priče je grupa stanara koja počinje da shvata da njihovo idilično naselje nije samo mesto za mirnu starost, nego prostor u kojem se dešava nešto mnogo mračnije. Tu su Alfred Molina, Džina Dejvis, Alfri Vudard, Klark Piters, Denis O’Her i Bil Pulman ‒ glumačka postava koja sama po sebi zvuči kao da je „Netfliks“ konačno otvorio fioku sa ljudima koje je Holivud prečesto koristio kao sporedne mudrace, roditelje, bivše heroje ili glasove razuma.

Ovde oni nisu dekor. Oni nose seriju.

To je i najlepši deo The Boroughs-a. Kada kamera ostane na njihovim licima, serija dobija nešto što mnoge mlade, brze, algoritamski uglancane produkcije nemaju ‒ težinu proživljenog života. Alfred Molina ne mora da glumi čoveka koji je video mnogo toga; to mu stoji u pogledu. Džina Dejvis ne mora da dokazuje da još ima filmsku harizmu; dovoljno je da uđe u kadar. Alfri Vudard i Klark Piters unose onu vrstu dostojanstva zbog koje i najluđa SF premisa počinje da deluje emocionalno utemeljeno.

Zato je važno što serija svoje junake ne tretira kao štos. Naravno, ima humora. Mora ga biti. Čitava ideja „penzionerske Scooby-Doo ekipe protiv nečeg iz tame“ traži određenu dozu razigranosti. Ali humor ne dolazi iz podsmeha starosti, već iz tvrdoglavosti ljudi koji više nemaju živaca da se prave fini. Oni su već preživeli brakove, razvode, bolesti, decu, karijere, promašaje, gubitke i porodične ručkove na kojima se ćuti o najvažnijim stvarima. Šta je onda još jedno čudovište iz podzemlja?

U tom smislu, The Boroughs je možda najzanimljiviji kada ga ne gledamo kao naslednika Stranger Things-a, već kao njegovu obrnutu sliku. Hawkins je bio priča o deci koja prerano ulaze u užas odraslog sveta. The Boroughs je priča o ljudima koje je odrasli svet već otpisao pa oni moraju ponovo da nauče da budu hrabri, radoznali i neposlušni. To je serija o drugoj mladosti, ali bez lažnog šećera. Nema tu poruke da su godine samo broj. Godine nisu samo broj. One bole, usporavaju, odnose ljude i menjaju telo. Ali serija kaže nešto lepše: čak i tada čovek može da bude glavni junak.

Naravno, ne beži The Boroughs od svojih dugova. Dafer DNK je svuda: čudna zajednica, misterija koja se širi iz epizode u epizodu, nostalgija, grupa koja se formira oko opasnosti, kombinacija humora i horora. Ponekad se oseća i previše poznato. Kao da „Netfliks“ i dalje pokušava da pronađe sledeći Hawkins pre nego što se prethodni sasvim ugasi. To je ona sitna sumnja koja prati celu seriju: da li gledamo originalnu priču ili vrlo pametan pokušaj da se stara formula presvuče u novo odelo?

Ali baš to „novo odelo“ pravi razliku. Jer starost, u ovoj seriji, nije kostim. Ona je tema. Kada čudovište krade vreme, to ne zvuči kao apstraktna opasnost. To je nešto što svaki junak već oseća u kostima. Za tinejdžera, izgubljena godina je drama. Za čoveka u sedamdesetim, izgubljena godina može biti čitav preostali svet. Tu serija pronalazi svoju nežnost. Ne u velikim govorima, nego u malim gestovima: prijateljstvu koje se rađa kasno, ljubavi koja nije završila samo zato što je mladost prošla, potrebi da te neko vidi kao osobu, a ne kao „starijeg gospodina“ ili „gospođu iz naselja“.

Zbog toga The Boroughs može da bude više od još jedne „Netfliksove“ atrakcije za vikend bindžovanje. Može da bude tekst o tome kako televizija konačno, makar na trenutak, vraća avanturu generaciji koju najčešće gura u pozadinu. Holivud voli mlada lica, mlada tela, mlade traume i mlade fan-baze. Stariji glumci obično dobiju ulogu autoriteta, pokojnog supružnika u flešbeku ili simpatičnog mentora koji mora da umre da bi mladi junak nastavio dalje. Ovde je stvar drugačija: mladi mogu da sačekaju. Svet spasavaju oni koji znaju koliko je svet već puta propao, pa se ipak nastavilo.

Možda zato serija ima taj čudan, privlačan ton: istovremeno je zabavna i melanholična. U jednom trenutku deluje kao Spilbergov izgubljeni projekat iz osamdesetih koji je neko zaboravio u fioci, a u drugom kao priča o ljudima koji se pitaju šta znači živeti kada svi oko tebe govore samo o miru, nezi i bezbednosti. Jer bezbednost, u The Boroughs-u, nije blagoslov. Ona je kavez sa lepim bazenom.

I tu dolazimo do najjače rečenice koju serija, zapravo, stalno ponavlja: najopasnije mesto nije ono u kojem postoji čudovište, nego ono u kojem su svi ubeđeni da se više ništa važno ne može dogoditi.

The Boroughs nije savršena serija. Ponekad je previše svesna svoje formule, ponekad žuri da nas podseti ko stoji iza nje, ponekad bi joj prijalo manje „Netfliksovog“ algoritma, a više prljavštine stvarnog života. Ali kada pogodi ton, pogodi ga iznenađujuće dobro. Tada to više nije „Stranger Things sa penzionerima“, nego priča o ljudima koji odbijaju da budu fusnota sopstvenog života.

A to je, za jednu monster-seriju, sasvim pristojno čudovište za pobediti.