Pisac koji nije voleo svoje knjige

Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.

Ujutru, baš na trideseti Jozefov rođendan, na njegov poziv zvonom, umesto kuvarice Ane, u sobu uđe nepoznat čovek u crnom.

- Ko ste vi? - iznenađen upita K.

- Vi ste zvonili?

- Ana treba da mi donese doručak - reče K.

Iz susedne sobe začu se smeh. Kad mu saopšte da je uhapšen, on pomisli da je to neka neslana šala prijatelja iz banke gde je zaposlen. Međutim, ubrzo mu dadoše do znanja da je stvar ozbiljna.

Kao u snu ređaju se scene u kojima Jozef učestvuje, ali na njih ne može da utiče. Neko vas davi, a vi ste nemoćni da kriknete. U snovima, obično se u tom trenutku budite, ali naš junak je i tu bespomoćan, jer ne sanja, sve je java.

I tako počinje “Proces”. Delo Franca Kafke koje teoretičari književnosti još sa sigurnošću ne mogu da svrstaju i definišu. Delo koje možemo da razumemo ili ne razumemo, ali o poruci da krivica može lako da postane stvar presude a ne realnih događanja ne možemo da ne razmišljamo. Jednostavno, zastrašujuće je realna u svakom vremenu.

Povezane vesti - Reči koje vrede milione dolara

Magični opus vanvremenskog pisca čine tri romana: “Amerika”, “Zamak” i “Proces”, svojevrsna trilogija samoće. I svaki bi mogao naći smisao i uporište i u ovom svetu. Realistički basnopisac i proročki realist, kako su ga neki ljudi od pera definisali, svu suludost sveta pokazao je pomeranjem onog što se čini normalnim, dokazujući da i ta unakažena stvarnost u jednom času može biti naša svakodnevica. Samo je pitanje trenutka, doživljaja i pogleda na ono što se kvalifikuje kao normalnost.

Rođen je 3. jula 1883. u siromašnoj trgovačkoj porodici od oca Hermana i majke Julije, imao je tri sestre. Kao šestočlana porodica, živeli su u malom stanu praškog geta. Kafka je pohađao nemačku gimnaziju, a potom je studirao pri Nemačkom univerzitetu u Pragu. Govorio je češki i nemački jezik, a 1906. postao je doktor prava. Poreklo, godine siromaštva, učenja, čitanja, potraga za ličnim osećanjem neotuđenosti i samopoštovanja učinili su da njegovim životom i stvaralaštvom dominira  ambivalentan stav prema svetu koji je i prihvatao i odbijao. I u religiji je bio negde između, ni vernik ni ateista, u poslu, jeziku, ljubavi koje su bile telesne, ali duhovno neostvarive. Neženje je izjednačavao sa samoubicama. Osećanje straha i krivice bilo je snažno, sumnje su ga činile nesrećnim. Pisao je o razaranju pojedinca, izgubljenosti, zagušljivosti epohe, monotoniji svakodnevnog života.

Danju je radio posao od koga je živeo, noću je pisao. Ni jednim ni drugim nikada nije bio potpuno zadovoljan.

Za života je objavio dve zbirke pripovedaka – „Posmatranje“ i „Seoski lekar“ i nekoliko pojedinačnih pripovedaka: „Ložač“ (fragment), „Preobražaj“, „Presuda“, „U kažnjeničkoj koloniji“. U svom dnevniku je 1916. godine zapisao: “Posmatrana sa gledišta literature, moja je sudbina sasvim jednostavna”. Zaključak takvog stava bila je njegova želja da se sva njegova neobjavljena dela nakon njegove smrti unište. Svom izdavaču i najboljem prijatelju Maksu Brodu  iz sanatorijuma, gde se lečio od tuberkuloze, pisao je: “Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što se u mojoj zaostavštini (dakle, u ormanu za knjige, za rublje, u pisaćem stolu, kod kuće i u kancelariji, ili je bilo kuda odneseno pa ga ti zapaziš) bude našlo, od dnevnika, rukopisa, pisama tuđih i mojih, zabeležaka, neka se bez ostatka spali, isto tako i sve napisano i nacrtano što se našlo kod tebe ili drugih, zamoli u moje ime da tako postupe. Za pisma koja ti ne bi hteli predati, neka se bar obavežu da će ih sami spaliti. Tvoj Franc Kafka.”

Povezane vesti - INTERVJU TANJA KRAGUJEVIĆ: Stvarnost oko nas ne želi da čuje druge glasove

Brod mu nije ispunio želju i objavio je najveći deo onoga što je dobio, uključujući romane “Proces”, “Tvrđava” i “Amerika”. Ta dela su do tada malo poznatog Kafku posthumno učinila jednim od najčuvenijih i najuticajnijih pisaca 20. veka. A onda se dogodio jedan drugačiji proces. Izraelski Vrhovni sud lišio je 2016. godine jednu izraelsku porodicu kolekcije rukopisa Franca Kafke, presudivši da se oni premeste u Nacionalnu biblioteku. Biblioteka je potvrdila da će u njoj biti neobjavljeni Kafkini radovi i najavila da će javnost moći da ih vidi. Takvom sudskom odlukom okončana je kafkijanska sudska saga koja je trajala godinama.

Eva Hofe dobila je rukopise, između ostalih radova, od svoje majke, sekretarice Kafkinog prijatelja i biografa Maksa Broda, koji je čuvao i objavljivao Kafkine radove posle njegove smrti. Porodica je tvrdila da joj ti rukopisi s pravom pripadaju.

Povezane vesti - Od “Ljudske komedije” do ljudske agonije

Teško je zamisliti šta bi danas Kafka rekao na sve što se desilo nakon 3. juna 1924, kada je napustio svet koji i nije baš voleo. Verovatno bi na sve oćutao pomiren sa idejom da ništa oko nas i nikad neće biti ni lepo, ni skladno, ni humano. Tuberkuloza od koje je umro tek što je prevalio četrdesetu učinila je njegova razmišljanja ogorčenim omalovažavanjem svega što je moglo biti dobro, a nije. Jedino je ostala netaknuta uspomena na Milenu Jesensku, jedinu ne-Jevrejku koju je voleo. Budući da je bila trinaest godina mlađa, verovao je da je Milenino rođenje bilo njegov bar-micvah poklon. Iako je Milena na početku poznanstva bila Kafkin prevodilac na češki, njihove živote ovenčala je vrlo neobična ljubavna priča osvedočena kroz 134 pisma, koja je Franc uputio Mileni, a koja su objavljena posthumno. Kada je saznala da je umro, njene jedine reči bile su: “Bio je suviše dobar za ovaj svet”.

Na zapadnom zidu glavne dvorane Sinagoge u Pragu je stakleni sanduk koji ima oblik dve kamene ploče na kojima je Mojsije primio Deset zapovesti. Male svetiljke osvetljavaju sanduk i pale se na godišnjicu nečije smrti. Jedno svetlo 3. juna svake godine gori za Franca Kafku.