Pobuna protiv pobune

Kada je 1962. godine magazin "Town" objavio intervju sa tada nepoznatim tinejdžerom sa Stamford Hila, izvesnim Markom Feldom, kasnije poznatijim pod imenom Mark Bolan iz grupe "The T-Rex", niko iz  dobro obaveštenih londonskih časopisa i kulturnih krugova nije znao gotovo ništa o fenomenu koji se rađao pred njihovim očima.

Neprimećeni, a opisani još u knjigama Kolina Mekajnsa "Absolute Beginners" iz 1959. i Terija Tejlora "Baron" s Court, All Change" iz 1961, kamuflirani odećom sa posebnim detaljima i po krojevima, modernisti, kako su se prvobitno zvali, iznenada su postali predmet pažnje umetničkog miljea britanske prestonice zbog svoje uverljivosti, modnog stila i svakodnevnih životnih rituala, kontinentalne nonšalancije, što do tada nije viđeno.

Spojili su italijansku i francusku modu, italijanske skutere (vespe i lambrete), prve londonske kafee, moderan džez, soul i r’n’b sa ostrvskom radoznalošću i otvorenošću za prihvatanje novih stvari i njihovim daljim preoblikovanjem, tačnije dovođenjem u određeni,
ponajviše lokalno britanski kontekst.

U drugoj polovini pedesetih u srcu Londona, na ulicama oko Kovent Gardena, Sent Džejmsa, londonskog Sitija, a naročito oko Sohoa, rađao se nedefinisan nukleus mladih posvećenika koji su izražavali sumnje i otpor prema pop kulturi, muzici, načinu odevanja supkulturnih grupa - rokabili, tedi bojsi i bajkeri, poteklih s druge strane Atlantika.

Tragajući za sopstvenim identitetom, mladi, uglavnom zaposleni pripadnici srednje klase, slušali su moderan džez, ritam i bluz, soul i francuske šansone. Neki od tih prvobitnih protomodernista vozili su vespe i lambrete, odevajući se slično njihovim vršnjacima u Italiji i Francuskoj.

Njihova interesovanja bila su okrenuta prema estetici modernog, kao i prema evropskom, kontinentalnom načinu života. Bili su zaintrigirani modom i životnim stilom francuskih studenata koji su preko leta posećivali britansku prestonicu i imali svoja mesta za izlaske i zabavu, poput klubova "La Poubelle - Club Francais", "Les Enfant Terrribles" i "Le Kilt". Primećivali su da gosti sa kontinenta nose dobro skrojene sakoe od laganih i kvalitetnih materijala u kojima se prijatnije pleše uz muziku umesto tradicionalnih engleskih, italijansku obuću koja uz svedene, geometrijski krojene pantalone, savršeno pristaje uz italijanske vespe i lambrete. Latinska nonšalancija i promišljeni stil odevanja, uz naglašeno flegmatično ponašanje, uočeni su kao poželjan model za sve koji su želeli da se suprotstave kontrakulturnim grupama iz radničkih predgrađa koji su slušali rokenrol, tetovirali se i vozili motocikle, ili pak da pobegnu od rigidnog ostrvskog stila odevanja predodređenog klasno uspostavljenim društvom.

Italijanski, kao i francuski filmovi novog talasa, modni magazini iz Milana i Pariza, kao i probrana muzika tog vremena, uticali su na formiranje pomalo elitistički nastrojenih grupa i pojedinaca koji su nakon škole ili naporne radne nedelje, vikende provodili u plesnim klubovima, novootvorenim kafeima ili opsesivno kupujući odeću.

Već 1961-62. godine, paralelno sa uobličavanjem prvih modernista, pojavile su se i prve grupe takozvanih skuter bojsa koji su n lambretama i vespama krstarili londonskim ulicama ili vikendom posećivali primorska mesta Brajton, Margejt, Hejstings...

Kada je 1962. pomenuti „Town" objavio intervju i fotografije s nekolicinom mladih modernista, prvih protomodsa, stvari su postale ozbiljnije. U nastupajućim mesecima primetno interesovanje omladine za nešto novo i originalno, a što je odudaralo od uvezene američke pop kulture, dovelo je do otvaranja prvih klubova sa tada aktuelnom muzikom (soul, ritam i bluz i moderan džez), butika i radnji sa kontinentalnom i ostrvskom odećom po poslednjoj modi, dok je nonšalantno ispijanje espresa i posedovanje italijanskog skutera bilo pitanje prestiža. Mod pokret nekontrolisano je sticao svoje nove privrženike koji će uskoro osvojiti London.

Ispostavilo se kasnije da su unutar pokreta u formiranju postojali i trendseteri koji su diktirali modne trendove, zatim oni koje su zvali "the faces", naziv koji opisuje modse pre 1963. i koji su bili pasionirano okrenuti muzici i plesu. Međutim, najupečatljiviji pripadnici mod pokreta bili su "ace faces" i "high numbers", koji su bili predvodnici scene, prvi u novim plesnim pokretima, najbolje i najaktuelnije odeveni i sa posebno dekorisanim vespama i lambretama.

Odnekud su u prvi plan izašli i istinski gurui mod pokreta poput ekspresivnog Pita Midena i impulsivnog Mikija Tenera. Miden je bio
jedan od rodonačelnika pokreta i kreator mod scene tokom šezdesetih.

Bio je prvi menadžer sastava "The High Numbers", kasnije čuvene grupe "The Who". Na pitanje londonskog novinara: "Šta znači živeti mod život", Miden je odgovorio u svom stilu: "Modizam je aforizam za uredan život pod teškim okolnostima". Njemu se takođe pripisuje i krilatica "sharp, neat and cool", koja je bila suprotna od one svima dobro znane "sex, drugs and rock and roll". Ova krilatica zapravo opisuje kako mod treba da izgleda u sopstvenim očima i u očima drugih. On je, dakle, "sharp" i "neat", što je u prenesenom značenju predstavljalo način odevanja kroz tada aktuelne, svedene forme italijanske i francuske mode, zatim izgled koji je trebalo da odiše urednošću, svežinom, ali i odlučnošću u nekoj vrsti neslaganja i pobune, kako prema rokabilijima i tedi bojsima, tako i prema tradicionalnom britanskom establišmentu, koje su modsi uglavnom prezirali. "Cool" (hladan) vuče korene još iz vremena nakon Drugog svetskog rata, od originalnih američkih hipstera, ljubitelja bibap i kul džeza sa kalifornijske obale, koji su bili poznati po svom "džajv" govoru i "zut-sut" odelima, literarno dotaknuti u delima Džeka Kerueka "Na putu" i "Darma lutalice".

Krajem 1963. do proleća 1964. mod scena je dobila svoje konačne obrise, sa prvim tematskim okupljanjima u plesnim salama i
klubovima poput "The Scene", "Merquee Club", "Flamingo", "La Discothe", "Ricky Tick"... kao i pojavom prve oficijelne mod grupe "The High Numbers". Krajem 1965. "The Who" objavljuje najveći hit, pesmu „My Generation", koja je postala nezvanična himna mod pokreta. U to vreme grupe "The Action" i "The Move" takođe su bile sastavni deo britanskog mod miljea.

Uz specijalizovane prodavnice odeće u centru Londona i Brajtona, krajem 1963. prvi put su viđene vespe i lambrete dekorisane u mod stilu, sa niklovanim i hromiranim detaljima uz pregršt farova i retrovizora. Bilo je očigledno da će se novi, idejom sveži i inovativni
simboli mod scene uskoro pojaviti i u svakodnevnom životu mladih inspirišući nove i originalne trendove, od grafičkog dizajna, oblikovanja predmeta i uređivanja enterijera, sve do modnih trendova, filma, fotografije...

Do kraja 1964. mod pokret doživljava svoj vrhunac, kako po brojnosti poklonika, tako i po uticaju na socijalno, kulturno i estetsko preoblikovanje mnogih mladih Britanaca. Prema Pitu Taunsendu iz "The Who", pokret je bio veći i energičniji nego hipi pokret, barem na Ostrvu. On takođe tvrdi da su modsi izvorno i idejno bili antirokenrol nastrojeni u kontekstu onoga što je dolazilo iz Amerike i da su praktično uobličili novi vid potpuno drugačije generacijske pobune ostavljajući Elvisa Prislija i Džejmsa Dina iza sebe.

U stvari, bila je to pobuna protiv pobune, ostrvska reakcija na rokenrol, odmetništvo i autsajderstvo drugačije generacije potekle s
druge strane Atlantika.

Međutim, 1964. godina ostala je upamćena i po nekontrolisanoj upotrebi amfetamina i ostalih psihoaktivnih supstanci koje u to vreme zakonom nisu bile zabranjene i koje su pojedini pripadnici mod scene koristili kako bi mogli da na podijumima plesnih dvorana igraju doslovno do jutarnjih sati. Najviše odjeka u javnosti izazvao je sukob između modsa i rokera koji je kulminirao tokom proleća 1964. godine u Brajtonu i ostalim primorskim mestima Engleske. Ti sukobi su prikazani i u scenama filmova "Brighton Rock" (2010), a naročito u filmu "Quadrophenia" (1979), koji opisuje život mladog modsa, živopisnog Džimija D' Mod Kupera, koga je tumačio glumac Fil Danijels, a producirali članovi grupe "The Who".

Incidenti i sukobi na ulicama, između ostalog, bili su razlog što je već 1965. među visoko rangiranim modsima došlo do razdvajanja od masovnosti prigradskih "modova" iz radničke klase, kao i upadljive popularnosti pokreta, odričući se naziva mods i usvajajući nove nazive poput "stilista" i "individualista". Tokom vremena, u okviru mod scene pojavile su se i podgrupe koje su se razlikovale pre svega po socijalnom statusu i načinu odevanja.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...