Poslednja pčelarka u trci za Oskara

Poslednja pčelarka u trci za Oskara

Foto: IMBD


“Nezaboravna studija karaktera i istovremeno intimni portret jedne izumiruće tradicije”, napisala je kritičarka Šeri Linden u “Holivud riporteru”, a dokumentarni film Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova “Zemlja meda” krajem 2019. je “Njujork tajms” izabrao za film godine.

“Zemlja meda”, film o pčelarki Hatidže Muratovoj, koja živi u ruralnom delu Makedonije, sniman je tri godine. Priča o odnosu čoveka i prirode, hrabrosti i čestitosti jedne žene, surovosti sveta u kome ona živi, prirodi koju nema ko da odbrani, ostavio je u nominaciji za prestižnu zlatnu statuu filmove Martina Skorsezea, Kventina Tarantina… Film je nominovan u dve kategorije: za najbolji dokumentarni i za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Odličan dokumentarac već se predstavio publici kao višestruki pobednik ovogodišnjeg Sandens festivala – najbolji film selekcije svetskog filma, najbolja kamera u selekciji svetskog dokumentarnog filma i specijalna nagrada žirija za uticaj i promenu. Filmska priča o ženi koja živi kilometrima daleko od razvijenog sveta u ostacima planinskog sela, bez puteva, struje i vode. Ona je poslednja koja med deli sa pčelama iz stena. Veštinom iskusnih lovaca u vrletima pronalazi “zlato” u kamenu i nekom prastarom, samo njoj znanoj magijom sklapa pakt sa pčelama i prirodom. I ono što je najlepše od svega, ona zaista postoji.

Atanas Georgijev, producent i montažer, i Samir Ljuma, jedan od snimatelja, pre nego što je publiku osvojila ova priča, objasnili su da je prvobitna ideja bila da snime film o makedonskim pčelarima, a onda ih je neko uputio na Hatidže, čudesnu osobu koja, uprkos tome što nikad nije otišla dalje od obližnjeg sela u podnožju „njene” planine, govori pet jezika (ne računajući onaj kojim se obraća pčelama), a pred kamerom se ponaša opušteno i prirodno kao najveći profesionalac. Ona je bila oduševljena. „Oduvek sam o tome maštala!”, rekla im je. Njeno neskladno i od teškog života ogrubelo lice, krhka pojava i nesvakidašnja odeća, pre svega marama bez koje se ne pojavljuje na platnu, kao da dolaze iz nekog drugog vremena. Živi sa bolesnom majkom Nazife u maloj kolibi bez struje, u nenaseljenim planinama Makedonije, i ne poznajući drugačiji život jer svakako češće viđa pčele nego ljude. Hatidže, navikla da sve deli – pola meda njoj, pola pčelama, pola voćke njoj, pola majci, pola korice hleba njoj, pola psu Džekiju – spremno prihvata društvo pridošlica, želi da im pomogne, a onda shvata da su njihova nebriga i pohlepa razlog smrti njenih voljenih pčela. Poslednja pčelarka u Evropi mora da sačuva svoje pčele i vrati prirodnu ravnotežu u Zemlju meda.

Foto: IMBD

Foto: IMBD

Posle tri godine snimanja, Hatidže je postala deo života ljudi koji su snimali film o njoj, a najdramatičniji događaja je bila smrt Hatidžine majke, i ekipa se dugo premišljala da li da i to bude deo filma. A šta se desilo posle? Hatidže je, nakon majčine smrti, rešila da se preseli u obližnje selo, i ekipa “Zemlje meda” joj je tamo kupila kućicu. Džip kojim su savladavali planinsko bespuće poklonili su porodici iz filma s mnogo dece.

Povezane vesti – DODELJENI ZLATNI GLOBUSI: Hoakin Finiks i Bred Pit dobili nagradu

“Zemlja meda” je prvi film u makedonskoj istoriji nominovan za Oskara u dve kategorije i takmičiće se sa filmovima “Medeni mesec”, “Pećina”, “Doba demokratije”, “Za Samu” i “Američka fabrika” – dokumentarac rađen u produkciji bivšeg američkog predsednika Baraka Obame.

Poslednji put je makedonski film u trci za Oskara nominovan pre 25 godina kada se u kategoriji za najbolji strani film našao igrani film “Pre kiše” (Pred doždot) Milča Mančevskog.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar