Prečicom od superheroja do antiheroja

Prečicom od superheroja do antiheroja


Voja Čolanović: „Zebnja na rasklapanje“; izdavač: „Narodna knjiga-Alfa

Javor izdavaštvo vodi veliku rasprodaju knjiga propalih, ugaslih i bivših izdavača, prodajući odlične knjige za 150 dinara, što je jeftinije od paklice cigareta. U megalomanskoj kupovini, u kojoj sam se osećala kraljevski, odabrala sam osamdesetak naslova, između ostalog i dva romana Voje Čolanovića.

„Zebnju na rasklapanje“ sam čitala u vreme kad je dobio Ninovu nagradu za 1987. godinu i sad, trideset i tri godine kasnije. Moja pozicija tokom prvog čitanja romana za glavnog protagonistu, klaničkog veterinara u penziji, Nebojšu Tutuša, hodajuću protivurečenost sudeći po kontradiktornom značenju imena i prezimena, bila je neprijateljska, odveć mladalačka. Sada tri decenije i kusur kasnije, perspektiva se obrnula i primljena sam u tajno društvo TTD, doduše kao iskušenica pripravnica odnosno potrčko, meta mobinga, nepredvidivog staža i statusa.

Povezane vestiLament nad humkom besmrtnika

I prvo i drugo čitanje zadovoljili su moj probirljivi ukus u kome nema mesta prozaičnosti, banalnosti već kompleksnosti priče, s tim što je drugo čitanje obavljeno u tehnološki preobraženom svetu – interneta, mobilnih telefona, pametnih kuća, društvenih mreža, električnih automobila, svakojakih tehničkih i električnih aparata, GPS navigacije, elektronskih knjiga, uređaja za njihovo čitanje i svakojakih čudesa u svim oblastima života. Ali, da li se nešto suštinski u svetu promenilo ili je u pitanju samo bolji dizajn svakidašnjice? Kozmetika novog doba.

Glavni junak reagujući na staračku skrajnutost, ekonomski i telesni asketizam, usamljenost, nebitnost, uskraćivanje dostojanstva osmišljava jurodivu zaveru staraca stvarajući od nule terorističku organizaciju koju književni kritičar Mihajlo Pantić poredi sa stripom „Alan Ford“, klaničkog veterinara u penziji identifikujući kao personifikaciju čuvenog Br. 1, dok je organizacija TNT iz stripa preslikana organizacija TTD u romanu.

knjizevni guru voja colanovic (2)

Parafrazirajući Igora Mandića, Čolanović je pisac koji o banalnom govori uzvišeno a sa ozbiljnim stvarima se šali.

Da li je starost drugačija u XXI veku od one u prethodnom? Ni za jotu. Osim što je još beznadežnija i sputanija nego ranije.

Za roman “Druga polovina neba” 1963. Čolanović je dobio međunarodnu nagradu “Benito Huarez”, za roman “Zebnja na rasklapanje” – Ninovu nagradu, a za knjigu pripovedaka “Osmeh iz crne kutije” 1993. – Andrićevu nagradu. Autor je romana “Pustolovina po meri”, “Telohranitelj”, “Džepna kob”, “Lavovski deo ničega”, „Oda manjem zlu“.

Povezane vestiKad su bogovi hodali zemljom

Radni vek proveo je kao novinar, bio je prvi urednik Naučnog programa TV Beograd, autor brojnih nagrađivanih emisija, neko vreme radio i kao dramaturg u Beogradskom dramskom pozorištu, prevodio je vodeće anglo-američke pisce kao i neka kapitalna dela kao što je “Istorija religije Istoka i Zapada” Trevora Linga.

Istražujući za ovaj tekst, saznala sam da je 2018. Jelena M. Žurić objavila doktorsku disertaciju o prozaisti Voji Čolanoviću, konkretno o poetici njegove proze na osamsto dvadeset strana, što govori o aktuelnosti njegove književnosti. O njenoj nekvarljivosti i univerzalnosti.

knjizevni guru voja colanovic (3)

Kada Voja Čolanović Slaviju naziva najružnijim beogradskim trgom, vi se morate složiti sa njim. Prizori starog Beograda dodatna su draž „Zebnje na rasklapanje“, dodatni kvalitet. Pred čitaocem izranjaju slike iz njegovog detinjstva oko Varoš kapije, trougao između Kosančićevog, Obilićevog i Topličinog venca, kvart preko puta Tašmajdanskog parka, u kome ga zatičemo, u njegovih 6m2 SFRJ, ako vas zanima enterijer, ili u eksterijeru, u radijusu od Tašmajdana do Bulevara oslobođenja, uzbrdo prema Vračarskom platou, spustom do parka Manjež, Njegoševe ulice i Cvetnog trga, preko malih kafanica i još manjih bašta, kakve su pred „Malom astronomijom“, do bistroa u susedstvu, ili otmene „Madere“ u kojoj povremeno obeduju ukućani glavnog protagoniste, ignorišući njega, starca.

Povezane vestiIskorak u prazno

Voja Čolanović, koga najčešće porede s Vinaverom, voli Beograd u kome je proveo ceo život, drugujući s velikanima. Sa Ivom Andrićem, doduše već u periodu njegove uznapredovale bolesti, kada mu je s Andrićevog venca bilo brže i ekonomičnije da stigne do Tašmajdana, nego do Kalemegdana koji je intimno više voleo.

U pitanju je roman koji započinje kao humoristički, a završava kao groteska maksima. Pojedinci smatraju da je završnica romana koja govori o staračkoj zaveri, krstaškom ratu protiv mladosti, najslabija njegova karika, i da se mogao drugačije završiti, valjda u nekom paralelnom univerzumu. Meni se čini da oni nisu u pravu.

Svog glavnog protagonistu drugačije ne bi uspeo da preobrazi od simpatičnog superheroja, dedice na čijoj smo strani, do antiheroja, vođe koji gubi kontakt sa stvarnošću, kako njegova zamisao zri, i koji se naposletku, u velikom finalu, otkrićem višedecenijske tajne preobražava u svoje iskonske neprijatelje. Ni manje ni više. Takvu transformaciju mi nemamo u našoj književnosti do današnjih dana, od književnog lika koji volimo do kreature koju preziremo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar