PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Ide Mile lajkovačkom prugom

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Ide Mile lajkovačkom prugom

Jasna Opavski


Uvek kad bih začuo pesmu:

„Ide Mile lajkovačkom prugom,

Ide Mile, sa još jednim drugom,

Ide Mile, gori mu cigara,

on pozdravlja najboljeg drugara“

obuzimao me je stid kao pesnika.

Kakav smo mi to narod koji stvara takvu poeziju.

Ni slutio nisam koliko bolnih sećanja se krije iza te pesme koju su komunisti unakazili.

Unakaziti pesmu je isto tako strašno kao i ubiti bilo koje živo biće. Pesma je duh naroda. Naroda koji im je služio za podsmeh. Srpski narod je za njih bio poražen narod. Svi koji nisu pripadali njima, bili su poraženi. Poražene su i njihove pesme. Njihovi oslobodilački ratovi. Njihova samorodna kraljevska loza.

A Komunistička partija Srbije je formirana četrdeset pete.

Znam tačno kako je izgledao ulazak komunista u Beograd. Da prostite, gledao sam to svojim očima u ratu. Ovom poslednjem. Znam kako izgleda kad vojska u grad uđe. Pretposlednji skidaju šuko utičnice, WC šolje, poslednji crep. Sve valja.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Miloš sa Grbavice

Pisac u trapericama se sprdao sa ovom pesmom i prevodio na engleski svojim njujorškim prijateljima.

Ko da ustane u odbranu pesme čiju su izvornu verziju znali samo najstariji.

Pesma je duh naroda. Naroda kojem treba ubiti duh i dušu. Nedavno mi je jedan „milokliz“ mozgonja, Srbin iz Zagreba, rekao da treba izvršiti denacionalizaciju Srbije. Ako nam uzmu duh i dušu, šta nam onda ostaje. Prazna čaura maka da od nje kuvamo čaj. Čaj koji se kuva po najbednijim džanki štenarama.

A onda sam pronašao njenu izvornu verziju i suze su mi, krvave suze na oči krenule. Znate, za pesnike su pesme živa bića.

“Ide Mile lajkovačkom prugom,

Ide Mile sa ranjenim drugom.

Ide Mile, sija se cigara

I on nosi ranjenog drugara.

 

Ide Mile, vraća se sa Cera,

Odsustvo mu dao čika Pera,

Potpisao vojvoda mu Stepa.

Oj, slobodo, slatka si i lepa.

 

Nemoj, Mile, da ostaviš druga,

Dugačka je lajkovačka pruga.

Nema para da ostavim druga,

Nema sile da te izda Mile.”

Znate onu kosovsku:

“Ječam žito, seme plemenito,

Ja te žela a ja te ne jela,

Svatovski te konji pozobali.”

E, nije svatovski već:

”Junački te konji pozobali, kada vojska na Kosovo krene”.

Setio sam se i drugih pesama. “Sa Ovčara i Kablara“, gde je kralj Petar zamenjen sa “drugom Titom bela lica”.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Pretorijanci

Koliko se sećam njega i njegovih fotografija, uvek je bio kvarcovan ili preplanuo na Brijunima.

„Ljepšega Ciganina moje oči nijesu gledale“, rekla bi baba. „Svima nama je ko stariji brat.“

Mog strica Trifuna Jevrića, dečaka od šesnaest godina, ubili su na Zidanom mostu. Sv. Trifun bio je dan kad je moj đed Novo uvek postio. Nije to za nas bio ni Zarezoj, ni Valentin. Bio je to dan kad je gorela sveća pored slike nasmejanog dečaka.

Dugo putujem iz Crne Gore. Četrdeset godina. Iz zemlje sa najdužim pamćenjem na svetu. U torbaku su seni Mičeta Popovića i Plavša Popovića koji je došao iz Kuča, preko Rovaca, i doneo sećanje na poharu Kuča. Dve godine su Kuči bili u izbeglištvu u Rovcima. Dogovorili su se da nijedan ženi ne prilazi. Nijedno dete za to vreme nije rođeno. Bilo je previše gladnih usta. I danas kad se Kuč i Rovčanin sretnu, Kuč plaća piće. A onda su se spustili u Limsku dolinu.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Kada se u Crnoj Gori dogodio Bog

U torbaku punom srpskih seni su: Radovan, Nikola, Vuksan, Jevra, Puniša, Milić i Bogosav, i Novo i Danilo. Težak je to torbak, ali se ne bih ni sa jednim putnikom menjao.

Na pitanje carinika da li imam šta da prijavim, odgovaram:

„Ono što ja nosim vi nikad nećete naći”.

I dok on vično pretura po prljavom vešu, ćerka me začuđeno, šapatom pita:

“Šta si ti to, tata, poneo?”

“Gospodine, je li vam dobro?”, pita carinik.

“Dobro mi je, dobro, kako mi nije dobro”, kažem i osmehujem se.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar