PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Pretorijanci

Moj prijatelj iz Bijele, pokojni Minja kad bi čuo za neku svinjariju na televiziji ili slušao o nekom uspehu oslobodilaca umeo je da kaže:

„Prni, tugo, poseri, nevoljo,

Mili Bože, lažavoga svijeta.“

Za maršala Tita umotvorio je špicnamet, nadimak, Đuro Obješeni.

U mjesnu zajednicu stigla po ratu tri portreta - Đilas, Blažo Jovanović i naravno Tito.

„Kako da ih rasporedimo?

Ovu dvojicu uza zid a Tita objesite.“

A nigde nije bilo službene prostorije gde nije bio obešen.

Od kad sam od Minje, starog bokeljskog boema, čuo za Đura Obješenog, mogao sam da ga psujem koliko hoću, bezbedan od snaga reda i mira, bez straha od pretorijanske garde.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Kada se u Crnoj Gori dogodio Bog

Od vremena Rimskog carstva je ostalo: Ne postoji pretorijanska garda da čuva Cezara, već Cezar postoji da bi pretorijanska garda držala vlast. Uvek imaju dva, tri Cezara u vrtićima u šteku.

Ako jedan dojadi narodu, uvek imaju spremnog sledećeg.

Ruske careve je postavljao tzv. lovački puk.

Razne Jekaterine i Katarine dovodio na vlast.

Tako je od vremena kad su se Grčki bogovi po Olimpu zabavljali na simposionima.

Šta se u međuvremenu desilo od Vladivostoka do obala Jadrana.

Oni koji su držali vlast postali su vlasnici. Ništa više.

Završena je prvobitna akumulacija kapitala.

Prvobitna akumulacija kapitala traje pedeset godina, objasnio mi je moj školski drug Hazbo Skoko, koji je po završetku fakulteta zapalio preko i koji je sada profesor ekonomije na nekom belosvetskom fakultetu.

A počela je 1972. godine kad su „Energoprojekt“, „Energoinvest“, „Monteks“, „Geneks“, „Jugometal“, „Ina“, „Jat“ i još 18.000 firmi otvorili predstavništva  po belome svetu na ime pretorijanaca najodanijih Titu.

O tom kapitalu koji je tad prebačen na lične račune sa takozvanih državnih firmi u knjigovodstvenim izveštajima nema ni traga.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Putovanje

Nastavljena je predinflatornim kreditima koje su srećni dobitnici vraćali sa po sto maraka.

Onda je došao Boris bez Zemlje koji još obilazi beogradske klubove i svima objašnjava kako je on bio nekad predsednik Srbije, ali mu malo ko veruje. Tranzicija.

Ako je verovati dr Hazbu Skoku, ostale su još dve godine do kraja prvobitne akumulacije. A za dve godine svašta može da se desi.

Zato, napred, Prva proleterska.

Zato, napred, drugovi. Da živi lihvarska internacionala ako ste ikad drugoj i pripadali.

Malo toga je ostalo da se sve završi pa da sednemo svi zajedno i da pijemo rujno vino u potaji. Neko vino, neko bevandu.

Do tada nam ostaje da gledamo Titulare Svojine kako u skupim kolima, sa najskupljim starletama izazivaju čežnjive poglede puka.

Dok Tihi Vlasnici najviše vole anonimnost.

Anonimnost je najskuplja.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Ćutnja

Više im nisu potrebni preki sudovi. Ni narodni. Nisu im potrebne hercegovačke i crnogorske jame. Ni Goli otoci.

Sada vladaju preko kapitala.

Ali ostavite malo mrvica i za vrapce. Oni su ptičji proleterijat.

Toliko sa produženog oporavka u Boki.

Sa lečenja od reumatizma kojeg sam se nakupio po stanicama, haustorima, liftovima, rovovima…

Stišava se pobednička euforija. Komšije se izmiruju. Preko noći sklanjaju zastave.

Još samo Boro sa Cetinja, lik sa društvenih mreža par ekselans, unuk narodnog heroja, preti Bradonji iz Manastira i četnicima da će ih sve u traktore pa pravac Srbija.

Još samo u krčmi pesnik Mariokov recituje Narodnu pesmu:

„Sinovi vam naplastili para

Pa govore nema komunjara.“