PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mala pljačka

Imali su i vode i hrane. Imali su i municije. Jedino nisu imali cigara.

Trebalo je spustiti se u grad po cigare.

Brdo je mesecima prelazilo iz ruke u ruku.

Vetar je donosio smrad lešina koje su se raspadale. Koje niko nije stigao da sahrani.

Ako padne Brdo, pašće i fabrika municije u dolini.

“Idem po duvan”, rekao je Čuburac.

Čuburcu je otac bio rodom odatle. Ispod Brda.

Svakog leta dolazio je kod strica. Znao je da su mu pripadnici “Handžar divizije” za vreme Drugog rata poklali familiju. Da su ostali samo otac i stric, dečaci koji su čuvali koze u šumi.

Opet je počeo jedan rat. Poginuo je i stric. Braneći Brdo. Čuburac se spakovao i došao. Nije se pozdravio. Nikome nije rekao kuda ide. Niko, znao je, neće ni pitati za njega.

Otac alkos, davno mrtav, od  ciroze. Majka, kuvarica u kafani, ostavila ih je kad je imao pet godina. Otišla ja sa nekim šoferom sa juga.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Zaštićena zona

Čuburac je visok i koščat, lica pokrivenog ožiljcima iz kafanskih tuča. Na rukama tetovaže. Orao i četiri S na grudima.

Po čuburskim kafanama su ga znali po tome što je naručivao živu pljeskavicu. Nikad niko sem njega nije tražio živu pljeskavicu.

Nikad se nije potukao sa slabijim od sebe.

S vremena na vreme odlazio je do Istanbula po robu. Od toga je živeo. Nije pio, nije pušio.

U maju devedeset druge bio je već u Sarajevu.

Spavao je u zemunici na Brdu. Nije tražio smenu. Ali je znao - ako ne nađe duvan, svi će se povući.

Spuštao se niz Brdo noseći škorpion sa prigušivačem. Išao je oprezno. Kao zverac.

Na pola Brda ležao je mrtav muslimanski specijalac.

Pored njega puška.

Nikad nije video takvo oružje. Slovenački automat “gorenje” sa providnim dobošom. Plastična, laka.

Čuburac se nasmejao i uzeo pušku.

Menjaće je za cigare.

Svitalo je kad je stigao u grad.

U vojnom odseku nije bilo cigara.

U ratnom štabu nije bilo cigara.

U Crvenom krstu nije bilo cigara.

“Ali, pašće Brdo!”, pokušao je da objasni.

U pijačnom kiosku momak u trenerici i lažnim rejbankama prodavao je cigare.

Čuburac nije bio ljut. Nikad se nije ljutio ni kada se tukao po kafanama.

Poslednji put se ljutio kao dečak kad mu je otac tukao majku.

Od tad se nije ljutio.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Osvetnik

“Spakuj mi deset boksova 'drave'“, rekao je momku u trenerici i divča rejbankama crnih stakala.

Uzeo je cigare i krenuo.

“Da platite…”, rekao je očajan momak, gotovo dečak i istrčao iz kioska.

“Nosim na Brdo. Pašće Brdo. Nemaju cigara. Što nisi sa njima?”

“Da platite.”

I Čuburac je počeo da mu puca oko nogu.

Sedamdeset i četiri malokalibarska metka. Toliko je bilo u providnom okviru slovenačke gevere. Momak je trčao prema centru, a Čuburac je pucao. Onda je bacio pušku unutar kioska.

Prošle su godine. Brdo i grad su po Dejtonu pripali muslimanima.

Čuburac je sedio u “Kaleniću”. Sam. Odavno je počeo da pije. Svi su znali da uvek sedi sam za stolom.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Bjelače od Dole

Neznanac, prosed, sa naočarima, „rejban“ original, seo je za njegov sto.

“Nije slobodno.”

“Ja sam onaj kojeg si opljačkao na pijaci. Samo da znaš da nisam pička. Na Brdu sam izgubio oko”, reče i skide naočari.

Čuburac je gledao u praznu očnu duplju.

“A slovenačka gevera?”

“Prodao sam je jednom 'manekenu' sa Pala.”

“E pa, živeli!”

“Živeli, brate!”