PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Osvetnik

Viktor je dolazio u kafanu svakog vikenda. Pio je dupli vinjak i imao vodnjikave, zelene, zamućene oči.

Crno odelo, crnu košulju, crnu kravatu.

Na nogama crne šimike.

Kad bi prekrstio noge, između kratkih čarapa i ruba pantalona videla se runjava belina noge.

Posle petog vinjaka, u maloj kafani na kraju grada, pričao je glasno i više se ničija sem njegove nije mogla čuti.

Nosio je demode zalizanu tarzanku.

Prsti dugački i beli. Na šaci znak esnafa: tetovirane rešetke.

Pretio je svima i pokazivao papire, presude, tužbe.

Imao je sina. Jedinca.

Ubili su ga.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Bjelače od Dole

Hteo je od njega da napravi mangupa. Mangaša, od kojeg će drhtati ceo grad.

Rano ga je dao da uči borilačke veštine.

Dok je Viktor robijao, njivila ga je bojažljiva starica, Viktorova majka.

Svaki put se kleo da neće više. Nikada. Da je dosta bilo. Da će napraviti štek. Za sina koji radi sto sklekova.

U smutnim devedesetim išao je na ratište kao dobrovoljac. Od izgladnelih i večno žednih Srbalja kupovao je oružje i valjao ga šiptarskom Ciganinu, koji ga je prodavao na Kosovu.

Imao je svog čamdžiju na Drini sa kojim je delio tal.

U međuvremenu sin je zaradio popravni dom u Kruševcu. Delija.

“To je dobra škola. Mnogi ’veliki’ su se tamo školovali”, govorio je.

Kad je sin “diplomirao”, otac ga je čekao sa novim kolima i odveo na večeru.

“Jedini pošten novac koji ovde možeš da zaradiš je od davanja para pod kiriju. Zelenašenje. Ima ćale. Uštekovao sam za tebe.”

Otvorenih usta je slušao oca.

Bio mu je idol.

Kako da ga ne posluša.

Obrijao se do glave, stavio minđušu, okačio zlatnu kajlu. Ubijao se teretanom i steroidima.

Otišli su kod Madam da izaberu kurve, da proslave uz šampanjac.

Viktor mu je dao pedeset hiljada evra, siguran da će sin uspeti da oplodi kapital.

Samo da pazi kome daje. Da gleda da mu ne uvale divča ugovor za stan. Ili kola sa falš papirima. Da se uvek obezbedi.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Mudžahedin

Odveo ga je kod advokata, pregojene svinje čkiljavih očiju, koji je u takvim poslovima sjajno posredovao.

Prvi stan oteli su za dug od pijanca, jadnička kojem je pretio „Infostan“.

Onda su davali izbeglicama iz Krajine koje su zidale kuće po debeloj periferiji. Vredni Krajišnici su vraćali dugove.

Štek je rastao.

Naduvan kao paun, Viktor se hvalio po kafanama da mu je sin pravi biznismen. Čudo od deteta. Nema više ćorke. Sin će da ga izdržava.

Trajalo je to nekolike godine. Apetiti su rasli.

A onda su otac i sin napravili pogrešnu procenu… i bili ispaljeni.

Do poslednje kinte. Obrijani.

Natrčali su na ekipu koja se nije mnogo krstila. Ugovor je bio divča.

”Pobožni” neki ljudi. Nije im padalo na pamet da vrate pare.

Sin je probao da utera dug. Našli ga sa rupom u glavi. Od rotirajućeg malokalibarskog metka. Iz snajpera. Profesionalno.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Iz ‘ajdučke pismenice

Viktor je imao još toliko novca da jedincu podigne spomenik u elitnom, „mafijaškom” delu  Bežanijskog groblja.

Vikendom je u kafani.

Govori kako će se osvetiti. Nije on samorana grana. On je Crnogorac. On mora da osveti sina.

Svima pokazuje pištolj, utoku, sa neispravnom iglom.

Iako je znao da u kafanu dolaze guslari sa Durmitora. Brkati, silni momci. Da kafanu drže Srbi iz Crne Gore, pijan je zapevao:

“Mi ne damo Crnu Goru,

ni Srbiji izlaz moru!”

Oteli su mu utoku i zgazili ga kao krpu. Razbili mu arkadu i izbacili napolje.

Dok je teturao umrljan krvlju, ponavljao je:

”Sine... sine…  tuku tatu...!”

Od tada ne dolazi.

Pišta, satri rob, kaže da je negde u Sloveniji. Da robija zbog sitnine. Provalne krađe.

“Šta ćeš, vuče mardelj. Ko je jednom bio, kad-tad se vrati. Slobode mi!”