PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Ćutnja

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Ćutnja

"Skrovište", autor: Saša Montiljo


Ponoć je odavno prošla.

Završio sam pisanje priče i krenuo na Savu da se prošetam.

Šetao sam kejom posle ponoći jer nisam hteo nikog da sretnem.

Već mesecima sam ćutao. Agresivni ćutolog.

Smetali su mi ljudski glasovi.

Bilo je to davno, uoči pada Krajine.

Bilo mi je muka od ljudi.

Mislio sam da se rat približava kraju.

Na Savi su u to doba šetali samo ljudi sa psima.

Oni mi nisu smetali. Ionako je većina više volela pse nego ljude.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Priča iz Harlema

 

Svetlo se videlo samo na terasi splava „Bata Laki“.

Bilo mi je potrebno piće.

Prešao sam preko mosta koji se ljuljao.

Na nebu se video pun mesec.

Na terasi je sedeo samo jedan čovek.

Iz krošnje topola se oglasila sova najavljujući početak lova.

Čovek je ispred sebe imao flašu rakije.

Prepoznao sam ga. Bio je to visoki funkcioner službe kojeg sam sreo u štabu kod Martića.

Pozvao me je pokretom ruke i pokazao da sednem pored njega.

Pozvao je i noćnog čuvara na splavu, dedicu penzosa koji je dremao za drugim stolom.

Zevajući, dedica je odgegao do kuhinje i doneo mi čašu.

Sedeli smo i ćutali.

Prijalo mi je. Ni on ni ja nismo bili raspoloženi za priču.

Bio je crnpurast, sa tri dana starom bradom i kao ugalj crnom kosom.

Noć je sporo odmicala.

Dedica, uvijen u staro, prljavo ćebe, sa nogama na drugoj stolici je hrkao.

To je jedino što se čulo.

Ništa me nije pitao niti sam ja njega pitao.

Kad je petao zakukurikao treći put, ustao sam i pozdravio se sa njim.

Petla i tri kokoške, nasledstvo od strica, Bata Laki je držao u kavezu na terasi splava.

Zaludu sam čekao priču. Kao da je više puta pokušao da mi nešto kaže, ali je samo odmahnuo rukom. Ili je pričao sa nekim samo njemu poznatim sagovornikom.

Svitalo je kad sam supjan došao kući i bacio se u krevet.

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Poslednji let iz Sarajeva

 

Bilo je odavno prošlo podne kad sam se probudio sa mučninom u stomaku.

Istuširao sam se i krenuo na splav „Bata Laki“ da popijem kafu.

On je sedeo na istom mestu, flaša sa rakijom je bila prazna, gledao je u Savu.

Njegova kosa je bila skroz bela. Osedeo je za noć.

Mnogo puta sam razmišljao o tome šta mu se desilo. Kakvu strašnu misao je imao u glavi.

Tek letos sam u kafani „Rudopolje“ kod Sulaka čuo priču.

Popilo se mnogo. Sedeo sam sa družinom rečnih kapetana.

Na stolu jagnjetina tek skinuta sa ražnja. Pilo se vino na litre i hektolitre. Priča se o Ukrajinkama, Rumunkama, o državnom švercu ispod rasutog tereta. Pokojni kapetan Cicović je nazdravljao veseloj družini.

Došao je i prijatelj B. koji je živeo tu u komšiluku.

Ne znam zašto, ali sam se setio čovek koji je za noć osedeo pa sam pitao B. za mog noćnog susretnika. Znao sam da ga poznaje.

„Znam ga, naravno. Ne čudi me. On je jedan od retkih koji je znao kad će se desiti ’Oluja’. Nije rekao nikome. Ni ocu ni majci. Umalo smo izginuli kod njegove kuće izvlačeći ih. Tukli su nas iz protivavionca. Poslednjim traktorom napustili su Knin.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar