PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Sablja

U stanu negdanjeg visokog državnog činovnika, pamtiše i mudraca, pije se najbolji viski i pričaju priče iz babazemana.

Domaćin sitan ali valjast, prisipa viski i priče. Barabar sa gostima pije. Bolje od svih piće podnosi, a rasitnio uveliko devetu deceniju.

“Jesam li vam pričao o Orlu Selimoviću?”

“Nisi, pričaj!”

“Silan je kovač Orle Selimović bio.

Najbogatiji Ciganin u varoši.

Zanat je nasledio od đeda koji je sablje kovao.

Pričalo se da kad kuje, od opiljaka njegovog kovanja nastaje zlato i srebro.

A on je išao u Peštu i kod ondašnjih majstora puškarski zanat naučio.

Nije ga bilo četiri godine, a kad se vratio, doveo je sa sobom i ženu, mađarsku Ciganku, koja nije htela da nosi dimije, no je u cicanoj suknji leti, a zimi u malo olinjaloj bundi od zečijeg krzna kroz varoš hodila.

Svaki džeferdar, francusku trometku, moskovku, talijanku kratku: nije bilo toga što on nije mogao popraviti.

Živeo je kraj potoka koji je kroz varoš proticao.

Zimi u potleušici a leti pod čergom.

Da se vetre i kale deca.

Njegovi sinovi su za vreme mresta uz pomoć komada stakla i viljuškom po potoku lovili.

Grdno je pogrešio crnokošuljaš Žabar koji je šutnuo njegovo bosonogo Ciganče.

Među prvima se pridružio ustanicima.

’Ne trebaš nam, Orle, u jedinici’, rekao je komandant, ’samo nam ti popravljaj oružje!’

Tako je i bilo.

Koliba u kojoj  je Orle imao kovačnicu nalazila se na ulasku u grad. Na samku.

Obnoć su dolazili oni koji su bili potrebiti i Orle je svima popravljao oružje.

Prošao je rat i Orle je dobio partizansku spomenicu.

Prvoboračku penziju. Izabrali su ga za odbornika. Sad je još i vlast postao.

U proleće je nadošao potok. Lim u koji se ulivao nije mogao da primi bujicu. Bila je to plavna godina koja se dugo pamti i još duže prepričava.

Odnela krovinjaru bujica.

Orle je uspeo da, bežeći u šumu, spasi čeljad i čergu. Za alatom je posle toga danima tragao pored obale.

Orle odbornik, član te ove - te one komisije, u udruženju boraca, zadužen za opismenjavanje Cigana. Agituje za analfabetski kurs.

Kud će - đe će Orle, nego čergu razapne u gradskom parku. Između bista narodnih heroja...

O čudu se zabavili u opštini. Jeste prvoborac, ali čerga u parku.

Odluče da mu daju pismo za građevinski materijal, da sebi kuću pravi.

Povezane vesti - PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Remitenda

Dva meseca je proveo Orle u gradskom parku pre nego što su kuća i kovačnica bile gotove.

Ima on prvoboračku penziju, dobija nešto i za rad u komisijama, nema, istina, pušaka, ali seljak čovek vazda moli da mu napravi potkovice, da okali sekiru.

Moj otac je imao sablju u podrumu u koji se retko ulazilo.

Na sablji je pisalo ’ne vadi me bez potrebe i ne vraćaj žednu’.

Bio sam poslednji u vrsti. Najmanji u razredu. Peti osnovne. Dvanaest, trinaest godina kada sam jedne noći zakucao kod Orla na vrata.

’Vidiš kako sam malen, ali ne dam na sebe. Hoću od ove sablje da mi napraviš nož.’

Orle je dugo zagledao sablju. Bilo mu je žao sablje, ali sam mu se i ja dopao.

’Dobro, dođi sutra veče.’

Došao sam sutra veče i pitao koliko košta.

’Napravio sam od ostatka još dva noža’, rekao mi je Orle i pomilovao po kosi.

’Gde je ona sablja iz podruma?’, upita posle nekoliko dana otac.

’Verovatno neko zaboravio da zaključa vrata, pa odneli lupeži.’

Na tome je i prošlo. A ja sam ga poneo na studije i sedamdeset godina ga čuvam“, završava priču naš domaćin i pokazuje nam bodež, sa posrebrenim rukohvatom i poludragim kamenjem, na kojem piše:

„Ne vadi me bez potrebe“.