PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Uz oganj na samku

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Uz oganj na samku

Luka Joksimović


Bila je to duga noć.

Pilo se… a kad se nije pilo.

Dočekali su nas kao nigde.

Kad smo stigli u smiraj dana, u mesto pod planinom, čekalo nas je pečeno jagnje tek skinuto sa ražnja.

Ohlađena rakija žutila se kao dukat. Davno se „ukrtila“. Kao za sahranu spremljena.

Pred zoru je društvo počelo da se smanjuje.

Jedan po jedan, pijani i umorni, odlazili su na spavanje.

Dug je bio put. Prošli smo pored reke koja je razdvajala zaraćene strane.

Sa druge strane bili su položaji ljudi u crnim uniforma.

Ali pucali nisu.

Treće petlove smo dočekali nas dvojica.

On je bio već pijan i plačljivo iskren. Ja slavni ratni reporter. Bilo mu je drago što sam došao.

Uvek je čitao moje priče.

Ja nisam čitao svoje priče. Bilo mi je muka od njih. Hteo sam da štampam „Srpski rulet“ u sto primeraka.

Za toliko sam imao para.

Bilo mi je muka od samog sebe.

U Beogradu u hladnom stanu ostavio sam trudnu Bojanu. Ni grejalicu mi nije palo na pamet da kupim. Živeo sam u ratu.

Zaljubljen u smrt, strašnu ljubavnicu.

Što je on više pio, ja sam se više treznio. Znaju to stari pijanci – kad od pića počneš da se trezniš.

Da će pasti Krajina, znali smo i on i ja.

Znali su svi koji su hteli da vide.

„Ko prvi najebe, taj najbolje prođe“, rekao sam.

On je oćutao.

Izgleda da mu se dopalo.

„Otkud znaš?“

„Video sam u jagnjeću plećku. Naučio me đed. I prađed. I navrđed. Svi moji su bili u ratovima.“

„Niko ne pali izgorele kuće.“

Povezane vestiPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Sablja

Iz šume se javlja sova. Zloslutno. Po bradi mi se uhvatilo inje.

„U cara Trojana kozije uši. U cara Trojana kozije uši“, šaptao je vrbov prut kraj izvora.

U svitanje me je balavo poljubio u čelo.

„Ipak si ti junak!“

Nisam bio junak. Bilo me je strah.

Juriš je bekstvo napred. Ja samo bežim napred. Zbog toga nosim i šlem na kojem pozadi piše „ne pucaj, brate“.

I sad se bojim. Uvek sam se bojao. Ali ne smrti. Dok si živ, smrti nema, kad dođe, tebe nema.

U flaši je ostao još gutljaj rakije.

On je isprazni i zavrljači u stenu.

„Samo da znaš: zapalili smo požar da izgori nacionalističko smeće!“ rekao mi je, balavo poljubio i oteturao u zemunicu pokrivenu bukovim gredama i zemljom.

Sutradan smo se spremali da krenemo dalje.

Bio sam bled i neispavan. Njegove reči su mi odzvanjale u ušima.

Ostao sam budan, ložeći vatru, da dočekam novi dan.

On crven u licu, popucalih kapilara, naduvenog nosa, krenuo je na drugu stranu.

Trudio sam se da na njegovom licu pročitam da li se seća šta mi je rekao.

Ali on je imao rupu u pamćenju.

Umro je nekoliko godina posle rata.

Godinama su u meni odzvanjale njegove reči.

Vratio sam se u Beograd i kupio grejalicu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar