Priča o nekim drugačijim ljudima

Priča o nekim drugačijim ljudima


Od rediteljskog dvojca Erika Toledana i Olivijea Nakača, čiji je nagrađivani film “Nedodirljivi” (“The Intouchables”) iz 2011. osvojio publiku širom sveta, 19. decembra u bioskope stiže film sa veoma zanimljivom životnom pričom – “Neobični”, sa Vensanom Kaselom u glavnoj ulozi. “Neobični” su premijerno prikazani na završnoj večeri ovogodišnjeg Filmskog festivala u Kanu. Priča govori o entuzijazmu Bruna i Malika, koji dvadeset godina žive u odvojenom svetu, uz autističnu decu i tinejdžere. Njihova udruženja obučavaju mlade ljude iz opasnih četvrti da se brinu o onima koji su okarakterisani kao „izuzetno kompleksni”. Oni imaju posebno partnerstvo za posebne ličnosti.

Poznati po socijalno angažovanim temama, istaknuti francuski reditelji i scenaristi Toledano i Nakač snimili su priču zasnovanu na istrazi stvarnih događaja, a konačnu ekranizaciju na bioskopskom platnu dugo su planirali. Godine 2015. snimili su 26-minutni TV dokumentarni film pod nazivom “We Should Make a Film About It”, u kom su detaljno opisali rad dveju francuskih organizacija koje su brinule o mladim ljudima sa autizmom, pogotovo onima iz siromašnog okruženja koje je društvo zapostavilo. Namera je bila da im pomognu da se reintegrišu u društvo. Nakon TV dokumentarca, četiri godine kasnije snimljen je igrani film „Neobični”, u kom glavnog lika Bruna tumači jedan od najpoznatijih francuskih glumaca Vensan Kasel, a u ostalim ulogama našli su se i Reda Kateb, Lina Kudri, Eelen Vensan, Alojz Suvaž.

“Neobični” su i lični film nastao kroz prijateljstvo Toledana i Nakača sa stvarnim likovima, neuništivim dobrotvorima svakodnevne nege, onima koje je društvo zaboravilo, a jedan od njih je i Stefan Benamu, osnivač jednog takvog pariskog udruženja – „Le silence des justes”.

film (1)

Kada i kako ste osnovali vaša dva udruženja, “Tišinu pravičnih” i “Le Relais IDF”?

Stefan Benamu: Sa autizmom sam se susreo 1992. godine kada je u letnji kamp koji sam vodio došao autistični tinejdžer. Osnovao sam “Tišinu pravičnih” četiri godine kasnije. Autizam je proglašen javnim zdravstvenim problemom aprila 1995. godine, ali nisu postojale organizacije koje bi se njime bavile. Tako da je zaostatak bio veliki, a i dalje je tako. Prvo smo otvorili običnu ustanovu, a onda smo se specijalizovali. Prvu autorizaciju smo dobili 2007. godine. Udruženje je zaista dobilo vetar u leđa 2010, kada nam je sudija dodelila prvi autistični slučaj. Tako je stvorena prva dežurna medicinska struktura. Danas 59 “stanara” živi u našim apartmanima.

Daud Tatu: “Le Relais IDF” je osnovan 2000. godine. Od tog datuma udruženje brine o kompleksnim slučajevima kojima smo se bavili vikendom. Onda smo Stefan i ja počeli njima da se bavimo i radnim danima. Sa Stefanom radim od 1996, kada sam naleteo na njega u pozorištu „Lukerner” u Parizu, gde smo spremali predstavu sa autističnim mladim ljudima. Prijatelj me je zamolio da organizujem neke radionice. Moja karijera se razlikovala od Stefanove. Bio sam redar-nastavnik, a onda sam radio sa Hauardom Bjutenom, američkim psihologom koji se specijalizovao za autizam, piscem i klovnom. Ubrzo smo počeli da eksperimentišemo na kompleksnim slučajevima u Stefanovom letnjem kampu. Pošto ja dolazim iz siromašnog kraja, dobio sam ideju da uključimo ljude iz sličnih krajeva da brinu o ljudima koji pate od ovih bolesti.

film (2)

Šta vas održava na tom putu svih ovih godina?

Stefan Benamu: Prvi autistični slučaj sa kojim sam se susreo bio je tinejdžer koji nije mogao da komunicira. Želeo sam da razumem zašto. Primio sam ga u svoj letnji kamp. Kada je odlazio, pitao je da li može ponovo da dođe.

Daud Tatu: Imao sam 17 godina kada sam “naleteo” na autizam. Sada imam 45. Nisam razumeo nasilje autističnih ljudi. Kako odjednom mogu da ustanu i porazbijaju sve bez ikakvog upozorenja? Tražio sam i dalje tražim odgovor.

film (3)

Slušajući vas, zvuči kao da je sve to nastajalo dok ste sretali osobe i dobijali zahteve?

Daud Tatu: Ništa nije bilo planirano. U početku smo rasli bez plana. Onda sam osnovao „Le Relais IDF” sa osiguranjem i odobrenjem socijalnog osiguranja i počeo sam da obrazujem, da na neki način uzvratim deci koja su nam pomagala.

Stefan Benamu: Autistična zajednica je od nas stvorila ono što smo danas. Mi smo popunili rupe, provukli smo se kroz rupe u sistemu, da bismo nadomestili nedostatke političkih sila koje nam ne obezbeđuju dovoljno sredstava.

film (6)

Dobili ste pozitivan izveštaj od socijalne službe, ali i dalje se borite sa nezgodnim situacijama…

Stefan Benamu: Zapravo smo dobili dva pozitivna izveštaja od socijalne službe.

Daud Tatu: Regionalna zdravstvena agencija nam poverava kompleksne slučajeve. Ali to je skupo i više ne može da se plaća. Odjednom svako vuče na svoju stranu. Šalju nam policiju policije, socijalnu službu i mesec dana proveravaju udruženje do najsitnijih detalja. Na kraju smo mi pobedili. Možemo da primamo autistične slučajeve i obučavamo naše mlade. Shvatili su da mi popunjavamo rupu.

Stefan Benamu: Ali ne dobijamo nikakva dodatna sredstva, prostor ili sertifikate.

film (7)

Film prikazuje kako institucije biraju svoje autistične slučajeve. Da li birate one koje prihvatate?

Stefan Benamu: Kada prođe obavezni period posmatranja, pošto to postoji, neke institucije mogu da odbiju određene profile iz razloga što se ne uklapaju sa njima. Mi prihvatamo sve od trenutka kada je dijagnostikovan ASD (spektar autističnih poremećaja).

Daud Tatu: Taj spektar autističnih poremećaja pokriva veoma široko polje: komorbiditet, epilepsiju, nasilje…

Stefan Benamu: Naš tim i mi onda ispitujemo mogućnost lečenja i bacamo se na posao. Nikada nikoga ne odbijamo.

Daud Tatu: Kada neko zakuca na naša vrata, mi ih otvorimo. Ali političari nas mole: “Ne otvarajte vrata, već vam je puna kuća”. Direktori sličnih struktura dobijaju budžet za jednu godinu koji predviđa jednog predavača na tri slučaja, jednog predavača na šest, ali kada mi radimo sa kompleksnim slučajem, potreban nam je jedan predavač po pacijentu. U Francuskoj nam fali 37.000 mesta. To znači da je 37.000 dece napolju, na hladnom. Neka institucija će primiti slučaj koji spava po ceo dan, omamljen dozama koje bi ubile konja. On neće nikoga da uznemirava. Odbiće slučaj koji je uznemiren i nasilan i kome je potreban stalan nadzor.

Povezane vesti – POSLEDNJI TREJLER ZA FILM “IRAC”: Novo remek – delo Skorsezea

Stefan Benamu: Od 2000. do 2010. Daud i ja smo otkrili apokaliptične situacije skrivene u psihijatrijskim bolnicama. Mogli ste da vidite sobe čiji su zidovi prekriveni izmetom. Autistični pacijent koji se tu nalazi je prosto u neprikladnoj strukturi.

Daud Tatu: Zajedno, imamo dinamičnost i snagu da organizujemo stvari bez pripreme: časove, izlete… za te kompleksne slučajeve.

Koliko su efikasne društvene aktivnosti koje organizujete?

Stefan Benamu: Primetili smo da se 80 odsto naših slučajeva popravi uz druženje.

Daud Tatu: Zavisi prvenstveno od empatije i tu smo 80 odsto uspešni: “Prihvatam te sa svim tvojim problemima. Znači želiš da izađeš na ulicu go? Nema problema, izaći ćeš go 199 puta, ali dvestoti put ćeš izaći u pantalonama i onda smo postigli nešto”. Onda zavisi i od obrazovanja: moramo ljudima da objasnimo da ovi ljudi imaju pravo da provode vreme sa drugima, kao i ostali. Život u izolaciji nije život.

Stefan Benamu: Zajednička osobina svih autističnih osoba je nemogućnost da komuniciraju, što ih isključuje iz našeg načina funkcionisanja, a samim tim i iz sveta ako nisu u pratnji nekoga.

film (4)

Šta treba da se promeni?

Stefan Benamu: Treba nam puno novca. Pratnja i obrazovanje koštaju puno.

Daud Tatu: Oni koji donose zakone moraju da slušaju ljude sa praktičnim iskustvom. Onda se možda napravi neophodan okvir za atipične strukture koje smo oformili.

Stefan Benamu: Postoji očigledna rupa kada se postavi dijagnoza. Dete od tri godine kojem postave dijagnozu trebalo bi odmah da dobije negu koju će pružiti specijalizovana jedinica. Dete ne može da čeka tri ili četiri godine da bi ga smestili u neku instituciju. Prvo, zato što dete pati, ali i zbog toga što će se njegovo stanje pogoršati i samim tim utrostručiti trošak društvu. Takođe nam fale partnerstva u dečjem sektoru, drugim rečima, osnivanje mreže zdravstvenih i medicinsko-obrazovnih institucija. Moramo obučiti radnike u školi kako da se nose sa autizmom.

Povezane vesti – “THE WITCHER” STIŽE DO KRAJA GODINE: Netflix se nada da će naslediti “Igru prestola”

Daud Tatu: Ono što Stefan kaže je najvažnije. Nastavnici i profesori nisu obučeni. Mi to znamo dobro, mi koji se redovno borimo da zadržimo našu decu u školi. Šta se uglavnom događa? Slučaj dolazi do osobe odgovorne za obrazovanje na lokalnom nivou koja odlučuje: “Stavite ga u medicinsko-obrazovnu instituciju”. Dok sve što je potrebno da bi dete nastavilo školovanje jeste da ima pratnju.

Stefan Benamu: Moramo da prestanemo da lažemo svet sutrašnjice. Ako u školi deca imaju kontakt sa drugom, hendikepiranom decom, kada ova prva postanu vodeće figure poslovnog sveta, neće imati problem da uključe autistične osobe u svoja mala ili srednje mala preduzeća. Neće morati da pitaju: “Šta je kog vraga autizam?”

film (5)

Kada su vam se Erik Toledano i Olivije Nakač pridružili?

Stefan Benamu: Pre dvadeset godina. Prvi put smo se sreli kada su snimali svoj šestominutni video snimak za „Tišinu pravičnih”. Veoma ih je dirnulo to, i od tada nisu napustili udruženje. Čak i kada su postali poznati sa filmom „Nedodirljivi”, vratili su se da nas posete. Pratili su nas i pomogli nam u raznim situacijama kroz koje smo prolazili.

Daud Tatu: Bili smo uključeni u film, oduševio nas je. Rekli smo sebi: uspeli smo da uradimo sve to – pola kapi vode u okeanu koji treba da napunimo – ali i dalje imamo puno problema.

Stefan Benamu: Ja sam takođe mislio na porodice. Erik i Olivije konačno dižu veo koji je skrivao lečenje autističnih osoba. Tih 37.000 porodica i dalje proživljava noćnu moru u mraku, svake sekunde, 24 sata dnevno. Kada čujete dijagnozu, ne postoji više ni porodica ni život. Porodice su ostavljene u izolaciji.

Daud Tatu: Čak i gore. Neki stariji roditelji su nam rekli: „Ubiću se i povešću i njega sa sobom. Ne želim da završi u psihijatrijskoj bolnici nakon moje smrti. Ceo život sam se borio da ne ode tamo”. Par je prvi koji popušta. Onda braća i sestre. Roditelji će, što je razumljivo, usmeriti sav svoj trud na autistično dete, često na štetu drugih koji se osećaju zanemareno. Ali to takođe utiče na finansije porodice: osim ako ima ko da brine o detetu, roditelji moraju da napuste posao i da se nađu u pravom haosu.

Film takođe puno govori i o redarima?

Daud Tatu: To je takođe veoma realistično. Uspeli smo da stvorimo strukturu u kojoj su redari tinejdžeri koji dolaze iz siromašnih kvartova. U početku nisu želeli da čiste ljudski izmet i dobijaju udarce u lice. Insistirali smo na stvaranju obrasca i zamislili smo nešto što bi moglo da traje. Da smo mogli da naše opštinske političare osvestimo u pogledu hendikepiranih ljudi, to bi možda pomoglo da se mladi ljudi uključe u negovateljski sektor, u staračke domove na primer. Što će reći da rade poslove koje niko drugi ne želi. Regrutni centri u siromašnim kvartovima čekaju na tako nešto. Neki od mladih su čak dobili posao u psihijatrijskim bolnicama u Il de Fransu. Nije nam pomogao zakon. Sve je urađeno empirijski, uz pomoć ljudskosti. Moramo da čuvamo tu vitalnost i empatiju.

Povezane vesti – KIJANU RIVS PROTIV KIJANU RIVSA: Matriks 4 i Džon Vuk izlaze istog dana

Da li ste odmah prihvatili ideju filma?

Stefan Benamu: Složili smo se onda kada su naši psihijatri odobrili scenario. Uprkos onome što možete čuti tu i tamo, mi smo odgovorni ljudi. Sve je bilo veoma transparentno i nismo promenili naš način rada. Nismo se prilagodili filmu, film se prilagodio nama.

Daud Tatu: Ali to je prvi igrani film sa pravim autističnim ljudima i pravim negovateljima.

Morali ste da prihvatite prisustvo dva glumca: Vensana Kasela i Rede Kateba?

Stefan Benamu: Na našem prvom sastanku video sam da je Vensan zainteresovan, postavljao je pitanja i prišao deci. Nisam imao osećaj da imam posla sa glumcem, bio je obavešten. Ali nisam ja prilagodio svoj rad njegovom, on je svoj prilagodio meni.

Daud Tatu: Isto je bilo i sa Redom. Pravi čovek i veoma osećajan. Predložio sam mu da ide sa mnom u Maroko, jer tamo vodim NVO koja radi sa autizmom, rekavši mu: “Ako želiš da razumeš, hajde da jedeš kamenje sa mnom”. Ni Vensan ni Reda se nisu ponašali kao zvezde. Sa njima smo razgovarali kao i sa direktorima sa kojima smo se povremeno sretali: “Vi imate novac, mi imamo autistične ljude. Šta možemo da uradimo zajedno?”

Ono što mi gledamo jesu tehnikalije. Kako neko može doprineti našoj borbi?

Stefan Benamu: To je tačno, ali kada vidim Redu Kateba, vidim Dauda.

Daud Tatu: A kada pogledam Vensana Kasela, vidim da imitira Stefana.

Šta očekujete od ovog filma?

Stefan Benamu: Da baci svetlost na naše kompleksne slučajeve, iako se stvari kreću u dobrom pravcu i administracija se polako budi. Danas postoji šansa za prikladniji tretman. Rekao sam Eriku i Olivijeu: Nadam se da će postojati pre i posle „Neobičnih”.

Daud Tatu: Da će možda dotaći i pokrenuti političare. Želeli bismo da film podigne svest svima koji odlučuju, čak i predsednika Republike Francuske.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar