Verovatno nema osobe koja se ne seća fotografije Slobodan Miloševića slikanog s leđa, bez telohranitelja oko njega, a koja je naročito eksploatisana u danima njegovog odlaska sa vlasti.
Isto tako, malo ko u svetu nije zapazio fotografiju rušenja spomenika Sadamu Huseinu u Bagdadu, dok američki marinac sve to posmatra sa strane.
I dok je, nekako, za fotografiju Miloševića očekivano da ga je snimio neko sa ovih prostora, malo kome je poznato da je i "obaranje Sadama“ ovekovečio naše gore list.
Zapravo, kada bi neko malo više obraćao pažnju, primetio bi da su mnoge fantastične novinske fotografije delo upravo fotografa iz Srbije koji su sticajem okolnosti radili što za domaće medije, a u velikom broju slučajeva i za strane novinske agencije.
I upravo o njima govori dokumentarni film "Profesija reporter – zapis“, iza kojeg kao autori stoje Stojan Đorđević, Zoran Ilić i Vlada Marković i reditelj Milan Peca Nikolić.
Ovaj film je njihova priča. A nimalo nije lako u sat i 40 minuta sažeti sve šta imaju da kažu desetak veterana fotografske umetnosti, među kojima je i jedan dobitnik Pulicerove nagrade. Jer, kako u tom ograničenom vremenu opisati osećaj kada gledaš kako kraj tebe pada čovek pogođen snajperskim hicem ili dok u zid iza kojeg se sklanjaš udara topovska granata, ili kad pred tvojim očima linčuju čoveka? I sve to fotografišeš.
Dvojica od aktera filma, nažalost, više nisu među živima, tako da, uz njihove fotografije, ovaj dokumentarac ostaje kao svojevrsno svedočanstvo njihove važnosti i doprinosa kako za samu fotografiju tako i za medijsku scenu ovih prostora.
Koliko je tema kompleksna svedoči i činjenica da je film rađen čak tri godine i on predstavlja, prema rečima jednog od autora Zorana Ilića Kize, "prvi dokumentarni film o foto-reporterima na ovom prostoru“.
"U filmu govore eminentni fotografi sa ovih prostora koji su dali značajan doprinos svetskoj fotografiji jer su godinama vodeći fotografi u stranim agencijama kao sto su Rojters, AFP, EPA, AP... Jedan od sagovornika, Goran Tomašević, godine, pa i decenije, proveo je na ratištima od bivše Jugoslavije do Sirije, Libije, Centralnoafričke Republike i Iraka. Bio je šef Rojtersa za istočnu Afriku i bez sumnje je naš najbolji ratni fotograf. Uostalom, o tome svedoči i Pulicerova nagrada koju je dobio. Moramo pomenuti i Srđana Sukija Sulejmanovića koji je radio u EPA-i i poslednjih godina slikao Formulu 1. Njega smo prvog snimali, ali smo ga i najmanje snimili jer je u međuvremenu preminuo. Ideja je, inače, i krenula od njega i Stojana, kojem je i poklonio aparat da počne snimanje. U isto vreme ja dolazim na ideju da pokrenem emisiju u kojoj bih predstavio ljudima foto-reporterski posao. I baš tad me zove Stojan i počinjemo da snimamo film. Onda ubacujemo i Vladu Markovića, a kasnije i Pecu Nikolića koji je uradio montažu i bez kog ne bismo ništa uradili. Godinu dana smo snimali, godinu dana smo tražili montažera i godinu dana je trajala montaža.
Moramo, naravno, pomenuti i Željka Sinobada, velikog fotografa koji je imao filozofski pristup fotografiji i koji je to ispričao na svoj način. Nažalost, i on se upokojio.
Zajedničkim snagama snimili smo film kojim smo želeli da pokažemo šta ljudi iza kamere imaju da ispričaju kroz svoja iskustva, doživljaje sa raznih svetskih događaja kojima su svedočili i koji su se upisali u istoriju naše i svetske novinske fotografije. Oni su svedoci jednog vremena ispričanog kroz njihove fotografije. Mi smo napravili zapis o svedocima tog vremena. Želeli smo da prikažemo sve lepote profesije, teškoće, opasnosti, rizike, stresove i veliku ljubav tih ljudi prema fotografiji i foto-aparatu, jednoj drugoj dimenziji kroz koju mi posmatramo ovaj svet, svako na svoj način. I zato je svaka fotografija lično autorsko delo pojedinca umetnika“, kaže za "Ekspres“ Zoran Ilić Kiza.
Priznaje da nije bilo lako ovakvim jednim filmom predstaviti profesiju foto-reportera.
"Pokušali smo da približimo našu profesiju ljudima, ali ona je toliko kompleksna, od tehničkih detalja pa sve do doživljaja događaja, ličnih, fotografskih, do stalne pažnje i koncentracije koja je prisutna. Delimično smo odgovorili zadatku kroz naše sagovornike koji su najbolji među nama, što njihov rad i govori. Oni su kroz lične priče približili profesiju i mislim da gledalac može kroz ovaj film da doživi šta znači biti foto-reporter, koliko je lepih, ali i ružnih stvari u svemu tome, koliko se troše emocije, ali i koliko lepih trenutaka ima. A na kraju je odgovornost za ono što plasiraš publici koja se informiše kroz medije“, kaže Zoran Ilić.
Govoreći o tome koliko je važno da publika upozna ljude koji ih informišu, on kaže da je ovo "jedinstvena prilika da običan čovek kroz film bolje razume i stvori sliku o informacijama koje konzumira na dnevnom nivou“.
"Bolje će razumeti kako se dolazi do njih i šta sve treba proći i uraditi da bi informacija posredstvom fotografije dospela do njih, da razumeju koliko su objektivnost i moralnost važne u novinarstvu i kroz koje sve lične borbe ljudi u žurnalizmu prolaze da bi ostali objektivni i preneli prave, verodostojne informacije. Kada napraviš fotografiju, ona govori hiljadu reči i ne laže. To je taj delić sekunde koji je zabeležen i ostaje kao bitan istorijski fakat“, kaže jedan od autora filma "Profesija reporter – zapis“.
Najveći deo filma posvećen je, praktično, ratnoj fotografiji i fotografijama ratnih sukoba, nemira, demonstracija.
"Naši sagovornici u filmu su ta generacija fotografa koje su ’zakačila’ ratna dešavanja u bivšoj Jugoslaviji kada su oni taman sazreli kao fotografi. Njihova hrabrost i snalažljivost, ili sudbina, navela ih je da izveštavaju sa ratišta, kao i mnoge druge koji nisu u ovom filmu, a podjednako su dobri. Ta njihova želja za dobrom fotografijom ih je odvela u sam vrh foto-žurnalizma“, priča Zoran Ilić Kiza.
Logično, postavlja se i pitanje da li, sa fotografske tačke gledišta, važi geslo – što gore, to bolje ‒ odnosno da li te teške situacije donose bolje fotografije?
"Da , ima i toga, jer u teškim situacijama, kad su neka velika dešavanja, okupljanja, požari, kataklizme... emocije ljudi i aktera tih događaja su prenaglašene. Samim tim mi je lakše da prenesem emocije fotografijom. Mislim da ima toga da je što su događaji zajebaniji, to nama bolje. Naravno, niko ne želi nikom ništa loše. Lepo je slikati i lepe događaje i umešnost je u takvim situacijama napraviti dobru fotografiju, kao na primer fičeri, kako ih mi zovemo, uličnu fotografiju“, kaže Ilić.
On veruje da će film zasigurno prikazati istinu o foto-reporterstvu te da će neke mlade ljude i podstaći da se bave ovim poslom.
"Ko voli avanturu i avanturistički pristup životu, ovo će mu biti preporuka da odabere ovo zanimanje gde ti nikad nije dosadno i svaki dan je drugačiji. To ima svojih prednosti, ali i mane, i lepote, naravno. Ali pre svega ovaj posao mora da se voli. Kako kažu, kad ti novinarstvo uđe pod kožu, to je to, ne možeš bez njega, iako se na njega ljutiš i duriš, ali to je tvoj način života. Ti se srodiš sa foto-aparatom i uvek je sa tobom. To nije samo posao, to je posebna vrsta ljubavi“, kaže Zoran Ilić.
Na kraju i ono obavezno pitanje ‒ šta bi savetovao mladima koji žele da se bave fotografijom?
"Prvo i najvažnije jeste da vole fotografiju. Ako imaju ljubav prema fotografiji, polako će ući u taj svet. Neka eksperimentišu, razmišljaju, neka se igraju, i koliko je u samom aparatu, verujte mi, mnogo je više u glavi. Fotografija nastaje u glavi. Moraš da znaš šta hoćeš, i moraš da ’imaš oko’, što bi rekli naši stari majstori fotografije. To je vrsta umetnosti kroz koju izražavaš sebe i svoje emocije, a ujedno i zanimanje. Najbolje je početi u redakciji dnevnih novina jer se tu susrećeš sa raznolikim zadacima, susrećeš se portretnom, lajf, modnom i svim ostalim vrstama fotografije. To je najbolja škola i, naravno, uvek imaš starije kolege koje nesebično dele znanje, kao što su i u mom slučaju radile kolege iz nekadašnje ’Politike Ekspres’. A posle toga možeš da se specijalizuješ ili opredeliš za ono što te više zanima. Ali najbolje se uči u dnevnoj redakciji. I jedna važna stvar ‒ foto-reporteri su veoma kolegijalni i humani ljudi i mi na terenu uvek stojimo jedan za drugog“, zaključuje Zoran Ilić Kiza.
U filmu govore:
Dušan Vranić,
Petar Peđa Kujundžić,
Goran Tomašević,
Radoslav Rade Bošnjak,
Željko Sinobad,
Aleksandar Stanković,
Zoran Jovanović Mačak,
Emil Vaš,
Žikica Jovanović,
Srđan Sulejmanović i
Biljana Marković.
