Scena
12.12.2021. 06:05
Scena
04.02.2022. 07:05
Dragana Todorović
Intervju
Radivoje Raša Andrić: "I tako prođe 17 godina..."
"I rekao sam sebi – Mare, care, sad je startuj.“ "Brate, ja nemam prihode, al’ nemam ni rashode.“ "Brate, ona sija... Pa, vodi je u mrak da ti sija.“ "Za Nadicu jednu serenadicu!“ – samo su neke od popularnih replika iz filmova "Munje“ (2001), "Kad porastem biću Kengur“ (2004) i "Tri palme za dve bitange i ribicu“ (1998), koje je režirao Radivoje – Raša Andrić, a koje su zapamćene i koriste ih različite generacije, čak i oni koji nisu bili rođeni kada su ti filmovi bili popularni.
Da li će i novi film ovog reditelja "Leto kada sam naučila da letim“ takođe doneti replike koje se pamte i likove sa kojima je lako da se poistovetimo, videćemo na premijeri 16. februara.
"Svakako da sam uneo sebe u taj film. Nije samo scenario privukao mene, već sam i ja malo scenario ’nategao’ na svoju stranu, ali ne mogu sada da vam kažem da li će biti popularan koliko i moji prethodni filmovi. Nadam se…“, kaže za "Ekspres“ Radivoje – Raša Andrić o svom novom filmu koji je opisan kao porodični.
Otkud Vi u tom žanru?
"Tako su pale kockice. Nije uvek na reditelju šta će sledeće snimiti, nekada producenti biraju reditelje, a to se meni ne dešava prvi put. Zvali su me, rekli mi da imaju scenario koji bi voleli da ja režiram i pristao sam.“
Sergej Trifunović u svojoj knjizi "Stovarište“ piše da je snimanje filma "Munje“ za njega bila jedna velika žurka u trajanju od mesec dana. Da li delite njegovo mišljenje i da li je onda snimanje Vašeg novog filma bilo jedno radno letovanje na Hvaru, s obzirom na to da je film sniman na tom ostrvu u Hrvatskoj?
"Ne, ne. Snimanje filma je svojevrstan rat u kojem svako ratuje sa svakim, a svi zajedno ratujemo najviše sa vremenom. Tako da niti je onaj film bio žurka, niti je ovaj bio letovanje, već su oba bila zahtevan posao.“
Na velikom platnu Vas nije bilo od 2004. godine do ovog februara. Šta se u međuvremenu dešavalo?
"Ja sam, zajedno sa producentima sa kojima sarađujem, zaključio još ranije da prolazi vreme filmova, a da dolazi vreme serija, i to se ispostavilo kao tačno. Tako da sam radio na dve velike serije, dugačke, komplikovane i skupe, koje na kraju nisu bile snimljene. Veoma mi je žao zbog toga jer sam svakoj od tih serija posvetio tri, četiri godine života. Zapravo, nije mi žao svog života jer sam se za sve to vreme zabavljao, uživao sam radeći na tome, već mi je žao što to publika neće gledati jer su zaista bili dobro urađeni scenariji za serije. Eto, na to je otišlo oko osam godina. Ostatak vremena otišao je malo na lenjost, malo na odbijanje na konkursima, malo nedostatak pravog scenarija, zatim reklame koje sam radio, ali i filmovi u kojima sam bio pomoćnik režije… I tako prođe 17 godina.“
Šta će tek da se dešava? Na čemu sada radite ili tek planirate, da li ćete snimiti "Munje 2“ ili "Munje, opet“, kao što ste najavljivali?
"To je u fazi razvoja, radimo na scenariju, neki glavni glumci su već dali svoj pristanak, ali ne bih više da vam otkrivam.“
Recite nam, barem, samo to da li će ekipa glumaca biti ista i da li će oni svoje avanture doživljavati u sadašnjem vremenu ili ćete nam predstaviti neke nove mlade "munje“?
"Biće novih likova, ali će i deo istih glumaca, iz prvog filma, tumačiti iste likove – oni se nisu mnogo promenili, samo se vreme promenilo.“
Šta se dešava sa serijom "U zagrljaju Crne ruke“, koja je u decembru imala tri pilot epizode? Da li će taj projekat biti nastavljen?
"Dogovor je bio da prvo snimimo pilot, a desilo se da umesto jedne epizode, kako je to inače uobičajeno, mi snimimo tri. Za sada nam još nije javljeno kako je serija prošla kod publike i da li bi se snimanje nastavka serije i emitovanje isplatilo.“
Kako biste objasnili popularnost serija poslednjih nekoliko godina? Da li ih i Vi gledate, koje su Vam omiljene?
"Serije su postale poligon za eksperimentisanje, kao što su to nekada bili filmovi – gde se nekad menjao i filmski jezik i način pričanja priče, tako se sada eksperimentiše u serijama, i to traje već duže od deset godina. Mislim da je glavni proboj uradila serija ’Sopranosi’. Do tada su serije, većinom, bile kao da su umočene u varikinu i isprane kako bi se što bolje prilagodile svim gledaocima. Drugačije je bilo u bioskopima. Tamo filmovi imaju i oznake koje upozoravaju na to kom uzrastu je koji film primeren, dok su serije rađene tako da budu porodične, za sve uzraste. Onda su se pojavili ’Sopranosi’ gde je glavni junak obožavan, bez obzira na to što je ubica, prevarant… Ta serija proširila je vidike ljudima koji ih snimaju, tako da su oni postali mnogo slobodniji i serije su postale drugačije, samim tim i popularnije. Nisam sociolog, ovo je samo moj zaključak.“
Svi Vaši prethodni filmovi bili su odlično prihvaćeni, publika im se vraća, gledaju ih i nove generacije. Da li postoji neki recept za takav uspeh, šta biste poručili mladima koji sebe vide u režiserskim stolicama?
"Jedini recept je predan rad, ništa više. Takođe, za dobar film je potrebno i vreme jer moraš da budeš užasno talentovan da bi baš iz prve snimio super film. Obično svaki scenario ima između 12 i 20 verzija, a između tih verzija nekada prolaze godine, a nekada meseci, jer ti vidiš probleme, ali rešenje nikako ne nalaziš. Kada scenario napokon bude gotov, a to može da traje i tri godine, ti si tek na početku. Onda sve treba proći sa glumcima, vizualizovati sve scene, pronaći adekvatne lokacije i, naravno, producente koji će za sve to obezbediti novac. Tako da mladi moraju, pre svega, da se naoružaju strpljenjem i da zagreju stolicu.“
Napisali ste knjigu "Kako snimiti film“ koju je izdao "Kreativni centar“. Da li biste, možda, napisali i knjigu "Kako snimiti seriju“, jer ste se i u tome pokazali kao tvorac hitova – "Otvorena vrata“ (2013) i "Mile protiv tranzicije“ (2003–2007) bile su veoma popularne TV serije.
"Ta knjiga je o filmskom zanatu koji moraš da znaš da bi mogao uopšte da barataš slikama koje tvore priču, a reč je o pravilima koja su ista za igrani film, dokumentarni, pa i za seriju. Zato bi knjiga o tome kako se snimaju serije bila vrlo slična prethodnoj. Ali, mogla bi da se napiše knjiga o tome kako montirati film, jer prva knjiga govori o režiji kao zanatu, a druga bi mogla da pokaže kako se u montaži grade likovi, odnosi i pravi priča. To je dramaturgija u praksi, dramaturgija sa slikama, a ne sa rečima.“
Scena
05.01.2022. 08:05
Najboljih 5 dokumentaraca koje možete pogledati besplatno
Vaš novi film "Leto kada sam naučila da letim“ zapravo je ekranizacija istoimenog bestselera Jasminke Petrović, koji je postao i preporučena lektira za osnovne škole. Tu knjigu, pokazalo se, vole i deca i stariji čitaoci. Da li će i film biti za sve uzraste?
"Trebalo bi da bude. Snimali smo ga kao porodični, za decu i za roditelje, a pre premijere, koja će biti 16. februara, a već sutradan će film igrati širom Srbije, izaći će i novo izdanje knjige Jasminke Petrović, koje će biti u duhu filma – od naslovne strane koja je zapravo plakat filma, preko fotografija glumaca između poglavlja, do odeljka na kraju u kojem će se nalaziti deo scenarija, neke skice, objašnjenja kako su snimani specijalni efekti…“
Da li je istina da ste jednom izjavili da za Vas postoje samo dva bloka – Istočni i Blok 45?
"Moguće, ne sećam se, ali ako jesam, dopada mi se što sam to rekao. Balša Đogo imao je bolju izjavu: ’Bog možda prašta, ali Blok 45 ne’.“
Da li ćete, možda, nekada snimiti film o tom famoznom delu Beograda, ali i onima koji tu žive ili su živeli i to ističu u svakoj prilici koja im se ukaže?
"Ima filmova koji su o Novom Beogradu, a u Bloku 45 se zaista desio skup velikog broja zanimljivih ljudi. Scenario za film ’Kad porastem biću Kengur’ se prvobitno zvao ’Novi Beograd’ jer je trebalo da bude snimljen u tom delu grada, ali nam je producent našao sve objekte za džabe na Voždovcu i onda smo mu rekli: ’Čoveče, kako da snimamo na Voždovcu kada se film zove – Novi Beograd?!’, a on nam je odgovorio: ’Ma, nema problema, nađite vi sve objekte za džabe na Novom Beogradu i snimaćemo tamo.’ Naravno da smo ostali na Voždovcu. Ja sam to nekako lakše preživeo od scenariste Miroslava Momčilovića, koji je do kraja ostao očajan. Nagovarao sam ga da film posvetimo Novom Beogradu i da to bude napisano ispod naslova, ali to ga nije zadovoljilo.“
Komentari
