"Mogućnost da zaplivamo nasuprot glavnoj struji je naša obaveza"

Boka Kotorska već vekovima očarava umetnike neopisivom lepotom. Od nezaboravnih Šantićevih stihova do savremenika ova regija ostaje neiscrpno vrelo inspiracije. Toj struji se priključuje i književnik i reditelj Rastko Šejić, koji kao “furešt“ zalazi u dubine bokeljskog duha i donosi svoju originalnu perspektivu. Njegova nova poema “Kada plivaš“ predstavlja duboko ukorenjen odnos sa Bokom, izražen urbanim jezikom i stilom prepoznatljivim svima koji su devedesetih godina prošlog veka čitali i čuvali letke studentskog protesta 1996–97. i “Otpora“. Kroz ovu geopoetsku knjigu, Šejić stvara sakralni ritual plivanja kao put ka harmoniji sa prirodom i samim sobom, istovremeno živo dočaravajući letnju sezonu i tranzicione izazove.
 

Vaša poema “Kada plivaš“ posvećena je Boki Kotorskoj. Zašto baš “nevesta Jadrana“ kao inspiracija?

“Boka je moja ’sigurna kuća’ čitavog života. Trošna kuća dede po majci u Krtolima, Bjelila na kojima sam ozbiljno proplivao, zarasle kamene staze i bogaze, šakali koji noću zavijaju i leptiri koji preleću zaliv. I pre svega moje svetsko more, i ono ’velje’ i ’vladikino jezero’, kako volim da nazivam najlepši fjord na svetu. Kada otplivam posred zaliva ili koliko me ruke i noge nose na pučinu, tu sam nasamo sa prirodom, osećam da sam pobegao od betona i smoga, svakovrsnih brodoloma, raznih bura i nedaća, krakena i besmisla kopna. Ali nije to samo beg, i recimo ’ekspresionizam’, avantura i doživljaj, izolacija, to je i mešanje sa drugim mentalitetima i tradicionalnim društvom koje gubi svoj identitet pod pritiskom vladavine kapitala i interesa nad kulturnim i prirodnim nasleđem. I mislim da je tu negde između filozofije ili ’taoizma’, kako je zanimljivo primetio tivatski lingvista dr Miomir Abović, i satire tranzicione nepravde i nebrige, tajna ove poeme. Ali nisam ja toliko promišljen, poema je pisana godinama samo kao neophodnost izražavanja, koncentrat je potrebe za stvaralaštvom u miru Boke, sa svom njenom slavnom istorijom i tradicijom. Ne iz svakodnevne borbe. Čitaocima ’Ekspresa’ čast mi je da poklonim jedan stih iz moje poeme ’Kada plivaš’:

Crkveni sat

U tvom

Primorskom selu

Pokazuje dva vremena

Na strani zvonika

Okrenutoj kopnu

Minute lete

Kao sekunde

A sati kao minute

Sat koji vidi

Većina meštana

Na južnoj strani

Tačan je

Po njemu

Zvona zvone

Poručuju

Polako!“

Plivanje je za mnoge simbol slobode, da li ste i Vi imali tu sliku kada ste pisali “Kada plivaš“?

“Sloboda ronjenja na dah. U tom poređenju smo smešni i prema najmanjim ribama, starosedeocima mora. (smeh) Naravno da je pripadnost moru, beskonačnoj većinskoj povezanosti vode na našoj planeti, spoznaja slobode. Možda je posvećenje poeme plivanju, kao osnovnoj radnji, anahrono sa vremenom propisanih političkih agendi ’kreativne industrije’. Mogućnost izbora da zaplivamo nasuprot glavnoj struji je naša obaveza. Možda jedina preostala pored bega od ljudi i odustajanja. Zahteva žrtvu i upornost kao svako posvećenje, nasuprot površnosti. Zanimljivo da je to i osnovna negativna kritika koja se čula otkako je knjiga među čitaocima – da li sam odavde ili odande, naš ili ’njiov’, da li je latinica ili ćirilica, da li je lepa ili ružna naslovna, sve ono što možete videti i zaključiti na samim koricama. Kao da se ti strogi fašistoidni likovi plaše da zaplivaju kao ljudi. Ili se plaše slobodne reči. Kada šala iz reklame za gaziranu šećernu vodicu da je žeđ ništa, a imidž sve, postane vodilja savremenosti. Da suština postaje suvišna, a sloboda precenjena i nemoguća. More u svoj svojoj dvojnosti, surovosti i prelepoti, ne zaboravlja. I nema žurbe. Najveća biblijska katastrofa je potop, zar ne?“

Poema je izdanje “Matice Boke“, IK “Prometej“ iz Novog Sada i Udruženja “Šta hoćeš“ iz Beograda, kako se to dogodilo, nekakva sinergija različitih centara kulture?

“Ne daj bože da se jug i sever slože. (smeh) Pa sama tematika poeme je nametnula tu izdavačku saradnju. Zar nije Boka jedna od poveznica naše kulture? Možemo, pored Šantića, Dučića i Crnjanskog, naći veliki broj autora koji kao ’izvanjci’ ostavljaju najlepše zapise o ovoj regiji. Nema poema smisla ako nije bokeljska, niti unutar kulture može da živi ako nije svima dostupna. Nisam ušao u ovu knjigu sa nekakvom velikom pesničkom ambicijom. Posvetio sam skoro tri godine života projektu dokumentarne TV serije ’Boka pomorska’, koja govori o našim slavnim kapetanima i admiralima koji su uticali na tok svetske istorije, i nakon premijernog emitovanja na RTCG morao sam da se suočim sa raznim nezavršenim pričama, rečima, pesmama, projektima, ljudima. Finalnu redakciju ’Kada plivaš’ poslao sam prijateljima Duletu Nedeljkoviću, Željku Komnenoviću i Živojinu Rakočeviću, kao i ekipi ’Šta hoćeš’, i svi su odreagovali krajnje entuzijastično tako da je knjiga morala da se desi. ’Matica Boke’ i IK ’Prometej’ su praktično u isto vreme doneli odluku da stanu iza izdanja na osnovu rukopisa. Slikar Zoran Mujbegović je kreirao neverovatne ilustracije, prosto nadograđujući svoju poetiku na moje stihove. Sve je išlo nekako prirodno… Kao da govorimo isti jezik.“ (smeh)

Knjigu upotpunjuju Mujbegovićeve ilustracije i verovatno je jedna od najlepših knjiga poezije koju sam držao u ruci. A recenzent Željko Komnenović je poemu proglasio literarnim pandanom likovnoj poetici velikog Voje Stanića. Koliko je vizuelno značajno za Vas kao autora poeme?

Rastko Askentijević: "Kvalitet je garancija za trajanje"

INTERVJU

INTERVJU

Scena 29.08.2023. 19:15

Rastko Askentijević: "Kvalitet je garancija za trajanje"

“Nemerljiva je važnost slike za nit poezije. Oni koji prate moje dokumentarno filmsko stvaralaštvo nalaze direktnu vezu u načinu na koji formiram pesničke slike. Ali to je prirodno, kao i primenjeno kulturno i čitalačko iskustvo, ne verujem da mogu niti želim da pobegnem od uticaja rokenrola, kao ni od vladike Rada ili Duška Radovića, Bore Stankovića, ali ni od Miće Popovića ni od Lubarde. Nije evropski identitet, kome navodno težimo, zaboravljanje svoje kulture. Opet, impresivnost Boke Kotorske, jedinstvenog mesta radnje, njenih ekstremnih mena, nije moguće prećutati. Uvek drugačije boje, scene, senke, talasi, prelamanja, kontrasti za mene su bili glasni, neophodni za zabeležiti. Poezija je stvar duše, i kad god su je autori pisali po porudžbini, za druge, u pozi, a ne iz sebe, nije urodila ničim više do pukim egzibicionizmom ili zanatskim zloupotrebama. Zaista ne znam kako bih sada planski napisao pesmu o recimo prednostima GMO hrane. Ali, takvo je vreme, izuzetni pisci najpopulističkijih govora su naši najbolji književnici, samoproglašeni vitezovi duha krmače po advertajzingu, podzemlje je in.“

Autor ste i dokumentarnog TV serijala “Na veslu priča“ koji se već deceniju emituje na RTS-u, a i nagrađeni ste za dokumentarac iz tog serijala u kome govore književnici sa Kosova i Metohije na “Grafestu“. Kako biste nam bliže predstavili taj serijal?

“Više od osamdeset književnih autora iz svih krajeva naše kulture ispričalo je svoje priče i pesme veslajući rekama, jezerima, barama, rukavcima i morem. Preko sto proizvedenih ’Na veslu priča’ kratke forme, preko dvadeset gradova. Serija se emitovala sa pristojnim šerom do pre neku godinu ekskluzivno na javnom servisu RTS, završno sa sezonom snimljenom na Kosovu i Metohiji. Za sada je taj projekat na pauzi. Ali je glas naše inteligencije sa prostora Kosova i Metohije u dijaloškoj formi smešten u dokumentarac ’Na veslu priča: Pozdrav pesniku!’ pobedio na međunarodnom festivalu dokumentarnog filma ’Grafest’ u Gračanici, sa svete zemlje odakle je i krenula priča da se drznemo da nešto drugačije snimimo dole. To je bila izuzetna čast i priznanje. I dalje mislim da tu nije tema ’živalj’ i ’nejač’ i ’zavet’ i ’dogodine’, već kako svakodnevno žive naši građani, imena i prezimena, a ne brojevi, u getoiziranim enklavama i na severu KiM. No, ne bavim se politikom, samo istinom, to je dužnost umetnika.“

Jedan ste od lidera studentskog protesta 1996/97. i osnivača “Otpora“. Kako danas gledate na te dane?

“’Nema borbe bez vere u ljude’, tako sam zapisao negde u ’Kada plivaš’. Siguran sam da su to bile emancipatorske akcije za dobrobit našeg društva, da su imale realnu energiju i smisao koji su, uz mnoge nepotrebne peripetije, doveli do prve smene sa vlasti bivše komunističke partije u Srbiji. To zakašnjenje u izgradnji demokratskog društva i institucija, kao naravno i građanski rat za nasleđe Jugoslavije u kome nismo i jesmo učestvovali, sve nas skuplje koštaju kako vreme prolazi. Svakako, momenti velike nade i kreativne energije ekipe sa kojom sam radio tokom tih ’gibanja’. Recimo, taj momenat kada se pesnica odjednom našla na zidovima svih naših gradova, kada je postala moda iz strašne društvene apatije. Ili pre toga, najveći rokenrol koncert u Beogradu ikada za Srpsku novu 1997. Neki fleševi za koje je vredelo živeti ili biti spreman da rizikuješ sve. Ali, bojim se da smo kultura kratkog daha, da je ostavština negativnog odabira po poslušnosti ili ’podobnosti’ generalno pobedila, te da smo i dalje, decenijama kasnije, svedoci da se tranzicija nije završila, kao ni besmislene istorijske podele u društvu na multiplikovane Srbije, koja ima manje stanovnika od nekog većeg grada u svetu. Nikako se ne osećam kao prvoborac, na tom svom angažmanu nisam ničim i nikad profitirao, ali sam srećan da i danas čista obraza mogu da stanem iza svake reči, akcije ili slike koju sam tada stvorio ili čijim sam stvaranjem upravljao. I znate, kada doživite da vaš slogan kliču hiljade ljudi ili da se zbog jedne pesme – letka dignu sva ministarstva sile tadašnjeg režima, nemate razloga za neku borbu na književnoj sceni i upadanje u klanove i članove, ali mi je drago da sam u prilici da ’Kada plivaš’ podelim s pismenima.“

Autor ste čuvene krilatice protesta 1996/97. “Beograd je svet“. A pre godinu dana dokumentarna serija “Svetski“ o odlivu mozgova kroz životne priče uspešnih naučnika našeg porekla ušla je u zvaničnu konkurenciju prestižnih festivala naučno-obrazovnog filma u Los Anđelesu i u Šendženu. Kako Beograd i Srbiju vidite danas, četvrt veka nakon protesta?

“Grad nam malo podseća na fensi zbeg, sa svim tim Slovenima koji su morali da pobegnu od lokalizovanog svetskog rata Istoka i Zapada. Zanimljivo mi je da su odmah počeli da organizuju svoje kulturne događaje. Jedna armija naših ljudi je tako otišla širom sveta. Među njima i znatan broj onih najboljih, velike mašte, zamaha i sposobnosti da donesu promene, koji su prirodno napravili i izuzetne karijere po svetu. Upravo onim našim ljudima koji sada utiču na istoriju nauke, umetnosti i privrede u prestonicama planete smo se bavili u dve sezone dokumentarne serije ’Svetski’ emitovane na RTS-u. Taj egzodus nije slučajan, posledica je stanja u našem društvu. Jedne osujećenosti prirodnog poretka znanja, veština i zvanja. Ali eto, mlada smo demokratija, u borbi za preživljavanje i goli opstanak. Sećam se kako smo skakali od sreće kada nas je predsednik sindikata ’Nezavisnost!’ Branislav Čanak pozvao da pogledamo prilog na CNN-u na dan kada se slogan ’Beograd je svet!’ prvi put pojavio kao šetalica pred nepreglednom studentskom kolonom. Veliki broj prijatelja iz te kolone više nije ovde ili je odustao na razne načine od ideala iza kojih smo stali. Možda je to biologija, opstanak jačih ili ptice selice… No, grad se nije predao i dalje.“

Mnogi studente danas optužuju da su letargični, da ih ne interesuje politika pa ni sudbina sopstvene zemlje i da samo čekaju da “zapale napolje“. Da li su zaista sadašnje generacije akademaca takve, prema Vašem mišljenju?

“Rani kapitalizam, materijalno iznad duhovnog, endemska korupcija, uz zločinačko ispiranje mozga, zanemarivanje kulture i unižavanje obrazovnog nivoa daju rezultate. Nadam se i dalje da nam mentalitet nije potpuno podanički, da postoji osećaj pripadnosti jeziku, gradu, šumi, njivi, jezeru i reci, koji može da prevagne da dođe čas da naša demokratija sazri do dijaloga, prestanka pljačke i rasprodaje, te mirne smene bilo koje vlasti. Kako rekoh, verujem u ljude, po prirodi posla sarađujem sa sjajnim stvaraocima svih generacija i ne potcenjujem nikoga. Podržavam, očekujem i nadam se.“

Pre više od tri decenije, okušali ste se i kao glumac u čuvenoj dečjoj seriji “Sazvežđe belog duda“. Kakve uspomene nosite na taj deo svog života i saradnju sa glumačkim velikanima poput Bate Živojinovića, Taška Načića, Nikole Milića...?

“Divno adolescentsko iskustvo, pravi filmski set, vrhunska ekipa, scenario o tradiciji građanskog društva srpske palanke, izuzetna podela… Moj lik se zvao Rale, i to se nekako skockalo sudbinski. (smeh) Pored lepih uspomena saradnje sa velikanima našeg glumišta, dečje zbunjenosti ili samouverenosti i druženja, sada mi izgleda najvažnije da sam iskusio scenu na vreme. Da je nisam ostao gladan, da ne moram da se guram u prve redove i u prvi plan. Gledao sam tokom godina kako ljudi gore u tim vatrama, kako ih obuzimaju duhovi ambicije, supermoći i slične budalaštine. Postoje bolja sazvežđa.“

Planirate li neki novi dokumentarni film ili serijal u narednom periodu?

“Trenutno smo, kao ekipa ’Šta hoćeš’, u produkciji dokumentarne serije ’ArheologIja’ u saradnji sa neverovatnom grupom ljudi okupljenom oko najstarije naučno-esnafske organizacije u nas – Srpskog arheološkog društva. Planiramo da kinematografskim sredstvima ispričamo priču o neophodnosti borbe za očuvanje arheološkog kulturnog nasleđa. Blago kojim možemo i moramo da se ponosimo, obilje dokaza naše prošlosti, predmet je strašnih zloupotreba i zanemarivanja. Na jednom drugom nivou, paraistorija i mitomanija odnose pobedu nad naukom i činjenicama jer imaju bolji imidž. Žeđ je sve.“