Scena
11.05.2021. 22:05
Dušica Anastasov

Intervju Marija Knežević

Ravnoteža je ta magična reč

Marija Knežević
Izvor: Branislav Radišić

"Postoje fenomeni i ono što se starinski zove duh vremena. Rekla bih da je danas lakše doći do te univerzalne slike, izbeći lokalne zamke, zato što je svet premrežen. Ipak, ništa ne može da odmeni putovanja, prisustvo uživo, sve ono što jedan pešak primeti za razliku od korisnika brzog voza."

Nije misao pesnikinje Marije Knežević između jave i sna. Ovozemaljska je, samo je pogledom uprta u dobre dane koje smo odživeli, svakodnevicu koju nekako preživljavamo i jutra koja smo namerni da spoznamo bez straha da će nas izneveriti.

Vaša poezija zastupljena je u mnogim našim antologijama, objavili ste 27 knjiga, Vaša dela prevođena su na nekoliko jezika, ali američko tržište je sigurno poseban izazov.

„Nisam ni znala da sam objavila 27 knjiga! (smeh) Ozbiljno, nikada nisam brojala svoje knjige i kad me pitaju, na primer, koliko sam knjiga pesama napisala, mislim da mi ne veruju kad kažem da ne znam. No, dobro. Ova cifra zvuči impresivno u prvi mah, s tim što treba imati na umu da imam 35 godina priznatog stvaralačkog staža. Tako da su i poezija i proza stigle i do mnogih stranih antologija. Koliko sam se ovde namučila, toliko sam imala sreću sa inostranstvom. 

Ti pozivi su se dešavali poput proviđenja. Jasno je da nas uvek neko preporuči, ali nisam za sve pozive saznala ko je spona. Bili su to vrhunski prevodioci – na engleski, nemački, poljski, ruski… I vrhunska izdanja, poput ovog američkog – odabranih pesama u izdanju ’Zephyre Press-a’. Knjigu je zaista maestralno prevela profesorka Sibelan Forester, napisala je nadahnut, znalački i, što se mene tiče, laskav predgovor, na kraju dodala čak i indeks manje poznatih pojmova. Izdanje je dvojezično, tehnički besprekorno urađeno, na koricama je fotografija umetnice Amrite Sing. 

Sva ta velika tržišta su ogromni izazovi.

Ponekad gubimo iz vida da kada kažemo Amerika, Australija… mi, u stvari, pominjemo čitav kontinent. U Americi sam pohađala poslediplomske studije i predavala četiri godine. Neverovatan broj ljudi piše i objavljuje poeziju. Međutim, i te kako neguju prevodnu književnost. Što se engleskog jezika tiče, moj roman ’Ekaterini’ je još pre desetak godina objavljen u Engleskoj u takođe izvrsnom prevodu Vila Ferta. Ali knjiga odabranih pesama ’Tehnika disanja’ je da tako kažem debi na američkom kontinentu.“

„Ono što pišeš sobom možda će i valjati“, šta izdvajate kao ostavštinu ovog stiha?

„Ne mogu da se setim o kojoj je pesmi reč, jer uvek sam usmerena na ono što sledi, gledam napred, ne osvrćem se, retko kada čitam svoje pesme. Ali misao prepoznajem kao nešto što je tada možda bilo moje uverenje, sada je i iskustvom potvrđeno. Vredi samo ono što se radi s razlogom i uz davanje čitavog bića. Ne treba ni pisati, a ni pričati kada nemate šta da kažete. Ne treba ispirati usta – kako glasi jedna od naših takozvanih narodnih sintagmi, a one su posebno blago. 

Svakako nisam od onih koji pišu svakoga dana, ne zanima me ta škola ’nijednog dana bez retka’. Neka beleže notari, a pisci treba da pišu. Što je proces koji se primarno odvija u glavi, pa i onda kada toga nismo svesni – u snovima na primer, dok hodamo, radimo nešto drugo. To je smisao prvog dela tog stiha.

Drugi deo odnosi se na iskrenost. Ona se podrazumeva, ali ne u onom trivijalnom smislu ’ja tako mislim’, već istraživačkom, analitičkom – treba doći do toga šta vi zapravo mislite, iskopati svoje pravo ja. To umetničko ja je medijum, posrednik. Ono mora biti odvažno. Ja sam bila prilično mlada kada sam, sećam se, rekla da je umetnost jedan veliki striptiz. S druge strane, još veći izazov je ne zastraniti i otići u samoljublje. Dakle, ravnoteža. Magična reč svakog stvaralaštva.“

Marija Knežević
Izvor: Branislav RadišićMarija Knežević

Šta je danas „jaka reč“ u književnosti, medijima, svakodnevici? Koga ona može da „ubije“ ili je njen prevashodni zadatak da nas osvesti?

„Isto što je oduvek i bila – ona posle koje više nismo isti, kako je pisao Sernuda. Uvek je reč o osvešćivanju, suočavanju, uviđanju, sazrevanju… To su sve zahtevni procesi, ali ne i smrtonosni. (smeh)

Razumem suštinu Vašeg pitanja – to je tema koja pogađa ogroman broj nas, reč je o strmoglavu u kojem smo se našli, o nagloj devalvaciji svih vrednosti, o svetu bez kompasa. Nemam prave reči za to što smo doživeli i doživljavamo mi rođeni pre pola veka – ili nešto ranije, nešto kasnije – a osećamo se kao da smo živeli pre 300 godina, u nekoj drugoj galaksiji. Jedan od simbola ove silikonske epohe su i deponije. Sve su veće deponije reči, nepotrebnih tekstova, knjiga. Ta hiperprodukcija, po mom osećanju, ima već patološke razmere. Takozvane javne ličnosti se umnožavaju poput nekih SF larvi. I svaka od njih smatra da mora da ima bar jednu knjigu! Stvar je tragikomična, ali manje je komična kad shvatite da je čitava ta nakaradna produkcija jedno od sredstava demontaže kulture. Svesti, tačnije.“

Kada je pesniku vreme da progovori o fenomenu svog vremena i šta je to uopšte?

„Ne bih znala kada nije to vreme i kako je moguće išta govoriti, a isključiti kontekst u kojem živite. Naravno da ne mislim na programsku i angažovanu poeziju. Reč je o percepciji i ljubavi prema promišljanju. Izađete na ulicu i već u prvih deset minuta hoda vi ste primetili nešto što bi ispunilo stranicu. Kasnije to provlačite kroz filtere znanja i iskustva. Mislim da ne postoji fenomen vremena, budući da ta reč označava pojavu. 

Postoje fenomeni i ono što se starinski zove duh vremena. Rekla bih da je danas lakše doći do te univerzalne slike, izbeći lokalne zamke, zato što je svet premrežen. Ipak, ništa ne može da odmeni putovanja, prisustvo uživo, sve ono što jedan pešak primeti za razliku od korisnika brzog voza. E sad, po svemu sudeći, vreme u kojem smo se mi zatekli je umnogome obeležio ovaj biološki rat koji zovemo korona. Ja sam ležala mesec dana vezano u trima bolnicama.

Šest dana bila sam u halucinacijama, na klackalici između ove i one strane ogledala, kako bar ja to kažem aludirajući na Alisu. U tim ’filmovima’ na neki čudan način sam se borila za život, za to da se vratim na ovu stranu, kako god to kome zvučalo. I kada se to napokon dogodilo, jednostavno nisam više ista.

Znam da ovo zvuči mistifikatorski, ali stvarno ne umem da objasnim taj tako važan fenomen. Pri tom ne mislim na telo, jer ja spadam u one kojima je zdravstvo uglavnom nedostupno, osim kad moraju da me prenesu u bolnicu. Nemam pare za privatnike i ne znam u kakvom su mi stanju pluća, srce i ostalo. Mislim, dakle, na psihu, na stanje svesti. Nešto se promenilo u načinu na koji gledam na svet, promenili su se prioriteti, modifikovale su se neke vrednosti, tek ćemo videti šta se sve dešava, naravno ne samo kod mene. Ali neupitno je da se dešava.“

Marija Knežević
Izvor: Branislav RadišićMarija Knežević

Jednom ste izjavili da „ukupna umetnička reč proizilazi iz poezije i tu ostaje“. Ovo podneblje je zaveštalo sjajne pesnike, ali poslednjih tridesetak godina pesnici kao da su proterani iz Srbije. Jesmo li postali surovi prozaisti ili je sa pesnicima nestao i deo našeg odnosa prema pisanoj reči?

„Mi smo na opštoj književnosti sa teorijom književnosti bar godinu dana izučavali antičku književnost. Mada je ona kao temelj evropske pisane reči prisutna u svemu potonjem. Verovatno sam tom prilikom mislila na poreklo pisane reči, a ono jeste poezija, sve to nasleđe rapsoda kao prvih naratora i to u stihu, književno i istorijsko poput ’Epa o Gilgamešu’ uklesanog u kamene ploče. 

Moji roditelji bili su muzičari i od njih sam kao vrlo mlada osoba naučila da je Balkan riznica melosa, ritmova, harmonijskog blaga – za to bi se moglo reći da je fenomen budući da takva raznovrsnost obitava na jednom relativno malom prostoru. Možda je to jedan od razloga zbog čega je isti taj Balkan rasadnik sjajne poezije. Nema razloga da to isključuje vrhunsku prozu, dramu, kakve imamo i čije je poreklo, rekosmo, u poeziji. 

Vaše pitanje odnosi se na nešto što bi se uslovno moglo nazvati stanje u kulturi. Već sam pomenula – kultura se u poslednjih trideset godina demontira. To ne osmišljavaju nikakvi surovi niti nežni prozaisti, već stručnjaci za ispisivanje svesti. Jedna od posledica tog monstruoznog projekta izvrtanja svesti naglavačke jeste i to da su za mnogu našu decu vrhunski autoriteti pevaljke i istetovirani pretplatnici za zatvore koji se deklarišu kao najveće patriote, dok su za nas to bili, na primer, Ivo Andrić, Dostojevski, Rembrant… 

Od čitave zemlje napravljen je sabor u Guči. Na svim televizijama devojke i mlade žene kuvaju, pletu, hvataju se u kolo, drže dijete, šminkaju se i dele modne savete. To je sadašnja paradigma prave Srpkinje. Groteskno.

Ako isključim komercijalnu književnost, a isključujem je, prava književnost je u velikoj meri pobegla na internet, ja je uglavnom nalazim na Fejsbuku. Profesorka Forester koja je prevodila moju poeziju je primarno rusistkinja, često odlazi u Rusiju i poznaje nemali broj njihovih živih autora, mnoge i prevodi. Ona je jednom sa smeškom primetila da samo Rusi i mi objavljujemo književnost preko Fejsbuka! Zašto? Pa i nas dve smo se srele na toj mreži, kako bismo inače. 

Kvalitet se proteruje iz Srbije, kreativnost, smisao. Bilo da je reč o unutrašnjoj imigraciji ili odlascima u inostranstvo sa kartom u jednom smeru. Šteta, to je najljubaznije što mogu da kažem.“

U svetu u užurbanoj svakodnevici nekog savremenog života, negde između svih ekrana, ljudi ipak nalaze smisao u poeziji.

„Tu se ništa nije izmenilo, broj onih koji u poeziji nalaze smisao je manje-više oduvek isti. I zato poezija postoji. Pesnici ne teže tome da ispune poljanu, nama je dragocen svaki glas koji se prepozna u onome što radimo, potom glasovi iz neočekivanih delova sveta, a nadajmo se da ti izbori za antologije govore o tome da ne pišemo za ’jednu sezonu’. Ambicije poezije su, u stvari, velike.“ (smeh)

Da li je sve to kod nas samo poslednja scena u kojoj se kultura kulturno povlači sa pozornice ili su najbolje uloge ostavljene samo za miljenike?

„Slučajno se sećam da sam to izjavila u jednom intervjuu, verovatno se ne bih sećala da kultura nije nastavila da se kulturno povlači. Njoj je potrebna radost prijema, plodno tlo stvaranja, a ne sve ove sasvim jasne i ponekad glasne objave da nije dobrodošla. Ko do sada to nije shvatio, neka samo obrati pažnju na to kako je korona zloupotrebljena da se koliko je god moguće zatre kultura.

Utakmice, da, sportska takmičenja, politički skupovi, otvaranja kojekakvih spomenika i tome slično, ali zato tek nekoliko predstava za šaku ljudi, pa i to jedva. O književnim večerima i promocijama da ne govorim. Meni je, recimo, u septembru prošle godine izašla nova knjiga pesama u kraljevačkoj ’Povelji’, kao i da nije. Vidim, svi koji su do sada išli u Grčku ići će ponovo, Dubai je odavno ’proradio’, ali ne pominje se popuštanje mera u kulturi.

Što se tih miljenika tiče, pravo da Vam kažem, meni je ta tema degutantna. Nekada su i miljenici morali biti bar pristojni, sada su to karikature uključene u celu ovu tresku – da se narod zabavi. Koji narod? Ogroman broj ljudi nema televizor, ne prati štampu…“

Nakon svega što nam se događa poslednjih godinu dana, da li svet doživljavate kao „veliku žurku ili savršenu samicu“? 

„Pa kažem, tek ćemo videti kakve je sve promene uzrokovala ova psihodelična bolest. Mislim da je važno imati svest o tome da je u pitanju rat, specijalni, kako se to stručno kaže. Što se mene tiče, nezavisno od korone moj život odavno podseća na film ’I konje ubijaju, zar ne?’. (smeh) Za mene je ovo ovde pre samica, zatvor svakako. Ali tačno je da mi nemamo pojma šta donosi sledeći dan.

Kao što pre samo pola godine nisam znala da li ću nastaviti da živim, tako do pre dve nedelje nisam mogla ni da slutim da će moja prva knjiga u Americi biti u užem izboru za Nagradu ’Derek Volkot’. Moja nada je, da tako kažem, argumentovana. Ne vidim sebe ni u optimizmu ni u pesimizmu, neko sam ko uvek kada može bira sunčanu stranu ulice.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Publika se više ne uvlači u čudo umetnosti"
Vladimir Dunjić

Intervju Vladimir Dunjić

05.05.2021. 22:05

"Publika se više ne uvlači u čudo umetnosti"

"Moj svet je identičan kao i Vaš. Kao i bilo čiji. Razlika je jedino u tome kako ga doživljavamo i šta nam on otkriva o nama samima. Slikajući mačke, leptire, lastavice, životinje, ja sam se zaljubio u njih i shvatio da nema nikakve razlike između mene i njih ili Vas."
Close
Vremenska prognoza
scattered clouds
21°C
15.06.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve