Scena
04.05.2021. 14:22
Dušica Anastasov

Intervju Vlada Arsić

Tragajući za svim nijansama sive

Vlada Arsić
Izvor: Marko Stevanović

"Živimo neke virtuelne svetove blagostanja, divote, lepote, krasote, a stvarni život nam je toliko mučan da se čak i ne vraćamo njemu. Ljudi su bukvalno prikovani za ekran, sve prihvataju zdravo za gotovo, a da im pritom realna svakodnevica promiče."

Šta je potrebno za dobru novinsku priču? Malo novinarske sreće da se otkrije ono što je drugima promaklo i mnogo truda da se sve to proveri, uobliči i zaživi. Sve to i još ponešto je i početak priče o istorijskom romanu. Za pisca Vladu Arsića te priče postaju izazov kada su zaboravljene ili namerno zaturene. Crno-bela istorija je samo kulisa, drugačije svetlo otkriva drugačije živote.

Šta zaista znamo o našoj prošlosti? Jesmo li bili loši đaci pa idemo na popravni iz istorije ili smo zastali na nekom slepom koloseku pa i dalje tragamo za odgovorom gde smo bili i kuda smo krenuli?

„Uobičajena floskula da istoriju pišu pobednici mislim da nigde nije bila izraženija nego kod nas. Ima nekoliko primera. Recimo, Milan Obrenović predstavljen je kao ženskaroš, kockar, čovek plahovitog karaktera, a nigde se ne pominje podatak da je u istoriji moderne Srbije, Srbija najviše napredovala upravo pod njegovom vlašću. Tada smo dobili prvi univerzitet i stajaću vojsku, stekli smo nezavisnost u toku njegove vlasti, a s obzirom na to da su istoriju pisali radikali, i Karađorđevići, onda je jasno da je morao biti predstavljen u najgorem mogućem svetlu. 

Drugi svetski rat kao tema pojavljuje se u više od 70 ozbiljnih filmskih ostvarenja, o Prvom svetskom ratu, koji je naša najtragičnija, ali i najslavnija epopeja, snimljen je samo jedan ozbiljan film 1964. godine – ’Marš na Drinu’. Koliko ljudi zna da je Srbiju četiri godine pre Hirošime zadesila eksplozija jačine atomske bombe u kojoj je stradalo, prema prvobitnom izveštaju nemačke komande u Beču, štabu u Berlinu, oko 4.000 ljudi.“

Vlada Arsić
Izvor: Marko StevanovićVlada Arsić

Taj događaj je tema Vaše knjige „14:14“.

„Da. U Smederevu je tog dana od 2.398 kuća ostalo neoštećeno 24, a potres se osetio i u Beogradu, Vršcu, većem delu Šumadije. Mi o tom događaju nismo imali nijedan školski čas. Napominje se da je ostalo navodno nekoliko uzoraka, ali nikada nije utvrđeno zašto je to ogromna količina naoružanja, municije. Nikada nismo saznali šta se sve događalo pre eksplozije, ali mnogi tvrde da su iza te diverzije stajali komunisti, kao i da je jedan od organizatora bio Mustafa Golubić, ali i neki drugi čuveni komunisti. U to vreme u Smederevu je bilo toliko oružja da je mogla cela armija da se opskrbi i verovatno je to bio razlog zašto bi se to diglo u vazduh.“

Verovatno zbog mnogo toga što nam je ostala nepoznanica kod nas je i dalje veoma popularan istorijski roman. Šta je, zapravo, danas istorijski roman? Potreba da nešto dopišemo ili drugačije sagledamo?

„Istorija je, po meni, možda i najranjivija naučna disciplina, podložna raznim revizijama, raznim promenama, upravo baš iz ovih razloga o kojima sam već govorio, a to je da je pišu pobednici u skladu sa svojim interesima i ideološkim opredeljenjima. Upravo u ovoj knjizi pročitaćete deo u vezi sa možda dva najomraženija lika iz savremene srpske istorije – Milanom Nedićem i Dimitrijem Ljotićem. Međutim, kako se moja knjiga završava sa 7. junom 1941. godine, uopšte nisam ulazio u raspravu šta se dešavalo posle toga.

Vlada Arsić
Izvor: Marko StevanovićVlada Arsić

Pokušao sam, pre svega, Nedića da predstavim kao čoveka koji ima svoju porodicu, a ono što se malo zna jeste da je Nedić u više navrata kategorički odbijao ponudu Nemaca da se prihvati uprave nad okupiranom Srbijom sve do tog 5. juna 1941. godine, kada su poginuli njegov sin jedinac, trudna snaja i jednogodišnja unuka. Kada je on shvatio zapravo da se svi ti pokreti, bilo da su pod petokrakom ili kokardom, ne bore za oslobođenje, nego da se bore za vlast posle rata. I da će svi ti pokreti doprineti da se narod, srpski narod, satre. 

A sa druge strane, što se Ljotića tiče, postoji jedan paradoks da se Srbi kunu u svetog vladiku Nikolaja Velimirovića. Ali ko se odriče Ljotića, isto tako on se odriče i vladike Nikolaja jer su oni bili veoma bliski prijatelji i ideološki su bili potpuno na istom nivou. Naravno da bi ta knjiga i takve teze izazvale ogromnu reakciju istoričara i kritičara, ali zašto sve ovo napominjem. Nije sve kao što izgleda. I istorija nije crno-bela. Istorija je sto nijansi sivih okolnosti.“

Pre nego što ste postali pisac, bili ste novinar, ali niste jedini novinar koji se bavi pisanjem. Novinari postaju konkurencija piscima, a s druge strane pisci kažu da se od knjige u Srbiji odavno ne živi. Šta i koga u poslednjih deset godina čitamo u Srbiji?

„Da mi ne zamere kolege sa Filološkog fakulteta, ali čini mi se da najpopularnije, što znači najtiražnije, ne kažem i najbolje, ali najtiražnije knjige pišu novinari i pravnici. Pravnici zato što su im bliske kriminalne teme, a novinari imaju veliki bagaž, koji se informacijama puni 20 ili 30 godina i uvek stiže nešto novo. Mislim da svako od novinara koji se bavi književnošću nema problem o čemu će da piše, već da li će biološki doživeti da sve te teme stavi, uobliči i ukoriči. Nemaju kompleks što će njihovu knjigu ocenjivati neki stručni žiri niti želju da se upoređuju sa klasicima svetske književnosti.“

Vidite još

Ko ima veće dileme kada piše – novinar sa večitim pitanjem da li to mogu da objavim ili pisac kada razmišlja da li će to što radi uopšte nekoga zainteresovati?

„Moja jedina dilema su teme koje teško doživljavam kad ih obrađujem. Do sada sam objavio deset literarnih radova, ali rad na socijalnim temama je za mene uvek težak. Najteži mi je susret sa roditeljima koji su izgubili decu, kada razgovaram sa ženom čiji je sin jedinac pronađen u Novom Sadu predoziran, sa 15 godina, koji je pre godinu i po dana bio đak generacije. Priznajem, više volim da radim istorijske priče o kojima se danas malo zna, zaboravljene su ili svesno zaturene. 

Takva je priča o srpskom ’Titaniku’ ili o noći Arnija koja je napisana na osnovu samo jednog detalja koji je zabeležila Svetlana Velmar Janković, ili ’Kad zvona zaneme’. To je jedina knjiga posle Dobrice Ćosića i ’Vremena smrti’ koja se bavila najstrašnijim pošastima u Srbiji. Prošle godine izašla je knjiga ’Osinje gnezdo’ koja je izazvala veliko interesovanje, a bavim se teorijom da mošti Svetoga Save zapravo nikada nisu uništene. Da je cela priča o spaljivanju na Vračaru šuplja kao švajcarski sir.“

Vlada Arsić
Izvor: Marko StevanovićVlada Arsić

Jednom ste iskoristili izraz antipropaganda domaće književnosti. Šta je onda propaganda i kako je došlo do ovakve podele među književnicima?

„Kada kažem najveća antipropaganda, mislim pre svega na način na koji se dobijaju književne nagrade. Hajde da uporedimo ocenjivanje žirija za dve najznačajnije nagrade u Srbiji, NIN-ovu i ’Vitalovu’ nagradu. U obe konkurencije sede stručni, kompetentni ljudi koji znaju svoj posao i šta se dešava. Da neko ko je osvojio ’Vitalovu’ nagradu za NIN-ovu nije ušao čak ni u širi izbor. Ko je tu omašio? A da ne pričamo o tome da tematski, ideološki, moralistički ta nagrada već ima neki obrazac koji treba ispuniti da bi se uopšte dobila. Uostalom, kako nagradu za roman godine može da dobije autor zbirke pripovedaka? Neko kaže da vrednujemo samo sud čitalaca. Ne možemo da vrednujemo samo sud čitalaca jer čitalaca ima i onakvih i ovakvih. Jedini presuditelj je vreme.“ 

Čekajući to vreme, u celu tu priču su se nekako umešale i društvene mreže. Kako smo došli do toga da se pojavljuju takozvani internet pisci i da li time priznajemo nadmoć interneta nad književnošću i koricama knjige?

„Moram da primetim da sam zaista bio zaprepašćen nepismenošću naroda kao celine. Toga uopšte nisam bio svestan dok portali nisu omogućili komentarisanje tekstova. Čitam komentare ljudi koji su došli do svog apsolutnog zaključka i mišljenja samo na osnovu naslova jer im je bilo teško čak da pročitaju tekst. Društvena mreža postala je cirkus, vašar, gde svako iznosi neka svoja mišljenja. Svi sve znaju, svi sve razumeju.

Vlada Arsić
Izvor: Marko StevanovićVlada Arsić

Naišao sam na podatak da više od polovine ljudi nikada nije putovalo van Srbije, ali se savršeno zna šta je Bil Gejts uradio, šta planiraju masoni, šta se dešava na Marsu. Mislim da je to posledica nečega što se u našem društvu dešava još od 90-ih godina, od španskih, turskih, indijskih serija, opšte pinkovizije, gde živimo neke virtuelne svetove blagostanja, divote, lepote, krasote, a stvarni život nam je toliko mučan da se čak i ne vraćamo njemu. Ljudi su bukvalno prikovani za ekran, sve prihvataju zdravo za gotovo, a da im pritom realni život promiče. Društvene mreže, koliko god imaju prednost da povezuju ljude i posluže nekoj vrsti socijalizacije, otišle su u neku drugu krajnost, potpuno smo se otuđili.“

I tako smo dobili internet pisce?

„Da, i to je jako zanimljivo. Ali ne treba zaboraviti da tamo gde je toliko prepucavanja, toliko nepristojnosti, nema kulture dijaloga, zapravo nema ničega. I kad je reč o vakcinaciji upravo su društvene mreže doprinele da zdravorazumski ljudi ne znaju šta je istina, u šta da veruju. Znate kako je najlakše sakriti laž? Pustiti više istina. Kada pustite više istina, onda se i sami izgubite u toj priči i više ne znate u šta da verujete.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Za sve je kriv rokenrol
Petar Peca Popović

Intervju Peca Popović

03.05.2021. 10:20

Za sve je kriv rokenrol

"Naša izvorna narodna muzika dobijala je „hranu“ od rokenrola, gotovo svi veliki pevači izvorne narodne muzike na početku karijere, poput Tome Zdravkovića, počeli su kao rok pevači."
Close
Vremenska prognoza
fog
0°C
28.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve