Sa ljudima koji jedu ljudsko meso

Sa ljudima koji jedu ljudsko meso


Gvineja je država u zapadnoj Africi. Na zapadu izlazi na Atlantski okean, a na kopnu se graniči sa Gvinejom Bisao i Senegalom na severu. Pored ove dve, na zemaljskoj kugli postoji i treća Gvineja – Papua Nova Gvineja. Nalazi se u Okeaniji, 160 kilometara severno od Australije, u oblasti koja se u 19. veku nazivala Melanezija.

U još preciznijoj geografskoj odrednici zauzima istočni deo ostrva Nova Gvineja, arhipelag Bizmark, severni deo Solomonskih ostrva, odnosno ostrva Bugenvil i Buka, zatim ostrvo D’Antrkasto kao i više od 200 manjih ostrva. Za one koji vole statistiku i poređenja sledi i podatak da je ukupna površina ove egzotične zemlje 462.840 kilometara kvadratnih.

Ono što je pri prvom susretu čini prepoznatljivom jeste bogatstvo prirode sačuvane u gotovo izvornom obliku. Duž obale se protežu živopisne plaže koje goste koji se na njima odmaraju vraćaju stotine godina u prošlost. Atrakcija boravka u Papua Novoj Gvineji jeste i izlet brodićem oko bilo kog ostrva, tačnije trenutak kada se uz malo mašte može poistovetiti sa kolonizatorima iz daleke Evrope koji su u ovu zemlju stigli još u 16. veku.

Ljudskom oku ne promiče ni čudesna lepota nekoliko stotina kilometara duge obale ulepšane atraktivnim lagunama i grebenima. Oni koji rone uistinu će ostati bez daha pred podvodnim visoravnima sa čudesnim morskim svetom, kao i potopljenim brodovima iz perioda velikih geografskih otkrića, ali i onima koji su na dnu završili u vreme Drugog svetskog rata.

Većina teritorije je planinska. U centralnim regionima, od severa prema jugu, proteže se nekoliko grebenova sa prosečnom visinom od oko 3.000 metara. Među njima je i najviša tačka zemlje, planina Vilhelm (4.509 m).

Obalom Nove Gvineje prvi su koračali španski i portugalski moreplovci s početka 16. veka. Na severozapadu ostrva, daleke 1526. iskrcao se Portugalac Žorž de Menezes. Prema legendi, zemlju koju je otkrio nazvao je Iljas dos Papuas, što na malajskom jeziku znači „kovrdža”. Priča se da ga je prilikom davanja imena inspirisala gruba i kovrdžava kosa melanežanskih Aboridžina. Kasnije, 1545 godine, Španac Inigo Ortis de Retes, koji je putovao od Molučkih ostrva do Meksika, nazvao je ovo područje Nova Gvineja, jer ga je papuanska obala, prema zapisu iz brodskog dnevnika, podsećala na afričku obalu Gvineje koju je video pre toga. Verovatno je obratio pažnju na činjenicu da su Gvineja u Africi i novootkrivena zemlja u blizini Australije na suprotnim krajevima sveta i upravo ta okolnost ga je potaknula da ovoj oblasti nadene to ime.

Nova Gvineja je tropsko ostrvo sa skoro 11.000 različitih biljaka, 600 vrsta endemskih ptica, više od 400 vrsta vodozemaca, 455 vrsta leptira i oko stotinu vrsta poznatih sisara. Duž obale se proteže, negde i do 35 kilometara u dubinu kopna, zona mangrova. Reč je o neplodnoj površini sa puno blata. Takođe, uz obalu raste i gusta divlja šećerna trska a u močvarnim područjima sako palme. Duge planinske padine obrasle su gustim, vlažnim tropskim šumama. Međutim, sada je zemlja kultivisana pa ponegde postoje i plantaže, odnosno povrtnjaci.

Ovo je i ostrvo kokosovih palmi, banana, šećerne trske, krompira, manioke i drugih kultura. Bašte se naizmenično pretvaraju u šume. Zanimljivo je da se iskrčene parcele obrađuju najviše dve, tri godine, a zatim u narednih 10 ili 12 isto mesto se pošumljava i na taj način se vraća plodnost zemlji. Na visinama iznad 1.000 ili 2.000 metara šume su jednoličnije. U tim delovima dominiraju četinari i naročito araukarija, čija su stabla od velikog ekonomskog značaja jer su savršeni građevinski materijal uprkos činjenici da je isporuka rezanog drveta jako teška zbog nedostatka dobrih puteva.

Pojam Papuanci u svetu a i kod nas zapravo je pogrdan termin obično u situacijama kada postoji namera da se neko uvredi ili omalovaži i tako ukaže na njegov nedostatak u znanju, obrazovanju ili kulturi. Zašto je to tako niko ne zna, ali se zato zna da su Papuanci jedan od najstarijih naroda na planeti i da su zapravo oduvek živeli na teritoriji današnjeg ostrva Nova Gvineja. Njihovi preci, postoje dokazi, plovili su po obližnjim ostrvima još pre pet hiljada godina. Pripadaju istoj ljudskoj rasi kao Melanežani koji žive na ostrvima blizu Australije, ali se od njih razlikuju jezički i kulturološki. Prema različitim podacima, u Novoj Gvineji danas živi između 300 i 900 plemena, ali istraživanje razlika među njima je još teško rešiv problem.

Za one koji dolaze da vide ovu facinantnu zemlju od svih su najzanimljiviji Jali, divlje i opasno pleme kanibala koje broji oko 20.000 duša. Po njihovom mišljenju, kanibalizam je uobičajena stvar i u tome nema ničeg posebnog. Smatraju da to što za ishranu koriste meso svojih neprijatelja zapravo čin hrabrosti a ne najokrutniji način odmazde. Njihov vođa objašnjava da je to isto kao kada riba pojede drugu ribu ili neka životinja drugu životinju. Uostalom, kaže, zakon prirode i jeste da pobeđuje onaj koji je jači. Za Jali pleme sve je u određenoj meri i ritual tokom koga pobednik prenosi moć neprijatelja čije meso jede.

Pročitajte jošOstrvo melanholije i rebetika

Vlada Nove Gvineje odavno pokušava, koristeći različite metode, da se izbori protiv ovih i ovakvih ne samo rituala već generalno i načina života. Prihvatanje hrišćanstva uticalo je navodno na psihološku percepciju ljudi iz plemena Jali pa se broj kanibalskih gozbi znatno smanjio. Najistaknutiji članovi plemena se prisećaju recepata za kuvanje jela od mesa neprijatelja i kažu, uz savršenu smirenost, da je meso zadnjice najukusniji deo čoveka i da su ova jela pravi delikates. I danas Jali veruju da ih komadi ljudskog mesa duhovno obogaćuju jer žrtva prenosi posebnu moć prilikom izgovaranja svog imena, koje oni prilikom rituala ponavljaju.

Jali se ne mogu baš nazvati gostoljubivim, ali će zato sa velikim zadovoljstvom primati poklone od gostiju. Na poseban način cene sjajne košulje i šorceve. Posebnost je jedino u tome što na glavu stavljaju šorc a košulju koriste kao suknju. Kažu da je to zato što nemaju sapun a neoprana odeća tokom vremena može da izazove različite kožne bolesti. Prema pričama civilizovanog stanovništva Papue Nove Gvineje, Jali ponekad izvršavaju varvarska dela i u ovom veku i konzumiraju meso neprijatelja bez obzira na to što to zakon zabranjuje. Da bi opravdali svoje postupke, smišljaju priče u kojima se žrtva ili udavila ili pala sa litice.

Ovde će vas rado upoznati i s pričom kako je vlada Papue razvila moćan program za poboljšanje životnog standarda svih plemena pa i plemena Jali. Mnoga plemena su preseljena u doline uz obavezu da nose zapadnu odeću i pohađaju nastavu u školama. Vlada je čak tu teritoriju označila kao nacionalni park. Jali su se najviše protivili programu preseljenja jer je od 300 prvopreseljenih već u prvom mesecu njihovog boravka u civilizaciji umrlo 18. Zato su se preživeli odmah vratili u svoje omiljene planinske krajeve, gde i danas borave.

Jedna od najvećih znamenitosti Nove Gvineje je vulkan Giluve, koji je pravi gigant u ovom delu sveta. Pojavio se mnogo pre početka ledenog doba i nešto je niži od planine Vilhelm. Sa svih strana je okružen izuzetno živopisnim pogledom i prekriven je velom alpskih livada. Treba spomenuti i reku Sepik, koja protiče celom dužinom ostrva s vodotokom od 1.100 kilometara i plovidba ovom moćnom rekom je veoma zanimljiva i uzbudljiva. Kažu da na obali, a kad se sve vidi u tako nešto i nije teško poverovati, postoje mesta, u močvarama ili teško prohodnim džunglama, na koja noga čoveka nije stupila.

Jedan od najneverovatnijih bisera je jezero Kutubu, drugo po veličini na ostrvu. U njegovim dubinama živi najređa vrsta ribe na planeti, čije je stanište ograničeno granicom jezera. Obale su ukrašene neverovatnom vegetacijom u kojoj su utočište našle mnoge vrste ptica, vodozemaca, gmizavaca  i insekata. Meštani su veoma ponosni na njegovu floru i faunu, pa su za turiste osmislili nekoliko brodskih tura.

Rabaul je grad koji je proživeo mnoge tragične događaje svetske istorije, bio je svedok Drugog svetskog rata, video je bitke lokalnih stanovnika sa osvajačima i umro pod pepelom vulkana koji se probudio u blizini grada. Ranije prepuno cveća, ovo poznato naselje Nove Gvineje trenutno je samo bleda senka nekadašnje lepote. Šetajući ulicama koje su nekada bile bujne bašte, mogu se videti ruševine kuća iz 1994. godine kada ga je vulkan uništio. Bio je prestonica provincije Istočna Nova Britanija.

Jedno od najlepših mesta za odmor je ostrvo Djuk of Jork. Brojne bujične reke protiču između stena, ispod vodopada i iznad koralnih laguna. Posećuju ga najviše oni koji uživaju u aktivnostima vezanim za vodene sportove, ali i ljudi raspoloženi da uživaju u veoma uzbudljivom noćnim zabavama na plažama.

Port Morezbi je glavni grad zemlje i po mnogima najlepši. Ulaz u grad počinje u luci Fejrfaks. Ova prestonica se upadljivo razlikuje od drugih velikih i bogatih gradova, ne zbog broja nebodera koji je u gradu minimalan, već zbog zadivljujućeg dizajna koji je kreirala priroda. Kao i svi ostali gradovi u zemlji, Potr Morezbi je delimično civilizovan sa skladno poređanim kućama, vrtovima i ulicama u prirodni ambijent i gradsku vrevu. Sa svih strana grad je okružen šumama i brdima. Pogled sa visine nudi očaravajući utisak da zapravo priroda drži ovaj grad u svojim šapama, što mu opet daruje poseban sklad i apsolutnu egzotičnost. Službeni jezik je engleski i to “pidžin ingliš”. Za komunikaciju sa etničkim grupama koristi se hiri-motu. Dobio je ime po kontraadmiralu Džonu Morezbiju, britanskom mornaričkom oficiru koji se 1873. godine baš tu iskrcao. Otkrio je izuzetno interesantan zaliv i dao mu ime svog oca Fejrfaksa. Sve do 1906. godine bio je britanska kolonija a potom je ova teritorija predata Australiji. Posle tačno 43 godine ovo mesto je tako postalo deo nove administrativne jedinice koja je počela da se naziva Papua Nova Gvineja.

Za kraj i još jedna mala priča zašto vredi posetiti Papua Novu Gvineju. U nacionalnoj kuhinji se oseća veliki uticaj bogate tradicije naroda Okeanije i zemalja jugoistočne Azije. Domaća kuhinja se zasniva na svim vrstama krtolastog i korenastog povrća poput kolokazije, slatkog krompira i žitarica. Uzgajaju živinu, svinje i jedu meso divljači. Uz svaki obrok se služe prženi plodovi hlebnog drveta. Kao dodatak mesu najčešće ide prilog od tapioke ili pirinač. Za desert se služe sve vrste egzotičnog voća. Konzumiraju neverovatne količine lokalne kafe, mula-vara (limunada) i različite voćne sokove. Alkohol je dostupan svuda, a glavni deo čine pića uvezena iz Kine, Australije i sa Novog Zelanda, kao i australijsko i filipinsko pivo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar