Sećanja na Igora Mandića, druženja i "bitku" oko NIN-ove nagrade

Pilo se najbolje crno vino. Igor je plaćao. Mira Sisa bila je novinarka sa najvećim grudima i dekolteom u Srbiji. Sidran je bio mali, glavat, ćelav. Psovao mi je kad popije kaursku majku. Zaspao je između dojki Mire Sise. Njegova ćelava glava bila je veličine jedne Mirine dude.

Mira je sad bila trosisa. Shvatila je da noćas nema ništa od Sidrana. I počela da startuje Mandića dok je Sidran spavao snom pravednika. I pomalo hrkao. Užasavala ju je ideja da će noć provesti bez muškarca.

Mnogo je novinara pripravnika odradilo staž kod nje. Bila je nimfos. Školski primer. Kad je videla da Mandića ne interesuje, počela je da ga vređa. Ali Igor je bio pravi gospodin. Zatražio je račun i buteljku vina. A onda je uzeo buteljku i popeo se u svoju sobu. A ja u "Poslednju šansu“ da se doradim.

Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari

Intervju

Intervju

Scena 13.03.2022. 14:05

Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu

Intervju

Intervju

Scena 04.01.2022. 07:05

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu

U to vreme Miodrag Bulatović me svima u gradu predstavljao kao svog sestrića. Smetalo je to mnogima, naročito Hadži Čaršiji Salijeri. Igoru nije. A tih dana se vodila bitka, poslednja velika bitka u srpskoj književnosti između Miodraga Bulatovića i Igora Mandića na stranicama "Večernjih novosti“. Ja sam Igorove tekstove davao Bulatoviću, a Bulatovićeve Igoru. Da bi spremili što bolje odgovore.

Bila je to ne polemika nego boks meč bez rukavica, zabranjenih udaraca, bez sudija.

"Novosti“ su čitali i oni koji ih nisu nikad čitali. Za potrebe polemike koja se nije videla u književnosti od vremena Rada Drainca, Vinavera, Crnjanskog – Igor se preselio u Beograd. Uvek žedna krvi, publika je živala. Tema je naravno bila NIN-ova nagrada "Ljudi sa četiri prsta“.

Knjiga koju je ideološka policija umrla. Čiji je tiraž iz broja u broj "Novosti“ rastao. Dvesta četrdeset hiljada prodatih primeraka. Dvesta četrdeset narednih godina nijedan srpski pisac neće dostići taj tiraž. To nije bila knjiga, već posmrtni marš zemlje koja se raspadala. Najava dolaska crne jorkširske svinje Jozefine koja se hrani ljudskim mesom. Igor je bio gospodin, građanin, koji nije verovao jurodivom Bulatoviću, koji nije verovao da će se to desiti.

Pisac kojeg je Igor volio bio je Momo Kapor, večno drugoplasirani u trci za NIN-ovu nagradu. Glas Igora Mandića, dugogodišnjeg člana NIN-ovog žirija, uvek je bio na Kaporovoj strani. Iz broja u broj NIN-a pisao je o jugoslovenskim romanima.

Imao sam dvadeset jednu godinu kad sam napisao "Adamovu glavu“, roman o dedinjskim i belobeogradskim
narkomanima. Tada još nisam razumevao da je postmodernizam pisanje o ničemu. Da je veštački stvoren i nametnut kao osnov društveno-političke podobnosti. Da je to NATO-art. Konceptualizam Marinin.

Samo duboko poverenje u Igorove stavove pomoglo mi je da krenem putem onoga što je zaista književnost. Da shvatim da je pisac advokat najnesrećnijih pred Bogom. Rasturio sam "Adamovu glavu“ odavno, ali su mi od nje ostale nekolike priče na koje sam i danas ponosan.

Nikad mu nisam zamerio. Naprotiv. Nema pameti bez naknadne pameti. Kasnije moje knjige je voleo. Za Kaporovim stolom u "Klubu književnika“ gde je uvek bilo najviše smeha u podrumu Udruženja književnika, sedeo je i Igor. Voleo je vrhunsku hranu starog Dubrovčanina – šjor Ive. Bio je omiljeni sagovornik zbog svoje pronicljivosti i duhovitosti. Ponosio se svojim hedonizmom po pitanju jela i pića, pa je jednom izjavio: "Odvajao sam od usta da bih mogao dobro da jedem.“

Igor Mandić je karijeru književnog kritičara počeo u zagrebačkom "Vjesniku“, posle čega je nekoliko godina pisao za "Slobodnu Dalmaciju“. Pisao je za brojne novine i magazine u SFRJ, a kasnije u regionu, i bio čest gost radijskih  televizijskih emisija. Sredinom devedesetih godina prošlog veka bio je u statusu slobodnog umetnika, da bi 2000. pstao glavni urednik "Vjesnika“.

Živeo je i radio u Zagrebu, gde je poslednjih godina pisao redovnu kolumnu za "Jutarnji list“. Autor je 34 knjige, uključujući "Oklop od papira“, "Predsmrtni dnevnik“ i "Sebi pod kožu“.

Rođen je u Šibeniku 20. novembra 1939. godine. Završio je studije komparativne književnosti na Filozofskom fakulte-
tu u Zagrebu 1963. godine.

"Sve što sam imao originalno reći, zapisao sam u svojim knjigama“, rekao je svojevremeno Mandić.

Bio je poslednji jugoslovenski književni kritičar.

Kad je prestao da piše za NIN, sa njim je nestalo i ono što se nekada zvalo jugoslovenska književnost. Razlika između jezika i dijalekta je u tome što jezik ima vojsku, a dijalekat ne. Vojske su stvorile od dijalekata jezike. Novokomponovani jezici nastali od srpskog hoće svoje književnosti.

Risto Ratković sa svojim romanom "Nevidbog“ i volšebnom poezijom pisanom ekavski proglašen je kamenom temeljcem crnogorske književnosti. Čerupaju Andrića. Bošnjacima i Petar Kočić valja. Gospode pomiluj.

I šta da radi Igor Mandić u tom svetu već da ode.