Zbog čega SVAKI RODITELJ treba da pogleda seriju "Adolescencija"

To je onaj tip naslova o kome govorimo kroz lični doživljaj, čistu emociju, ostavljajući po strani razloge za takvu reakciju. Priča o ovoj seriji gluva je na uobičajene analize svih aspekata jednog ostvarenja.

"Adolescencija“ ne pokreće rasprave o njenom kvalitetu i našem stavu o složenom sadržaju upakovanom u četiri jednostavne epizode. Reakcija publike je upravo takva da ne iziskuje debate, ona konstatuje – ovo je bitna serija i svako treba da je pogleda. Nije važno da li će vam se svideti, nešto ćete sigurno osetiti.

Pored silnih hvalospeva i nepreglednih analiza koje ovih dana zatrpavaju medijski prostor naslovima o "seriji godine“ i tmurnih narativa o stvarnosti u kojoj živimo, promiče nam kako je uopšte tako jedan mali projekat uspeo da stvori tako snažan efekat? Nije ovo ni prvo ni poslednje ostvarenje koje uspešno preispituje neki segment naše realnosti koji nas duboko sve pogađa i uznemirava, a opet teško možemo da se setimo naslova koji je skoro izazvao ovakvu kolektivnu katarzu.

Pored bitne teme, razlog uspeha i kvaliteta ove serije leži u komplikovanom i posvećenom radu maestralnog autorskog tima koji je rezultirao dovoljno jednostavnim vizuelnim ostvarenjem. "Adolescencija“ je na ti sa publikom, ona intimno komunicira sa svakim gledaocem i briše granicu između scenarija i stvarnosti.

Priča prati porodicu Miler suočenu sa teškim životnim zapletom, kada njihov sin Džejmi bude optužen za ubistvo školske drugarice. Kroz napet narativ, serija istražuje složenost adolescencije u eri društvenih mreža, porodičnu dinamiku, kao i reakciju državnih institucija poput policije i škole, u ovako jednom vanrednom događaju.

U svetu u kojem je sve već snimljeno, desila se serija "Severance"

Gledali smo

Gledali smo

Scena 02.04.2025. 18:20

U svetu u kojem je sve već snimljeno, desila se serija "Severance"

Gledali smo film "I’m Still Here“ i jasno nam je zašto je osvojio srca publike

Svedok bola jednog naroda

Svedok bola jednog naroda

Scena 15.03.2025. 07:05

Gledali smo film "I’m Still Here“ i jasno nam je zašto je osvojio srca publike

Snimiti dobru seriju danas, čini se kao izuzetno težak posao. Kako naći dovoljno originalan pristup jednoj temi koja je već toliko puta ispričana? Autorski tim, predvođen mladim rediteljem Filipom Barantinijem i autorom Stivenom Grejamom (otac dečaka), odlučio se na najteži mogući pristup – snimanje u jednom kadru. I nakon što pogledate seriju, shvatićete da je zapravo to jedino logično rešenje. Bilo kakav drugačiji manevar sa ovom temom ne bi dao tako snažan sadržaj. Skretanjem fokusa sa glumaca i priče na određene efekte koje često dobijamo u montaži, upravo bi gledaocima uskratili bliskost koju na ovaj način razvijaju tokom četiri epizode neprekidnog toka. Od prvog do poslednjeg minuta epizode, ulazimo u svet porodice Miler. Poput bačenog i nevidljivog svedoka, u ritmu neprekidnog kadra, pratimo dečaka i reakciju okoline na hladnokrvno i neobjašnjivo ubistvo koje je učinio. Izbegavanjem rezova, autori se udaljavaju od akcentovanja i zaključivanja koje bi nametnuli publici. Gledaocu je dat na uvid život, baš onakav kakav jeste, bez jasnih granica između uzroka i posledice. Kroz kadar koji traje, gledalac svedoči i upija emociju, koju je na kraju vrlo teško artikulisati, a još teže je dati odgovor na pitanje "zašto?“. Uprkos svim relevantnim analizama i rečima stručnjaka, koje su usledile nakon velike pažnje i zabrinutosti javnosti, čini se da su kreatori serije upravo hteli da izbegnu bilo kakav pokušaj objašnjenja jedne tako komplikovane pojave kao što je maloletničko ubistvo.

Autori su dali direktan uvid u ponašanje dečaka, porodice, policije, škole, kao i psihologa koji igra bitnu ulogu – i to je sve. Da je bilo drugačije, ne bismo pričali o kvalitetu serije, već o ispravnosti prikaza teme.

Na ovaj način, Filip Barantini, kao i scenarista Džek Torn i Stiven Grejam, autor serije, napravili su maestralno ostvarenje u kojem ne postoji ugao u obradi teme. Jedini ugao jeste gledalac i njegova percepcija stvarnosti.

Za ovako komplikovan angažman neophodna je nepogrešiva uigranost i spremnost glumaca. Ovakav način snimanja iziskuje pripremu epizode poput predstave, a kompletna glumačka ekipa je upravo u stilu pozorišnog izraza, koji ne trpi laži i prepravke, dala jedan surovo realističan ton ovoj mini-seriji. Iako je Oven Kuper (Džejmi Miler), koji tumači dečaka, ubedljivo privukao najveću pažnju, ostatak tima je jednako dorastao zadatku. Pored glumaca, nezamenljiv doprinos dali su kamermani, kao i kompletna ekipa.

Danas je adolescencija jedna nepregledna tema o kojoj ćemo u godinama pred nama verovatno sve češće pričati. Faktori rizika koji dovode do pojave teškog kriminaliteta među maloletnicima su brojni i nikad nisu izolovani. Spakovati jednu tako tešku i široku temu u format mini-serije od četiri epizode je u najmanju ruku hrabar potez. Međutim, kada imate grupu umetnika – reditelja, scenariste, glumce, kamermane – koja se upusti u jedan tako komplikovan proces kao što je snimanje iz jednog kadra zarad jednostavnog vizuelnog ostvarenja, dobijate vrhunski umetnički rezultat. A ako je suditi po krilatici da do jednostavnosti treba porasti, autorski tim je dokazao izuzetnu zrelost.