ŠIROKI OSMESI RETKOST U UMETNOSTI: “Bludni izraz” rezervisan za pijanice i nižu klasu

ŠIROKI OSMESI RETKOST U UMETNOSTI: “Bludni izraz” rezervisan za pijanice i nižu klasu


Muzeji za mnoge predstavljaju bastion tihog, ličnog, gotovo svečanog iskustva. Klasične linije i promišljanje o umetničkom delu, njegovoj poruci i lepoti, neizostavan su deo umetničkog doživljaja.

Ono što posetiocima često promakne je da se na umetničkim delima iz renesansnog perioda retko kada pojavljuju lica sa širokim osmehom. Pisac Nikolas Dživs u svom eseju “Ozbiljan i nasmejan: Osmeh u portretisanju”, primećuje da je široki osmeh u to vreme smatran “duboko nepromišljenim”.

imageedit_7_8324439015

Danas je osmeh odraz zadovoljstva, sreće i naklonosti. Nekada su, međutim, slikari izbegavali da portretišu ljude koji se smeju. Pomislili biste da razlog tome leži u lošoj higijeni zuba koja je u to vreme bila široko rasprostranjena, ali zapravo tada kvarni zubi nisu bili odraz neprivlačnosti i ružnoće.

Umetnici su, naime, retko oslikavali široke osmehe, jer su modeli morali da sede satima u jednoj pozi.

“Osmeh je poput rumenila. Ne može se lako držati, niti zabeležiti.”, naveo je Dživs. Umetnici su verovali da bi osmeh skrenuo fokus posmatrača sa celokupnog umetničkog dela.

Danas se mnogi pitaju kako je Leonardo Da Vinči mogao da ubedi Mona Lizu da se nasmeši. Dživs ističe da dvosmislenost njenog osmeha portretiše “stalni sukob između ozbiljnog i nasmejanog”.

Do 17. veka u Evropi, aristokrate su odlučile da su zubi, u javnosti i u umetnosti, predstavljali bludni izraz rezervisan za niže klase, pijanice i pozorišne izvođače. Međutim, Holanđani su bili posebno angažovani u oslikavanju svakodnevnog života i osmeha. Pojedini slikari, poput Jana Stena, Fransa Halsa i Gerita van Honthorsta, piše Dživs, bili su umetnici zaduženi za “razuzdanost.”

umetnost5

Jedan od retkih slikara koji se često vraćao osmehu u svom radu, bio je italijanski renesansni umetnik Antonelo de Mesina. On je koristio najsavremenije tehnike slikanja uljanim bojama koje su razvijene u Holandiji i koje su davale prednost direktnom posmatranju prirode. Uveo je osmeh u svoje portrete kako bi ukazao na unutrašnji život realistično prikazanih modela. Njegov “Portret mladića” iz 1470. godine, prema mišljenju Dživsa, prevazilazi čak i Da Vinčijevu Mona Lizu (oko 1503-1919), koja se dugo smatrala vlasnicom najzagonetnijeg osmeha u umetnosti.

Trajna privlačnost rezervisanih osmeha zatvorenih usana, poput Mona Lizinog, karakterišu elegantni portreti aristokratkinja koji nude stidljivu, zavodljivu auru seksualne dostupnosti. Slike Isabelle Brant (oko 1620), supruge Petera Paula Rubensa, Dona Isabel de Porcel slikara Franciska de Goje (pre 1805) i  Madame Jackues-Louis Leblanc (1823) slikara Žan-Augusta-Dominika Ingresa oličenje su ovakvog pravca.

Slika 3

Neposredno nakon pronalaska fotografije sredinom 19. veka, osmeh je postao standardni deo portreta. Moderni i savremeni slikari predstavljali su u svojim delima uznemirujuće osmehe koji sugerišu zlokobna sociopolitička značenja. “Portret umetnika” (1980) Keri Džejms Maršala je dvodimenzionalni, gotovo potpuno crni prikaz umetnika sa širokim, zubatim osmehom od uha do uha. Rad se odnosi na roman Ralpha Ellisona “Nevidljivi Čovek”, dok istovremeno ističe rasističke karikature i slike crnog lica.

Iue Minjun, slikar koji pripada pokretu ciničnih realista u Kini, napredovao je u karijeri, slikajući preuveličane autoportrete ljudi sa “manijakalnim” osmehom. Iza tih zamrznutih osmeha, krije se kritika političkog života i društvenih normi.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar