Stihovi koji neće nikog utešiti

Kada je Sol Belou 1976. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, rekao je: “Dete u meni je oduševljeno. Odrastao čovek u meni je skeptičan”. Belou je video “prikriveno poniženje” u činjenici da “neki od najboljih savremenih pisaca nisu dobili Nobelovu nagradu”.

Luiza Glik, koja je 8. oktobra osvojila ovu nagradu, takođe je skeptična prema pohvalama. “Kad mi kažu da imam veliku čitalačku publiku, pomislim kako ću završiti kao Henri Longfelou – neko koga je lako razumeti i ko se svima dopada. Ne želim da budem kao Longfelou”, izjavila je 2009. godine.

Pesme Luize Glik imaju više značenja i dugo ćete pokušavati da ih razumete. Njena zbirka pesama “Ararat” iz 1990. verovatno je najbrutalnija i najtužnija knjiga poezije objavljena u poslednjih 30 godina. Ona se ne plaši da bude okrutna i da se suoči sa svojim i tuđim demonima. Nije ni fina, ni ljubazna. Dok čitate njene pesme, imate osećaj da je ne biste želeli za neprijatelja. Stihovi su joj strogi, uredni i retorički organizovani. Piše o porodici, detinjstvu, ljubavi, seksu, smrti i pravi vešte aluzije. Njen pesnički izraz je neposredan i toliko podseća na jednostavnost svakodnevnog govora da imate osećaj da vam se direktno obraća.

Povezane vesti - INTERVJU ŽIVOJIN PETROVIĆ: Priče koje su hodale gradom

Rođena je u Njujorku 1943. godine, a odrasla je na Long Ajlendu, gde je kao dete počela da piše poeziju. Nakon što je obolela od anoreksije kao tinejdžerka, provela je sedam godina na psihoanalitičkoj terapiji. Kad je završila srednju školu, odlučila je da se više posveti lečenju nego studiranju.

Umesto fakulteta, pohađala je pesničke radionice, prvo na koledžu „Sara Lorens“ u Njujorku, a zatim na Univerzitetu Kolumbija. U početku je radila kao sekretarica, a nakon što joj je objavljena prva knjiga 1968. godine, početkom sedamdesetih počela je da predaje poeziju na koledžu „Godar“ u Vermontu. Kasnije je ispričala da je podučavanje drugih bilo ono što joj je pomoglo da prevaziđe pesničku blokadu.

Tokom svoje duge karijere Luiza je uglavnom izbegavala medije. Nije dala puno intervjua, ali su je kritičari konstantno hvalili. Za zbirku pesama “Divlji iris” dobila je Pulicerovu nagradu 1993. godine, a za svoju poslednju knjigu nagrađena je američkom Nacionalnom književnom nagradom 2014. godine.

Luiza Glik je tek 16. žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Njena pobeda je mnoge iznenadila. Nije bila među favoritima. Ali izbori Švedske akademije su retko predvidivi. Malo ko je mogao da pretpostavi da će Bob Dilan biti nagrađen 2016. godine. Nobelova nagrada se dodeljuje za celokupno životno delo a ne za konkretnu publikaciju.

Predstavnicima Švedske akademije, sa kojima je razgovarala 8. oktobra rano ujutru, jasno je stavila do znanja da neće moći da odgovori ni na jedno “veliko” pitanje pre nego što popije kafu. Kada su je pitali šta za nju znači osvojena Nobelova nagrada, rekla je: “Sve mi je još sveže. Ne znam šta mi znači nagrada, ali je velika čast što sam je dobila. Naravno, bilo je dobitnika koje ne cenim, ali mnogo je laureata kojima se divim”.

Povezane vesti - Vreme kada su poezija i ljudi išli ruku podruku

Luiza Glik nije autorka koja će vas utešiti. Njene pesme su previše sumorne za to. U jednoj pesmi se pita: “Zašto voleti ono što ćeš izgubiti?” Zatim odgovara na sopstveno pitanje: “Nema šta drugo da se voli”.

Njena dela čitamo da bi nam stvarnost bila jasnija, kao da je posmatramo pod lupom. Čitamo je da bismo osetili da još neko razume naše strahove i snove, da ih takođe proživljava i razume.