Vreme kada su poezija i ljudi išli ruku podruku

Vreme kada su poezija i ljudi išli ruku podruku

Beograd - 11 Jun 2019: Pesnik Vico Dardic, intervju u redakciji Ekspresa


“Ne plačem za bivšim vremenima jer sam ih živeo, a to što ih više nema, valjda je tako moralo biti. Uostalom, o svemu tome odlučivali su političari koji, koliko vidim, i ne vole poeziju.” Ovako smo počeli priču sa Vitomirom – Vicom Dardićem, pesnikom i velikim tumačem poezije naše i svetske.

“Velike kulturne pozornice poput Dubrovačkih ljetnih igara, Ohridskog leta, Beogradskog leta, Gardoša, Smederevskih pesničkih jeseni… neizbrisiva su sećanja na vreme zaokruženo u ovom jubileju. Bio sam rado viđen gost na tim velikim manifestacijama, kao i svi drugi umetnici. Ali to je za spomenar. Valja samo reći da danas, uprkos svim teškoćama i nemaštini, poezija i književnost uopšte u Srbiji raste i opet je Srbija u tom kulturnom stvaralaštvu ogledalo regiona.”, priča Dardić.

Njegovu poetsku putničku kilometražu skratio je strah od letenja, a zvali su ga od Aljaske do Australije, nije bio u Tokiju, a zvali su ga i tamo. Nije otišao u Čikago, tamo ima kolonu živih pesnika i pesničkih sladokusaca.
“To mi je, što kažu, veliki žal. Zvali su me naši ljudi, a ima ih na svim znanim i neznanim mestima. To mi je možda jedina ozbiljna neprijatnost u ovih pedeset godina. Baš kao što pominjete Čikago, pa oni u Sidneju, na Novom Zelandu, ima tamo našeg sveta koji, ne samo što voli poeziju, nego ima i ozbiljnih pisaca, vrsnih pesnika, osnovali su i svoja udruženja koja žive punim plućima. Tamošnji izdavači štampaju knjige na srpskom jeziku, mada ima pesnika koji objavljuju i na engleskom, uspešni su. Ali taj moj strah od letenja je u ovim vremenima baš ozbiljna mana.”, ispoveda se Vico Dardić.

Povezane vesti – Smešni levičar tužnih očiju

Ministarstvo kulture Srbije je udelilo Vicu Dardiću čast da, uz stotu godišnjicu rođenja Crnjanskog, gostuje u svim gradovima gde je Crnjanski boravio. Obišao je Toskanu i Temišvar, London – tamnicu velikog pesnika, Prag, Minhen, Pariz – gde su ga dočekali u tolikom broju, bila je to turneja u kojoj je Vico govorio “Lament nad Beogradom”, “Stražilovo”, “Itaku”, “Rastanak kod Kalemegdana”… Mamio suze koje je iza sebe ostavljala poezija Crnjanskog.
“To je nezaboravno vreme, vreme i ljudi, jer zajedno su poezija i ljudi išli ruku podruku. Ljudi su se u tolikoj meri poistovećivali sa pojedinim pesnicima, recimo sa Mikom Antićem, Branom Petrovićem, sa Disom, Rastkom Petrovićem, tek sa Šantićem. Taj svet i ti ljudi svako za sebe činili su sebe boljim i ponosnijim. Jer pesnici su so zemlje, neko je to rekao pre mene, a poezija nas oplemenjuje i tera nas da budemo bolji. Neću da kvarim i da pričam kako je to danas drugačije, jer i danas ljudi postaju bolji kad slušaju poeziju, i čini mi se da im fali samo malo vremena da se tome posvete.”,  kaže Dardić.

On nerado priča o tome kako su ga ljudi iz banjalučkog pozorišta molili, dolazili u Beograd da ga odvedu, nudili papir da upiše iznos plate, ali Dardić nije otišao iako ga otuda gledaju i danas njegovi koreni. Vico nije mogao da ostavi svoju najveću ljubav – poeziju.

“Ja u poeziju nisam ušao slučajno, ni uzgred. Meni je poezija sve! Evo, pet decenija mi se volimo. Bez ostatka, kao trava i vetar…”, objašnjava Dardić zašto nije otišao u glumce.

Šta radi danas pesnik i nezaboravni recitator Dardić? I dalje je čest gost na večerima poezije, na Radio Beogradu je radio u programu za ljude oštećenog vida, snimio je sijaset CD kompleta poetskih kazivanja i delio ih ovim ljudima koji vole poeziju.

“Ozvučio sam više od deset hiljada sati naše i svetske literature za naše slepe prijatelje. Zadovoljstvo mi je bilo da sam im odradio ‘Dnevnik o Čarnojeviću’. A okati to ne vide, ili neće da vide. Pa ko je tu slep?”

Vico Dardić najčešće govori tuđu poeziju, a i svoje negde utka: “Samo ponekad, i to bez potpisa. Čitao sam i lošije pesnike od sebe. Ja sam dobar potencijal za povređivanje. Čudan je to svet, podvojen, paralelan. Brana Petrović je bio u pravu: “I noć dugu probdih sa ludama gradskim/ sa lažnim pesnicima/šarlatanima/uljezima/sa kraljevićima, jadnim, maloumnim/skoro danskim…”

Ta pesnička boemska Srbija, Skadarlija glumačka, pesnička i dokoličarska, sve je drugačije danas. Govorio je Dardić nedavno. “Nema čika Šoleta, Krce, Ambre, Brane, Ace… Odavno ni Krkleca, naravno ni Đure, Tina, Drainca, ni nas neće uskoro biti. Ko će onda u Skadarliji vino piti?” Ali se brzo ispravio: “Umukle su balalajke, cimbala i zlatne harfe! Svetli još Đurina kuća, hvala Bogu… Skadarlija je danas kao lepo, rumeno, umiveno, a ipak garavo, pomalo musavo dete. Ima frizuru, ali nema cipelice. Izlokana kaldrma. Ako joj se nađe otac, nasmejaće se ona ponovo…”, odgovara Dardić na pitanje hoće li poezija i dalje da živi u Srbiji, ona razbarušena, boemska, nedostižna.

Poznati o Dardiću

Draško Drašković: Tokom tih decenija Vico Dardić je dobro naučio da u poeziji ne postoji ništa što je slučajno uneto u pesmu, da je, otuda, neophodno da on kao tumač i najsitniji detalj pogleda sa svake strane. Dardić je uspeo da postane jedan od onih tumača čija se tumačenja najbolje primaju i najduže pamte. Sve to, naravno, ne bi bilo moguće bez velike ljubavi za književnost i bez gotovo neograničenog poverenja u samu mogućnost da se rečima saopšti nešto važno.

Nenad Grujičić: Visoka posvećenost i odgovornost, orfejsko nadahnuće i zanatsko filigrantstvo oslikavaju ovog nesvakidašnjeg, u dugom nizu nezaboravnih godina, prisutnog i ozarenog umetnika, Vitomira – Vica Dardića. Čestim nastupima na „Brankovom kolu” izgradio je tragove neponovljivog ushita i stvaralačke pobede u znaku jedinstvenog talenta vrhunskog kazivača antologijske srpske i svetske poezije. Vitomir – Vico Dardić vrhuni kao nezamenljiv umetnik na polju srpske poezije, književnosti, umetnosti i kulture, a njegovi darovi predstavljaju vanvremenu dimenziju i slobodu, za sedam kopalja iznad uobičajenih pokušaja i šablona. U susret jubilarnom „Brankovom kolu”, koje će biti održano 2021. godine, kada Novi Sad u zagrljaju sa Sremskim Karlovcima postaje na našem kontinentu angažovanja čuvenog umetnika Vitomira – Vica Dardića, u narednom periodu imaće prvorazredni značaj za našu instituciju i pomenuti pijedestal svetske kulture.

Miša Janketić: Večera poeziju, a kad „sastavi” i doručkuje. Poezijom se hrani, poeziju govori, poeziju sluša, poeziju pije u ogromnim količinama. Poezijom zaslužuje poštovanje, simpatije, nagrade, svoju publiku. Poezijom živi i od nje živi. Njegovo zanimanje nije recitator, već život. To je veliki fazon. Ne znam više nikog ko je tako suštinski spojio lepo sa korisnim, ljubav sa poslom, život kao zanimanje. I svud je kud god ga taj život nosi. I u Baču, i u Kaću, na Kolarcu, pa u Sindikalcu, u pozorištu, na fakultetu, u muzeju, u gimnaziji. U Skadarliji najčešće. U kućama poezije najviše. U svojoj najmanje. Vico je dobar čovek. I hrabar. A ja sam njegov drug. Odavno. I volim da ga slušam kad diše poeziju.

 

Samo Matija ili Dobrica

“Često me pitaju zbog čega pesnici uglavnom loše i bez dara govore svoju poezijju. Pominju redovno izuzetke, Matiju i Dobricu. Oni jesu posvećenici. Ali ima i drugih. Bilo je one otmene stare gospode, plemića takoreći, kao što su Veljko Petrović i Stevan Raičković. Pa tu je i onaj neponovljivi boem, pesnik, pisac, slikar, prevodilac Jesenjina Libero Markoni. On je umeo da govori svoje stihove. A kao vulkani su bili Brančilo Petrović i Aca Sekulić. A nema ga među nama, a voleo sam da ga slušam – Nema Dragomira Brajkovića,” elaborira Dardić.

 

Sa Crnjanskim

“Govorio sam ja srpsku poeziju Nemcima u čuvenom nemačkom kulturnom centru “Gastajg” u Minhenu, gde su nastupale u ono vreme veličine poput Pavarotija i Moncerat Kabalje. Govorio sam srpsku poeziju i u prelepoj muzičkoj sali Augzburga. Slušali su Crnjanskog i naši parohijani u Segedinu. A u Pragu i Brnu bila mi je čast da Česima predstavim Antologiju savremene srpske poezije, koju je sačinio Ljubiša Đidić. Kakav je tek praznik bio za najviđenije Srbe, i ne sam za njih, obeležavanje 100 godina rođenja Crnjanskog”, lepa su to sećanja za pesnika Dardića.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar