Tihomir Stevanović: "Zlo retko dolazi predstavljeno kao zlo"

Objavio je romane: „Balkanski mol“ (2013 – nagrada „Atanasije Stojković“), „Tamo, kuda me moj Bog odvede“ (2018), „Čovek na balkonu“ („Dereta“, 2019), „Balkanski mol Drakula“ (2021), „Greta“ (2023), „Trgovci solјu“ („Dereta“, 2023 – nagrada „Miroslav Dereta“) i „Portret“ (2024), kao i knjigu priča i pripovedaka „Graditelј vrtova“ (2022). 

Dobitnik je i nagrade „Milutin Uskoković“, kao i mnogih drugih nacionalnih nagrada za prozu. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije. Ove jeseni u izdanju „Derete“ izašao mu je novi roman „Štićenik“. O svom novom romanu, o kulturi čitanja u Srbiji danas, ali i kakve će se knjige čitati u eri veštačke inteligencije u intervjuu za „Ekspres“ govori književnik Tihomir Stevanović.

Kako biste predstavili svoj novi roman „Štićenik“?

„Roman o zasejanom zlu koje prožima sve slojeve društva. Zanimalo me je kako zlo nastaje, kako se širi i kako vremenom prestaje da izgleda kao nešto izuzetno. Ono ne mora da se pojavi u obliku velikog zločina niti iza njega nužno stoji čovek koji sebe doživljava kao zlikovca. Mnogo češće počinje sitnim ustupcima, opravdanjima i pristajanjem na ono što bismo ranije smatrali neprihvatljivim. Čovek napravi jedan kompromis, pa drugi, a onda više ne primećuje koliko se udaljio od sebe. U ’Štićeniku’ me je zanimalo upravo to prožimanje: zlo nije izdvojeno na jednom mestu, nego se prenosi kroz odnose, institucije i svakodnevne odluke. Roman zato nije samo priča o pojedincima koji čine zlo, već i o sredini koja ga prihvata, toleriše ili mu, iz koristi i straha, omogućava da opstane.“

Da li je ovo zapravo klasična priča o zločinu i osveti ili je nešto više od toga?

„Nadam se da sam postigao više od toga. Na prvi pogled, to jeste priča o zločinima i osveti, ali sam želeo da prikažem slom morala i istovremeno ostavim mogućnost da može biti bolje, da se čovek može promeniti. Zločin i osveta jesu snažni pokretači radnje, ali sami po sebi nisu ono što me je najviše zanimalo. Mnogo mi je važnije pitanje šta zlo učini čoveku i koliko dugo on može da živi sa posledicama svojih postupaka. Moji junaci su zahvaćeni i prožeti zlom, ali nisu svi svedeni na jednu osobinu niti su zauvek zatvoreni u ono što su učinili. Oni žive u nadi da će se svet oko njih promeniti, kao i oni sami. Ta nada nije uteha koju pisac nudi čitaocu po svaku cenu. Ona je pre mogućnost, često slaba i neizvesna, da čovek ipak ne mora do kraja ostati ono što je postao. Osveta može da pokrene priču, ali ne može sama da odgovori na pitanje kako se prekida krug nasilja.“

Kažete u romanu da zlo ima lice „kao moje i kao tvoje“. Kako danas prepoznati zlo?

„Neko pametniji od mene rekao je da je zlo banalno. Ono je često primitivno i nezaustavljivo, najkraći put do cilja, ma kakav taj cilj bio. Problem je što zlo retko dolazi predstavljeno kao zlo. Oni koji ga čine uglavnom sebe ne smatraju zlim ljudima, nego pragmatičnim, sposobnim ili čak prinuđenim da urade ono što rade. Uvek postoji objašnjenje: okolnosti su takve, svi to rade, nema drugog načina, cilj opravdava sredstvo. Tako se odgovornost polako rastvara, a čovek sebi dopušta sve više. Zato zlo ima lice ’kao moje i kao tvoje’: nije dovoljno prepoznati ga samo u nekom udaljenom tiraninu ili očiglednom zločincu. Treba ga prepoznati i u sopstvenim opravdanjima, u trenutku kada tuđu patnju proglasimo nevažnom zato što nam smeta ili nam nije korisna. Nemam konačan odgovor na to pitanje; i sam ga tražim u pisanju. Svaki moj roman je, na neki način, pokušaj da razumem kako ljudi prelaze granicu, a da pritom nastave da veruju kako su ostali na pravoj strani.“

U romanu „Greta“ govorite o urušavanju jedne jevrejske porodice, ali da li je to zapravo priča o propadanju celog jednog građanskog staleža i porodice kao institucije?

„Tačno, upravo o tome roman i govori. ’Greta’ se oslanja i na ’Čoveka na balkonu’, roman o Paji Jovanoviću i Milutinu Milankoviću. Tamo gde se ’Greta’ završava počinje ’Čovek na balkonu’. To su priče o slomu i urušavanju sistema vrednosti, procesu kojem prisustvujemo i danas. Porodica je u takvim vremenima mnogo više od skupa ljudi koji žive pod istim krovom: ona čuva pamćenje, navike, osećanje pripadnosti i predstavu o tome šta je dostojanstveno. Kada se taj svet raspadne, ne nestaju samo imovina i društveni položaj, nego i jezik kojim su ljudi razumeli sebe i svoje mesto u svetu. Moji junaci bivaju prinuđeni da izdaju sebe i priklone se novim, sniženim vrednostima ili bivaju uništeni. To nije samo pitanje jedne porodice ili jedne zajednice, već pitanje šta se događa kada društvo prestane da poštuje ono što je do juče smatralo temeljnim. Najradikalniji moj roman o tome je ’Portret’.“

„Trgovci solju“ govore o Srbiji u 16. veku. Nekako se čini da domaća literatura nije dovoljno pažnje posvećivala tom periodu naše istorije kada se govori o običnom, malom čoveku?

„Mene je tu interesovalo nešto drugo. Banatski ustanak mnogi smatraju prvim srpskim ustankom, Karađorđe je poveo drugi, a Miloš Obrenović buržoasku revoluciju. Ali nisam želeo da prošlost prikažem kao niz velikih imena i događaja, nego da se zapitam kako je istorija izgledala ljudima koji su morali da prežive njen svakodnevni pritisak. Mali čovek, sa svojim brigama, isti je u 16. i 21. veku: brine kako da prehrani porodicu, kako da sačuva ono što ima i kako da izbegne da postane žrtva tuđe volje. Zbog toga je podložan manipulaciji, naročito kada mu se strah predstavi kao jedina stvarnost, a poslušnost kao jedini način opstanka. Ako se neko bavio 16. vekom, često je to činio senzacionalistički i mitologizovano. Mene je zanimao život ispod velikih istorijskih priča, ali i trenutak u kojem se jedan narod ponovo pojavljuje na istorijskoj sceni. Srbi su se tada vratili na tu scenu i odbijaju da sa nje siđu. Hteo sam da pokažem i cenu tog povratka, onu koju plaćaju ljudi čija se imena ne nalaze u udžbenicima.“

Proučavali ste i ličnost Drakule, odnosno Vlada Cepeša, u knjizi „Balkanski mol“. Otkuda baš Drakula kao inspiracija za knjigu?

„Niko nije doživeo takvu demonizaciju kao Vlad Cepeš. Od vladara koji je poveo poslednji krstaški pohod i čija je borba imala šire istorijske posledice, pretvoren je u jeftino strašilo za decu. Naravno, nije moguće razumeti tu sliku ako se prećuti način na koji je vladao i strah koji je sprovodio. Upravo je to bilo najzanimljivije: kako nastaje legenda, ko je stvara i zašto se neke predstave o istorijskoj ličnosti toliko dugo održavaju. Strah je moćno oružje jer ne mora stalno da se upotrebljava. Dovoljno je da ljudi veruju da kazna može doći svakog časa pa da počnu sami sebe da nadziru i ograničavaju. Vladavina strahom tako ulazi u svakodnevicu i postaje deo ponašanja ljudi. ’Balkanski mol’ zato nije samo priča o jednoj istorijskoj ličnosti, nego i o mehanizmu vlasti: o tome kako se nasilje pretvara u poruku, kako se od čoveka pravi simbol i kako se granica između istorije, propagande i mita vremenom zamagljuje.“

Kako vidite književnu scenu u Srbiji trenutno?

„Dečja igraonica. Nažalost, mnogo toga što su nekada štampali herc-romani i roto-štampa preselilo se u velike, glomazne knjige koje zaboravite čim ih sklopite i kojima se više ne vraćate. Problem nije u tome što knjiga mora da bude kratka niti u tome što književnost ne sme da bude zabavna. Problem je kada se obim predstavlja kao dubina, a ponavljanje kao ozbiljnost. Tržište, naravno, ima svoje zakonitosti i izdavači moraju da prodaju knjige, ali prodaja ne može biti jedino merilo književne vrednosti. Dobra knjiga traži od autora da rizikuje, da pronađe sopstveni glas i da ne podilazi svakom očekivanju čitaoca. Takva knjiga ne mora odmah da bude najprodavanija, ali bi trebalo da ima šansu da bude objavljena i da stigne do publike. Postoji još nekoliko ’dinosaurusa’ koji opstaju uprkos tržišnoj ekonomiji koja nameće ovakve kriterijume. Plašim se šta će se dogoditi kada oni odu. Ako se književni prostor svede samo na proverene formule, sledeće generacije mogle bi da čitaju uglavnom ljubavne romane i teorije zavere protiv Srba. To je, naravno, namerno oštra ocena, ali mislim da je književnosti potrebna rasprava o kriterijumima, a ne samo o prodajnim rezultatima.“

Da li kao nacija imamo kulturu čitanja?

„Nemamo je u meri u kojoj bismo morali da je imamo. Mislim da školstvo često uništava volju za čitanjem upravo tako što čitanje pretvara u obavezu i proveru znanja. Paradoksalno je, ali kada nam se nešto nametne kao zadatak, po navici počinjemo da mu se opiremo. Obavezna lektira odbila je od čitanja više ljudi nego što se obično priznaje. To ne znači da deca ne treba da upoznaju klasike ili da škola treba da odustane od književnosti. Naprotiv, trebalo bi da ih uvede u knjigu tako da u njoj otkriju nešto svoje, a ne samo ono što će morati da reprodukuju na času. Kada bi deci branili da čitaju, možda bi se javila želja da saznaju zašto je knjiga zabranjena. To je, naravno, paradoksalna provokacija, ali suština je jednostavna: čitanje mora da bude otkriće, a ne kazna. Kultura čitanja ne nastaje samo kupovinom knjiga i održavanjem sajmova. Nastaje kada se o knjigama govori, kada odrasli čitaju, kada dete vidi da knjiga može da pruži zadovoljstvo, uznemiri ga ili promeni način na koji razume svet. Bez toga, čitanje ostaje školska obaveza koju čovek jedva čeka da završi.“

Šta mislite o sve većem uplivu veštačke inteligencije u sve sfere života i hoće li AI da ugrozi prave književne autore?

„Prave autore ne, ali žanrovske bi mogla da ugrozi. Veštačka inteligencija dobro radi ono za šta postoji prepoznatljiv obrazac: može da kombinuje poznate elemente, prati očekivanja i proizvede tekst koji na prvi pogled liči na nešto što smo već čitali. A upravo se na takvim formulama veliki deo industrijske književne proizvodnje i zasniva. Nije novost ni tajna da se iza nekih stranih naslova kriju izmišljena imena i izdavački projekti koji proizvode ljubavne, krimi ili ljubavno-pustolovne romane po unapred utvrđenom modelu. Za prave umetnike, koji se oslanjaju na intuiciju, na prelamanje sveta kroz ličnu prizmu i na pitanja koja nemaju jednostavan odgovor, opasnost je drugačija. AI može da imitira stil ili spoljašnje znake književnosti, ali imitacija nije isto što i autentično iskustvo. U književnosti je važno i ono što autor ne ume sasvim da objasni, neočekivana veza između dve stvari, lični nemir koji menja tok rečenice ili dovodi u pitanje samu priču. Čitalac to možda ne može odmah da imenuje, ali može da oseti. Ne mislim da tehnologiju treba odbaciti; pitanje je da li ćemo je koristiti kao alat ili ćemo joj prepustiti da odlučuje šta književnost treba da bude.“

Šta je osnovna uloga književnosti danas?

„Zabava, nažalost. Ljudi uglavnom ne vole da previše razmišljaju, da se udubljuju u skrivena značenja i da, kako kaže Umberto Eko, iščitavaju ili učitavaju značenja, a prava književnost upravo to traži. Mnogo je lakše jedriti po površini priče, pratiti događaje i pustiti mozak na otavu. Ne vidim ništa loše u tome da knjiga zabavlja; književnost ne mora da bude dosadna da bi bila ozbiljna. Problem nastaje kada zabava postane jedini kriterijum, a svako delo koje traži strpljenje ili otvara neprijatno pitanje bude proglašeno suviše teškim. Dobra književnost može da nas zabavi, ali bi trebalo i da poremeti našu sigurnost, da nas natera da preispitamo sopstvene stavove i da u tuđem iskustvu prepoznamo nešto što smo izbegavali da vidimo u sebi. Ona ne mora da ponudi odgovor niti je dužna da čitaocu objasni šta treba da misli. Dovoljno je da otvori pitanje koje će ostati s njim i posle poslednje stranice. Inflacija lošeg teksta i mali broj zaista dobrih književnih dela posledica su i toga što se od knjige sve češće očekuje da bude brzo potrošena. Prava književnost, međutim, traži povratak: ne samo da se čita, nego i da se o njoj razmišlja, da joj se čitalac vraća i da se pri svakom novom čitanju u njoj otkrije nešto drugo.“