Ugrušak u bajci

Tokom 2015. i 2016. izlaze četiri knjige eseja – „U jesen“, „U zimu“, „U proleće“ i „U leto“, u formi pisama koje otac piše svom nerođenom detetu, čije rođenje željno iščekuje. Nastavlja da ih piše i kada je beba rođena. Knjigu „U proleće“ završio je kada je njegova kćer napunila dve godine, a to je bilo 2016.

Kod nas su dosad objavljene tri knjige kvarteta dobrodošlice. Prva „U jesen“ krajem 2020, druga „U zimu“ početkom 2021, a „U proleće“ u aprilu-maju. Poslednju „U leto“ izdavač najavljuje za juli.

Nakon bajki dobrodošlice, šaputanja i pevušenja, priča detetu koje raste u tami majčine utrobe, na zauman način povezano sa svojim ocem, o svetu koji će tek spoznati, sledi prikaz jednog božijeg dana koji beba, Knausgorova devojčica, provodi od jutra do mraka sa svojim ocem. Ali i sa svojim bližnjima, majkom, bakom i starijim sestrama i bratom.

Dete se rodilo, čini mi se, negde „U zimu“, ali bezbrižan i bajkovit ton ode životu je ostao, čak i kada priča o tabuima – seksu, stidnim usnama, pedofiliji, smrti, mrtvačkim kovčezima, pregaženim životinjama, utopljenicima, plastičnim kesama. On svet u njegovoj kompleksnosti voli, sa svim njegovim manama i izvitoperenostima. Svoje oduševljenje svakodnevicom, fenomenologijom života, kroz interesantnu dobrodošlicu, prenosi detetu, koje će njegove reči pročitati i razumeti u najboljem slučaju za deceniju i po.

Iznenada, menja se svetlo. Nastupa zatamnjenje, pomračenje, situacija kada Mesec proguta Sunce, i kad tih nekoliko trenutaka kosmičke tišine, Sunce biva crno, kao ugarak. „U proleće“ je priča o prošlosti, o događaju koji se desio još pre ćerkinog rođenja, o džinovskom ugrušku koji se ugnezdio u bajci, nakratko i veoma intenzivno zaustavio cirkulaciju svakodnevice, o nebeskom telu koje je ne samo zaklonilo, nego na trenutak pojelo Sunce.

Na pozornici na kojoj tinja prigušeno svetlo nema nove podele uloga, glumci su isti, osobe poznate i prepoznate od samog početka. Ali, ovoga puta, ništa se ne prećutkuje, gola istina izbija na videlo, poput ogoljene žice iz koje izbijaju varnice.

Način na koji Karl Uve Knausgor piše o najintimnijim i paralizujuće bolnim stvarima je fascinantan. Kako saopštava detetu bolne istine o roditeljima. Nežno kao savršena negovateljica. Činjenicu da oni nisu savršeni. Da nisu bogovi. Da nisu besmrtni. Da nisu mogli svoj pređašnji život da odbace u trenutku kad se dragi stvor začeo, iako su je od samog početka svim silama svojih nesavršenih bića voleli i iščekivali.

Kako ukloniti taj ugrušak u bajci, plutajuće ostrvo u bajci dobrodošlice? Kako razrediti krv koja se zgrušala pre dve-tri godine? I mnogo više. Od rođenja njenih roditelja. Detinjstva. Prvih trauma.

Kako obnoviti zaustavljenu cirkulaciju? Kako objasniti detetu koje misli da kosmos zbog njega postoji, koje je tek počelo da otkriva i istražuje svet, koje svoj mikrokosmos izjednačuje sa makrokosmosom, da joj roditelji nisu savršeni, odnosno da su samo ljudi sa svojim manama i porazima? Da nisu heroji, nepobedivi i nesalomivi, uvek radosni i raspevani. Da su ponekad musavi, masne kose, znojavi, pijani, opijeni, zabrinuti, bolesni, nemoćni... Dušom i telom.

Kad se herojska slika roditelja ruši, kad se razbija u paramparčad ta najtvrđa stena, šta je može preko noći sastaviti, šta u kosmičkoj sekundi obnoviti? Zar to nije ljubav? Jeste. Bezvremena, iz „Pesme nad pesmama“ koja sve prašta, dotiče i zaceljuje.