“Ukleta kuća“: Diznijeva loša reklama maskirana u mlaku horor komediju

Postavu ovogodišnjeg rimejka čine, među ostalima: Džared Leto, Lakit Stenfild, Tifani Hadiš, Oven Vilson, Džejmi Li Kertis, Deni Devito i Rosario Doson. Potpuno je jasno da su okupljeni neki od najtalentovanijih glumaca kako bi se ova horor komedija vratila u život, međutim čini se da je ipak negde zapelo, baš kao i 2003. godine.

Nova verzija “Uklete kuće“ se najbolje može opisati kao velika zbrka, ali je ipak sporadično zabavna. Horor komedije prilagođene porodici i svačijem ukusu su težak podžanr za balansiranje, sa jedne strane su potrebni ubedljivi prizori horora, međutim oni ne smeju biti previše strašni da mališani ne bi vrišteći pobegli iz bioskopske sale. S druge strane, potrebna je baš prava doza komedije, koja ne sme ni da fali, a ne sme ni da je bude previše, kako ne bi potkopala ostatak priče.

Film je iz studija izašao sa velikim očekivanjima, s obzirom na to da je u svojoj suštini promocija za “Diznijeve“ parkove, a uz to je stigla i visoka cena same produkcije. Čim je najavljena premijera filma, pokrenuto je mnogo pitanja, a najčešće među njima bilo je “Zašto je premijera filma zakazana za jul?“. Pretpostavilo bi se da je film koji govori o ukletoj kući i pripada horor žanru bio ostavljen za jesen, negde oko Noći veštica, ali je kompanija “Dizni“ to očigledno smetnula s uma.

"Tajna invazija“ – može li Marvel da povrati staru slavu?

Gledali smo

Gledali smo

Scena 19.08.2023. 17:10

"Tajna invazija“ – može li Marvel da povrati staru slavu?

U početku, melanholična harizma Lakita Stenfilda možda ne izgleda kao idealan izbor za ovakav materijal. Međutim, ispostavlja se da se ova verzija “Uklete kuće“ makar delimično bavi tematikom tuge i gubitka, a Stenfild daje baš taj nesrećni šarm liku Bena Matijasa. On je briljantan astrofizičar koji se bavi tamnom materijom, a čiji se život raspada nakon smrti njegove verenice.

Nakon njene smrti, on preuzima njen posao vođenja tura po ukletim lokacijama u Nju Orleansu, a u emotivnoj prvoj sceni filma njen glas nam govori o tome kako su i jedno i drugo uvek težili da vide nevidljivo.

Nakon što je razvio objektiv koji može da fotografiše tamnu materiju koja je dobila naziv “kamera za duhove“, ožalošćeni Ben primoran je da pomogne Gabi (Rosario Doson), samohranoj majci koja se preselila u napuštenu lokalnu vilu sa svojim introvertnim sinom Travisom (Čejs Dilon), nakon čega su otkrili da je puna duhova.

Melanholični heroj u početku ne želi da se meša u njihova posla, ali se povezuje sa stidljivim Travisom, kome nedostaje otac i koji je izopšten u školi. Takođe, porodica je u kući zarobljena: kada duhovi u kući dođu u kontakt sa nekim, kao da se “zalepe“ za tu osobu i prate je svuda naokolo, što Ben otkriva kada se vrati u svoj stan i otkrije da se ceo prostor pretvorio u besni okean.

Njihov tim protiv duhova nastavlja da raste, a pridružuje im se otac Kent (Oven Vilson), lukavi egzorcista i sveštenik, Harijet (Tifani Hadiš), nespretna vidovnjakinja i profesor Brus Dejvis (Deni Devito), istoričar koji je stručnjak za uklete kuće.

Ova glumačka ekipa odiše harizmom, a čini se da je glumcima bilo zaista zabavno da rade na komičnom projektu u ovakvom sastavu. Njihova energija se povremeno prenosi i na nas, u trenucima kada im zaista ograničavajući scenario to dozvoljava. Stenfild i Vilson posebno čine zabavan komični duo.

Ostatak vremena, međutim, “Ukleta kuća“ postaje žrtva istog problema kao i mnogi horor filmovi vođeni VFX tehnologijom, a to je da glumci ne izgledaju uvek kao da znaju na šta bi trebalo da reaguju. Ovde je pitanje dodatno komplikovano činjenicom da postoji mala tenzija oko toga da li zaista postoje duhovi u kući, s obzirom na to da ih ima ko mrava.

Kao ideja, ovakva premisa je odlična za dečji film, setimo se “Kaspera“ i njegovih drugara, međutim u “Ukletoj kući“ gotovo da uopšte nema komunikacije između ljudi i duhova, već naši junaci samo prolaze oko njih i kroz njih. Na nekoliko mesta nešto iskoči na ekran, a šale su posejane tu i tamo, međutim veliki deo filma odiše mlakom energijom. Ovaj film je zaista oličje odlične ideje i odličnih glumaca koji su ostali kao potrošen potencijal. Možda je horor aspekt baš u tome, ko zna?

Kao madam Leota, Džejmi Li Kertis zarađuje bonus poene za jedan zapanjujuće interesantan autfit koji podseća na zvezde nemih filova, međutim ostatak filma provodi kao obesteljena glava u kristalnoj kugli, što nepopravljivo guši potencijal ove glumačke legende horor žanra.

Kertisova nije jedina kojoj je oduzet telesni aspekt komedije u filmu jer se Džared Leto pojavljuje kao glava u kutiji za šešire. Ova repetitivnost motiva se ogleda i u drugim aspektima, poput CGI hodnika koji nemaju kraj i podsećaju na lavirinte nemoguće geometrije pune ogledala. Ono što bi trebalo da budu zanimljivi i pomalo zastrašujući elementi deluju izlizano i prazno, a gledaoci imaju osećaj da su sve to već videli te im ništa više ne ostavlja jak utisak.

Scenario je napisala Kejti Dipold, ali se takođe može osetiti ruka reditelja Džastina Simijena, posebno u prikazivanju odnosa između Bena i Travisa, koji vremenom počinje da liči na odnos između oca i sina. Ova linija narativa jedna je od malo svetlih tačaka u filmu, osim sporadične komedije, jer se na veoma lep i dirljiv način zatvara na kraju filma.

Međutim, ni toga nema dovoljno da nosi ceo film. Čini se kao da je “Dizni“ pobegao od prevelikog isticanja tužnog i emocionalno teškog narativa, verovatno strahujući kako bi to uticalo na krajnji cilj samog filma, a to je promocija njihovih parkova.

Film tragično maši onu divnu sredinu između horora i komedije, ali ne kako bi prevagnuo na jednu ili drugu stranu, već u tome što ni jedan ni drugi aspekt nema dovoljno snage da bude ubedljiv.

Možda bi bolje prošao da ga je “Dizni“ sačuvao za Noć veštica jer bi sa svim svojim greškama makar bio u tematski usklađenom dobu godine.

Najveća šteta je svakako izgubljeni potencijal, sa modernom tehnologijom i all-star glumačkom postavom ovaj film mogao je biti mnogo bolji nego što jeste. Bilo kako bilo, “Dizni“ je pokušao da napravi reklamu za svoje parkove, ali se čini da je fokusiranjem na vizuelne aspekte koji su mu za to bili važni zaboravio na priču i time ubio i zabavu i promocionu vrednost filma.