Kolumna Nebojše Jevrića
Urbane legende: Gađenje
U Crkvi Svetog Nikole u Bijelom Polju nema gde da se stane. Puna je crkva mladih ljudi.
Litije su bile njihova revolucija, njihov bunt, pobuna protiv rasrbljavanja Crne Gore.
Išli su zajedno đedovi i unuci. Očevi koji su morali da hrane familije, rizikujući posao, bili su sa njima.
Nešto što je samo božja promisao i genijalni matematičar mogao da organizuje.
Danas je Crna Gora opet u koroti. U crnini koju Crnogorke nisu nikad ni skinule.
U Crnoj Gori odjekuju krici žena iz Jasenovca. Plač ubijene dece.
Žene iz Srebrenice voze luksuzna kola. Zidaju kuće na temeljima spaljenih srpskih ognjišta. Kakav je to genocid kad žene i deca nisu stradali? Odgovorite samo na ovo pitanje, vi, koji bi Srbima da stavite omču oko vrata.
Treba da se objavi foto-album patologa Zorana Stankovića. Sto četrdeset odsečenih srpskih glava. Poklana deca.
Naslovnu stranu “Ekspresa“ na kojoj su bile fotografije iz Kravice nisu dali da se stavi na bilbord.
Vreće govana koju je vlast prosula po glavama Srba iz Crne Gore, po glavama milion ljudi.
Mnogo sam vremena proveo u Srpskoj Krajini. U koju god kuću da sam ušao, čuo sam da su došli iz Crne Gore. “Mi Opačići smo od Bulatovića, mi od ovih… od onih…“
Čitava Romanija vodi poreklo iz Crne Gore.
Šumadija je ostala pusta. Bežeći od gladi i zuluma bratskog, naselili su je Crnogorci.
Čitavo Podrinje.
O Topličkom kraju: Žitorađa, Kuršumlija, Blace, Prokuplje, Radan planina. Da ne govorimo o Gvozdenom puku i Topličkom ustanku.
Beograd, grad nad gradovima, srca od Rusije većeg, primao nas je bez obzira na zulume koje su kriptokomunisti počinili. I danas nam je od Lovćena i Durmitora važniji Terazijski greben. I više nas na njemu ima.
Svaka lepotica iz moje generacije se udala u Beogradu.
Svi uspešni pisci – Bećković, Bulatović, Šćepanović, Brajković… i mnogi, mnogi drugi.
Inženjeri, novinari, lekari, zidari, mehaničari…
Popis koji bi bio jedino pravi bio bi kad bi se svi prebrojali. I živi i mrtvi. Da vidimo kako bi nas onda nadglasali. Kakvu bi vladu izabrali.
Više nema telefonskih imenika, ali se još sećam debele knjige koju sam prelistavao i gde sva ta prezimena bejahu upisana.
Ne mogu četiri nahije, a ni one kompletne, da odlučuju o sudbini svih nas.
Sada kad kažem da sam rođen u Crnoj Gori moram da se zacrvenim. Jer očekujem sledeće pitanje.
Ni Dunav ne može oprati obraz nas ni krivih ni dužnih.
Nekad su se oni koji vode poreklo iz Crne Gore ponosili svojim precima. Bila je to čast.
Ja sam Blagojević iz Bajine Bašte, ja Obradović iz Loznice, ja Pavićević iz Beograda i stide se da kažu da su pre dvesta, sto, pedeset godina došli iz Crne Gore.
Kriju rezultate popisa.
Još uvek nisu dovoljno rasrbili Crnu Goru.
Cetinje je postala gnojava rana koja ne zarasta, iz koje se cedi gnoj i truje telo nekada ponosa srpstva.
“Mi smo se srpstvu učili od crnogorskih guslara i vitezova“, napisao je sveti Nikolaj Velimirović.
Ovo što su sad uradili nikad im nećemo zaboraviti.
Neka znaju te požmirepine i poligaće, taj kokainski ološ, taj smrad koji sve truje. Više od šezdeset posto naroda u Crnoj Gori izjasnilo se da govori srpskim jezikom.
Ne smete da objavite.
Ulica na Žabljaku: Sveti Sava, latinicom. Užas.
Prijatelj kod koga noćivam moli me da je ne skinem.
Neću da je uništim. Hoću da je ponesem.
Muka mi je jutros. Nema lake priče za popodne.
Hoću nešto da uradim.
Ne mogu, jadna moja ponižena braćo u Crnoj Gori.
Znam da bi vas najradije na traktore i put Srbije.
Srbija ima veliko srce.
U njemu ima mesta za sve.
Izbeglice iz Crne Gore dolaze pojedinačno.
Na zidu “Lude kuće“, kafane na kraju grada, mural Radovana Karadžića. Danas nema muzike. Tu dolaze guslari, ali nijedan se gusala ne dovata. Tu se prvi put čula “Vila sa Košara“ Nevena Milakovića.
U srce srpske Sparte zabijen je glogov trn.
U srce svakog Srbina.